Povezivanje baštine i ekologije kroz umjetnost na 15. Arteriji

U Muzeju Lapidarium i Galeriji Rigo, kao i na jav­nim pros­to­ri­ma gra­da Novigrada, odr­ža­va se 15. među­na­rod­ni fes­ti­val vizu­al­nih umjet­nos­ti Arterija. Tema fes­ti­va­la Arterija 2024., pod nas­lo­vom Divino, spa­ja višes­loj­na zna­če­nja — pri­zi­va­ju­ći božan­sko (refe­ren­ca na Danteovu Božanstvenu kome­di­ju i iko­nu drag sce­ne Divine) te “vino” (na hrvat­skom i tali­jan­skom jezi­ku). Ovaj nas­lov ne sim­bo­li­zi­ra samo vino kao znak uku­sa, druš­tve­nog sta­tu­sa, udva­ra­nja i božans­tva, već isti­če i dubo­ku pove­za­nost izme­đu tra­di­ci­je, ritu­ala, zem­lje i naše ovis­nos­ti o daro­vi­ma koje nam pri­ro­da pru­ža. U Istri je vino odu­vi­jek bilo sas­tav­ni dio živo­ta, kul­tu­re i tra­di­ci­je, utka­no u samu srž regi­je, obli­ku­ju­ći druš­tve­ne obi­ča­je, umjet­nič­ki izraz i zajed­nič­ke rituale

Prve veče­ri u gale­ri­ji Rigo pred­stav­lje­ni su rado­vi Sare Graorac, umjet­ni­ce iz Kanade crno­gor­skih kori­je­na. Graoracina inter­dis­ci­pli­nar­na prak­sa obu­hva­ća druš­tve­ne pro­ble­me, odnos izme­đu hra­ne i druš­tva te tra­di­ci­onal­nu bal­kan­sku narod­nu umjet­nost i medi­ci­nu. Njezin rad, dubo­ko oso­ban i uko­ri­je­njen u tra­di­ci­ji i etno­gra­fi­ji, opi­su­je se kao “ukap­lji­va­nje fol­k­lo­ra” — pojam koji pre­ciz­no doča­ra­va flu­id­nost nje­zi­na kre­ativ­nog pro­ce­sa. Crpeći ins­pi­ra­ci­ju iz etno­gra­fi­je, bota­ni­ke, narod­ne medi­ci­ne i natu­ro­pa­ti­je, nje­zi­na foto­gra­fi­ja iz seri­je pod nazi­vom “Dijaspora (Uvijek) Nađe Način” pri­ka­za­ne u obli­ku zid­nih tape­ta, budi osje­ćaj pre­poz­nat­lji­vos­ti kod onih s bal­kan­skim kori­je­ni­ma, pri­zi­va­ju­ći sli­ke boca ispu­nje­nih bilj­nim like­ri­ma koje su naše obi­te­lji nudi­le za zdrav­lje, pro­ba­vu ili kao ges­tu ljubavi.

Ipak, Graoracin rad nadi­la­zi puku nos­tal­gi­ju. On se tako­đer bavi pita­nji­ma odr­ži­vos­ti i nuž­nos­ti. Reciklirane plas­tič­ne boce bren­do­va poput Coca-Cole, čes­to ponov­no kori­šte­ne u eko­nom­ski siro­maš­ni­jim zajed­ni­ca­ma, pred­stav­lja­ju ne toli­ko lje­po­tu, koli­ko funk­ci­onal­nost. U nje­zi­nom radu te boce od puha­nog stak­la sim­bo­li­zi­ra­ju kon­cept ponov­ne upo­ra­be ono­ga što je dos­tup­no — ne kao estet­ski izbor, već kao potre­bu. Njezin rad pozi­va na raz­miš­lja­nje o tome kako tra­di­ci­je ops­ta­ju u novim obli­ci­ma, pove­zu­ju­ći gene­ra­ci­je u kon­ti­nu­ira­nom dijalogu.

