Odjeci 71. Pule: Razgovor s redateljem Draženom Žarkovićem

Redatelj Dražen Žarković nakon fil­mo­va koje je ovdaš­nja publi­ka dobro pri­hva­ti­la (“Moj dida je pao s Marsa”, “Zagonetni dje­čak”, “Trešeta”, “Ajmo, žuti!”) te humo­ris­tič­nih tele­vi­zij­skih seri­ja (seri­ji “Mrkomir Prvi” nedav­no je uda­re­na pos­ljed­nja kla­pa već čet­vr­te sezo­ne), upus­tio se u reži­ra­nje fil­ma „Šalša“, po sce­na­ri­ju koji supot­pi­su­ju Ivan Turković Krnjak i Maja Todorović, nagla­še­no zabav­nog karak­te­ra. Ova horor kome­di­ja, koju se lako gle­da i pri­hva­ća u dome­ni “trash” fil­ma, ipak je u naj­a­vi 71. Pulskog film­skog fes­ti­va­la jed­nos­tav­no naj­av­lje­na kao kome­di­ja. U Puli je Šalša ima­la svo­ju pre­mi­je­ru koja je s inte­re­som doče­ka­na u raz­li­či­tim kru­go­vi­ma zaljub­lje­ni­ka u film, od onih koji žude za poli­tič­kom sati­rom, pre­ko onih koji obo­ža­va­ju kome­di­je sa zom­bi­ji­ma do onih koji pre­fe­ri­ra­ju akcij­ske fil­mo­ve s likom juna­ka koji spa­ša­va Svijet, ili bar nje­gov majuš­ni dio.

Nakon pro­jek­ci­je u pul­skoj Areni, pri­mjet­na je bilo izne­na­đe­nost goto­vo cije­le film­ske eki­pe konač­nim urat­kom, pa već i zbog svjes­nos­ti o skrom­nom budže­tu za film i pote­ško­ća­ma na sni­ma­nju koje su spa­ša­va­ne impro­vi­za­ci­ja­ma i vje­štoš­ću glu­ma­ca i osta­le eki­pe na setu. Većina će auto­ra pot­vr­di­ti da je kome­di­ju sva­ka­ko teško napra­vi­ti, pa i onu koja nagi­nje svo­joj “trash” pod­vr­sti, a sva­ka­ko onda i osta­ti u žan­ru, a pri­je toga i u već spo­me­nu­tom budže­tu koji sa sobom nosi i manje ras­po­lo­ži­vog vre­me­na za snimanje.

- O budže­tu se kuka zato što je to jed­na kons­tan­ta, poseb­no od ove godi­ne kada je došao euro pa su i budže­ti više nisu real­no isti, iako je HAVC zad­njih godi­na pone­što podi­gao tu čarob­nu gra­ni­cu, ali kako je naš pro­jekt pro­šao pri­je dos­ta godi­na, radi­li smo ga za manje nego duplo manje para što bi već bilo pre­ma­lo za nor­mal­ne uvi­je­te. Mi fil­ma­ši smo time isfrus­ti­ra­ni, ja veće tri­de­set godi­na čekam da mi pro­du­cent dođe i kaže: “Evo Dražene ima­mo para, ima­mo vre­me­na, ajmo to napra­vi­ti!”, među­tim nisam to još doži­vio i poma­lo umi­re i zad­nja nada da će se to ika­da i dogo­di­ti. Uvijek je to kod nas malo par­ti­za­ni­ja, uvi­jek je to uz puno pro­ble­ma i muke, ali tim više ti je dra­go kad uspi­ješ napra­vi­ti uspr­kos tome nešto dobro.

Je li baš ta par­ti­za­ni­ja u ovom fil­mu bila ta neka ola­kot­na okol­nost da osta­ne­te u žan­ru, odnos­no u “tra­shu”?