Večer je nas­tav­lje­na u Atriju Muzeja-Lapidarium dina­mič­nom, par­ti­ci­pa­tiv­nom izved­bom “Pecanje Bez Ribe” vene­ci­jan­skog umjet­nič­kog kolek­ti­va Barena Bianca, koji su 2018. osno­va­li Fabio Cavallari i Pietro Consolandi. Ukorijenjeni u akti­viz­mu, kolek­tiv je za svoj sim­bol uzeo Barenu — važ­nu vene­ci­jan­sku močva­ru koja šti­ti grad od poras­ta razi­ne mora — sim­bo­li­zi­ra­ju­ći eko­lo­šku i soci­olo­šku otpor­nost. Rad Barena Bianca karak­te­ri­zi­ra­ju jav­ne, kola­bo­ra­tiv­ne akci­je, ins­ta­la­ci­je i događanja.

Za otvo­re­nje izlož­be, Barena Bianca je sura­đi­va­la s Leom Legac kako bi stvo­ri­li “nara­tiv­ni stol”, pozi­va­ju­ći publi­ku da raz­mis­li o eko­lo­škim, druš­tve­nim i poli­tič­kim pos­lje­di­ca­ma naših izbo­ra hra­ne. U razi­gra­nom pre­okre­tu tra­di­ci­onal­nog otva­ra­nja, sudi­oni­ci su mora­li “upe­ca­ti” svo­je kana­pee koris­te­ći šta­po­ve za peca­nje i mag­ne­te — alu­zi­ja na deli­kat­nu rav­no­te­žu izme­đu pri­ro­de i ljud­ske potroš­nje. Domaći vene­ci­jan­ski spe­ci­ja­li­te­ti, pri­kup­lje­ni iz Barene, uklju­či­va­li su med, mar­me­la­du, sir i mas­lac, pod­sje­ća­ju­ći sudi­oni­ke na dubo­ku pove­za­nost regi­je s nje­zi­nim pri­rod­nim okru­že­njem. Ova izved­ba nije bila o pre­živ­lja­va­nju ili spor­tu, već o razvi­ja­nju svjes­nos­ti o tome kako naši sva­kod­nev­ni izbo­ri utje­ču na oko­liš, nje­gov eko­sus­tav i zajednice.

Sljedećeg dana, Barena Bianca pozva­la je malu gru­pu sudi­oni­ka na puto­va­nje do močvar­nog podru­čja ušća rije­ke Mirne, loka­li­te­ta boga­tog povi­jes­nim i eko­lo­škim zna­ča­jem. Rijeka Mirna, naj­du­ža rije­ka u Istri, obli­ku­je kra­jo­lik sto­lje­ći­ma, stva­ra­ju­ći plod­ne doli­ne i utje­ču­ći u Jadransko more. Povijesno gle­da­no, ova rije­ka bila je život­na žila za poljo­pri­vre­du i trgo­vi­nu u regi­ji. Njezine vode obi­lu­ju bioraz­no­li­koš­ću, ali poput mno­gih eko­sus­ta­va, osjet­lji­ve su na zapu­šte­nost i eko­lo­ške pritiske.

Inspiraciju su pro­naš­li u vene­ci­jan­skim bro­do­vi­ma “Trabaccolo” — koji su povi­jes­no slu­ži­li za ribo­lov, a kas­ni­je za trgo­vi­nu. Barena Bianca, zajed­no s kus­to­si­ca­ma fes­ti­va­lai, pove­li su gru­pu na sim­bo­lič­no puto­va­nje, odra­ža­va­ju­ći povi­jes­ne veze izme­đu Venecije i Novigrada. Brod, nekoć čvrst plov­ni objekt za pre­la­zak Jadrana, pos­tao je meta­fo­ra za raz­mje­nu pri­ča, doba­ra i kul­tu­ra izme­đu dvi­ju regi­ja. Istražujući močvar­ne pre­dje­le Mirne, sudi­oni­ci su bili pod­sje­će­ni na slič­nos­ti izme­đu Venecijanske lagu­ne i istar­skog estu­ari­ja — oba su to krh­ki eko­sus­ta­vi suoče­ni sa slič­nim pri­jet­nja­ma uzro­ko­va­nim ljud­skim dje­lo­va­njem i kli­mat­skim promjenama.