- U sušti­ni da. Nekad te nedos­ta­tak sred­sta­va i vre­me­na tje­ra na raz­no­raz­na kre­ativ­na rje­še­nja. Ja sam poput google map­sa kao reda­telj u kons­tant­noj fazi pre­ra­ču­na­va­nja; ovo ne može­mo, ova­ko ćemo, dobro, za ovo nema­mo nova­ca, ovo bismo mogli možda ova­ko, za ovo nema­mo vre­me­na, ajmo od ova tri kadra napra­vi­ti jedan… Često si pri­mo­ran dola­zi­ti do nekih rje­še­nja koja ti ina­če ne bi pala na pamet da si imao svo vri­je­me i novac ovog svi­je­ta. Tako da na kra­ju nešto i pozi­tiv­no izla­zi iz sve­ga toga.

Gdje se sve sti­glo impro­vi­zi­ra­ti? Koliko se na sce­na­ri­ju impro­vi­zi­ra­lo ili je on bio čvrst, a koli­ko se glum­ci­ma dalo širi­ne, a koli­ko su pri­mje­ri­ce ove humu­ris­tič­ne mini­ja­tu­re bile una­pri­jed bile određene?

- Bilo je tu sve­ga. Kada sam u Areni prvi put gle­dao film s publi­kom, ona se smi­ja­la na dos­ta mjes­ta i baš sam mis­lio da je jed­no tak­vo nat­pis u luci “Zatvoreno, dok ne otvo­ri­mo”, koji je naša sce­no­graf­ki­nja neg­dje vidje­la u nekoj tra­jek­t­noj luci. Scenarij je sva­ka­ko osno­va od koje kre­će­mo, ali uvi­jek nas­to­jim dati slo­bo­du glum­ci­ma. Tu je na reda­te­lju da bude kana­li­za­tor, nas­to­jim im isto­vre­me­no dati slo­bo­du i ogra­ni­ča­va­ti ih ako to nije dobro. Mnoge fore i fazo­ne su ovdje izaš­le iz impro­vi­za­ci­je. No, dok neke od impro­vi­za­ci­je hva­ta pani­ka, nekim glum­ci­ma ona leži i sva­ka im je repe­ti­ci­ja pot­pu­no dru­ga­či­ja, kao srp­skim glum­ci­ma Ljubiši Savanoviću i Milici Janevski, pri­mje­ri­ce off kad on dono­si đak čva­ra­ka iz Valjeva nije zapi­san u sce­na­ri­ju. A s dru­ge stra­ne ima što­so­va koji su pom­no ispisani.

Što je s našim glum­ci­ma, poput Snježane Sinovčić koja je u neko­li­ko fil­mo­va na ovo­go­diš­njoj Puli nas­tu­pi­la, ali ovdje je napros­to briljirala?

- Kao prvo, iako sam je i sam doživ­lja­vao kao split­sku glu­mi­cu, Snježana je zais­ta sa Šolte. Ona je prvo pre­ra­di­la i obra­di­la dija­lo­ga i rek­la kako bi to zapra­vo tre­ba­lo zvu­ča­ti pa sam je ja sli­je­po pos­lu­šao. Kao dru­go, na pro­ba­ma se čes­to otvo­ri nešto što nisi pla­ni­rao, samo valja pre­poz­na­ti jel’ to loši­je ili bolje od sce­na­ri­ja pa nas­ta­vi­mo to gra­di­ti i poboljšati.

Dakle, sni­ma­nje je bilo na Šolti i tra­ja­lo je dva­de­se­tak dana. Iako se u nekim tre­nu­ci­ma čini­lo kao da se sni­ma­lo neg­dje kod nas, reci­mo na Muzilu, vje­ru­jem da tako teren nije bio sasvim stran barem pomoć­ni­ca­ma sce­no­graf­ki­nje Tajane Čanić Stanković, Kristini Nefat i Petri Pletikos. Zašto ipak Šolta?