Dan je zavr­šio pik­ni­kom, gdje su sudi­oni­ci uži­va­li u sla­nom vene­ci­jan­skom vinu i bilju iz obje regi­je, pro­dub­lju­ju­ći osje­ćaj pove­za­nos­ti izme­đu tih dvi­ju obal­nih sre­di­na. Zajednički obrok pos­lu­žio je kao pod­sjet­nik da Jadran, dale­ko od toga da bude pre­pre­ka, povi­jes­no pove­zu­je kul­tu­re, eko­sus­ta­ve i zajed­ni­ce na obje strane.

Jedan od naj­priv­lač­ni­jih aspe­ka­ta rada Barena Bianca je kako poti­ču poje­din­ce da pre­uz­mu aktiv­nu ulo­gu u oču­va­nju oko­li­ša kroz umjet­nič­ke i druš­tve­ne prak­se. Njihova izved­ba “Pecanja Bez Ribe” naj­bo­lje ilus­tri­ra tu ide­ju. Pozornica za izved­bu bila je izgra­đe­na od jes­ti­vih mate­ri­ja­la — braš­na, soli, vode, pra­ha spi­ru­li­ne i pše­nič­ne tra­ve — obli­ko­va­nih u male pira­mi­dal­ne strukture.

Ove bioraz­gra­di­ve skul­p­tu­re pos­tav­lje­ne su u močva­ri, gdje će se pos­tup­no ras­pa­da­ti i pos­ta­ti izvor hra­ne za ribe, pti­ce, rako­ve i dru­ge živo­ti­nje koje nas­ta­nju­ju eko­sus­tav. Kroz ovaj rad, kolek­tiv poka­zu­je kako se umjet­nost može koris­ti­ti kao tran­sfor­ma­tiv­ni alat za podi­za­nje svi­jes­ti o eko­lo­škim pitanjima.

Suradnja Barena Bianca u Istri ponu­di­la je dojm­lji­vo istra­ži­va­nje među­ovis­nos­ti umjet­nos­ti, eko­lo­gi­je i zajed­ni­ce, ilus­tri­ra­ju­ći kako kre­ativ­ne prak­se mogu potak­nu­ti dub­lje razu­mi­je­va­nje i odgo­vor­nost pre­ma oko­li­šu u kojem živi­mo. Njihov rad pre­moš­ću­je jaz izme­đu Venecijanske lagu­ne i rije­ke Mirne, poka­zu­ju­ći nam da, una­toč uda­lje­nos­ti, ovi eko­sus­ta­vi dije­le zajed­nič­ke bor­be i zajed­nič­ku budućnost.

Spoj intros­pek­tiv­nog istra­ži­va­nja bal­kan­skih tra­di­ci­ja Sare Graorac i eko­lo­škog akti­viz­ma Barena Bianca na fes­ti­va­lu stva­ra dija­log izme­đu osob­ne bašti­ne i kolek­tiv­ne odgo­vor­nos­ti. Oba doga­đa­ja, iako raz­li­či­ta, otkri­va­ju kako tra­di­ci­je, bilo kul­tur­ne ili eko­lo­ške, nisu sta­tič­ne već se stal­no razvi­ja­ju. Pozivaju nas da raz­mis­li­mo o tome kako može­mo pošto­va­ti svo­je nas­lje­đe dok se pri­la­go­đa­va­mo i suoča­va­mo s hit­nim iza­zo­vi­ma današ­nji­ce, bilo kroz oču­va­nje kul­tur­nih ritu­ala ili zašti­tu krh­kih ekosustava.