- Zapravo je sce­na­rij ins­pi­ri­ran Visom, kao biv­šom voj­nom bazom, ali je Vis za sni­ma­nje pri­lič­no neprak­ti­čan. Radio sam na Visu i pri­je, on je dale­ko, teško je logis­tič­ki tamo sni­ma­ti igra­ni film, a i već je teško zaga­đen turiz­mom. Iako je u nepo­sred­noj bli­zi­ni Splita, na Šolti turis­tič­ka sezo­na zapo­či­nje kada dje­ca zavr­še s nas­ta­vom, oko 15. lip­nja. Lovili smo sun­ce od sre­di­ne svib­nja do tada i foli­ra­li da je osmi mje­sec kada su pome već rodi­le, s koji­ma je ina­če bila naj­ve­ća dra­ma jer tako rano poma napros­to još nema pa je uz pomoć doma­ćeg čarob­nja­ka koji ih je uzgo­jio u stak­le­ni­ku i poma iz lokal­nog mar­ke­ta koje smo vje­ša­li po tim stab­lji­ka­ma bio jedi­ni način da to izvedemo.

Puno je meta­fo­ra u fil­mu. Tu je sva­ka­ko ta šal­ša koja ne samo da alu­di­ra na krv, već i na krvav posao na viso­kim kolo­vo­skim tem­pe­ra­tu­ra­ma, ima tu puno te naše muke. Ipak, koli­ko ste se i kako kon­tro­li­ra­li da ide ili ne ide sve u pot­pu­nu far­su ili čak samo dosmis­li­cu, a da ipak osta­ne­te u žanru?

- U počet­ku je bio plan da napra­vi­mo film koji će biti zaba­van i komu­ni­ka­ti­van, film koji neće izgu­bi­ti taj pod­tekst druš­tve­ne sati­re, film koji će biti malo i otro­van i uvred­ljiv. Moja je gene­ral­na pro­fe­si­onal­na pre­oku­pa­ci­ja uvi­jek nagi­nja­la zaba­vi i poma­lo lak­šim nota­ma i čes­to me frus­tri­ra što lju­di to doživ­lja­va­ju kao nešto pežo­ra­tiv­no, tak­ve fil­mo­ve ne sni­maš za nagra­de nego za publi­ku. Sve je to zapra­vo pita­nje nekog ins­tin­k­ta i iskus­tva i ono što je meni bilo naj­na­por­ni­je izni­ve­li­ra­ti te sve žan­ro­ve i pod-žan­ro­ve i dobi­ti film koji je ton­ski ujed­na­čen i da nije falš. Mislim da smo u tome uspje­li, osje­tim neka prok­li­za­va­nja, možda publi­ka tako­đer, ali teško je to raci­onal­no kon­tro­li­ra­ti, više je stvar osje­ća­ja na setu i u mon­ta­ži gdje se čuda mogu napraviti.

Drago mi je da ste spo­me­nu­li prok­li­za­va­nja. Često se u fil­mu čini da nema šan­se da se film opet vra­ti u sed­lo pa se ipak vra­ti. No, dopu­šta li ovaj žanr čak i to pa možda upra­vo i tak­va pos­liz­nu­ća čine da ga obo­ža­va­te­lji vole?

- Slažem se, iako ja sam nikad nisam bio fan te horor kome­di­je, a horo­re sam pres­tao gle­da­ti nakon sred­nje ško­le, malo mi je to infan­ti­lan žanr i pres­tao me dav­no priv­la­či­ti. A horor i kome­di­ja su dva žan­ra koja poni­šta­va­ju jedan dru­gog i toga me bilo naj­vi­še strah. No mis­lim da “trash” este­ti­ka uko­li­ko se dovolj­no zavod­lji­vo napra­vi može biti zabav­na, u čemu se nadam da smo i uspjeli.

Je li pos­to­jao i strah da će sve to na kon­cu sli­či­ti na “Posljednjeg Srbina u Hrvatskoj”, Predraga Ličine.

- Apsolutno! kada je meni ovaj sce­na­rij ponu­đen Peđa je taman iza­šao s fil­mom i prvo što sam pomis­lio da nema Boga da ovo pro­đe, da net­ko odo­bri u ova­ko maloj kine­ma­to­gra­fi­ji dva fil­ma koji su u nekoj osnov­noj ide­ji i moti­vi­ma vrlo slič­ni, iako opet pot­pu­no raz­li­či­ti. Međutim, dvi­je godi­ne kas­ni­je nije bilo „Yes, dobio sam film“ nego „U vraž­ju mater to moram sni­mi­ti“, a znao sam da će biti kom­pli­ci­ra­no i teško i da je otok i da su zom­bi­ji i kako ćemo sada sve to. Uspjeli smo na kra­ju uz puno muke.

Za vas sva­ka­ko nije novost radi­ti film za publi­ku, pa i za dje­čju publi­ku koja je nemi­lo­srd­na, ali čini mi se da ako si pre­ma nji­ma fer da to na kra­ju bude u redu. Koliko je ipak dru­ga­či­je kada cilja­na publi­ka nisu dje­ca i kada se ne radi o poz­na­tom knji­škom pred­lo­šku čije ekra­ni­za­ci­je uvi­jek neka­ko rado iščekujemo?

- Uvijek je pre­po­ruč­lji­vo radi­ti film za sebe. Iako, radio sam i pro­jek­te za komer­ci­jal­ne tele­vi­zi­je gdje je mi je reče­no da ne radim za sebe već za četr­de­se­to­go­diš­nju kuća­ni­cu, koja nije oso­bi­to obra­zo­va­na, živi u rural­nim kra­je­vi­ma Hrvatske, kuha ručak i čeka muža da se vra­ti doma. Tada nije bit­no što ja mis­lim, bit­no je što bilo ona mis­li. Ubilo me to u pojam. Shvatio sam da ne mogu funk­ci­oni­ra­ti na taj način, jed­nos­tav­no radiš film iz sebe i za sebe, tko živ tko mrtav. O uku­si­ma se ne ras­prav­lja, a još ako ras­prav­lja­mo što je kome smi­ješ­no, nema­te nikak­vu šan­su pobi­je­di­ti. Nekim se lju­di­ma ovo neće dopas­ti, bit će im pre­vi­še “trash”, ali reak­ci­ja publi­ke na Festivalu daje nade da će u veći­ni slu­ča­je­va film biti prihvaćen.

Čini mi se da ste si čudan kari­jer­ni put iza­bra­li. Postoji sija­set vice­va o tome kako Hrvati nema­ju smis­la za humor, a vi se nje­ga stal­no drži­te, i u tele­vi­zij­skim for­ma­ti­ma. Kažnjavate li time sami sebe ili zais­ta vje­ru­je­te u hrvat­ski humor?

- Pa vje­ru­jem. Radio sam raz­no­raz­ne humo­ris­tič­ne tele­vi­zij­ske seri­je od kojih su mno­ge bile za raz­li­či­te tipo­ve publi­ke. Radio sam s Goranom Kulenovićem kul­t­nu seri­ju “Bitange i prin­ce­ze”, gdje je jedan urba­ni humor, “Odmori se, zas­lu­žio si” je opet urba­na seri­ja, ali možda za obra­zo­va­ni­ju publi­ku, a “Stipe u gos­ti­ma” je za poma­lo rural­nu publi­ku. Od te tri vrste publi­ke, nijed­na ne voli ovo dru­go, a sva­ka od tih seri­ja funk­ci­oni­ra u svi­je­tu za sebe.

Pomišljate li na reži­ra­nje drame?

- Baš sam se zafr­ka­vao da moram napra­vit art house mrač­ni film gdje nema svje­tla na kra­ju tune­la i svi se bace s bal­ko­na, čis­to da poka­žem sebi i dru­gim ada mogu i to.