(Ne)vidljivi – mladi u kulturi: Razgovor sa studenticom plesne akademije Lanom Crnogorčić

Lana Crnogorčić, stu­den­ti­ca ples­ne aka­de­mi­je u Amsterdamu, Academy of Theater and Dance, tre­nut­no je u rod­noj Puli gdje odra­đu­je staž oba­ve­zan na zavr­š­noj, čet­vr­toj godi­ni stu­di­ja. Nakon što je uspje­la upi­sa­ti Akademiju u pot­pu­nos­ti se posve­ti­la ple­su. O nje­nom putu raz­go­va­ra­li smo povo­dom povrat­ka u Istarsko narod­no kaza­li­šte u kojem je napra­vi­la prve ples­ne korake.

Sjećaš li se kad si prvi put doš­la u kazalište?

Prvi put kada sam kro­či­la na poz­na­ti peti kat Istarskog Narodnog Kazališta bio je 2013. godi­ne, kada me moja tadaš­nja i sadaš­nja naj­bo­lja pri­ja­te­lji­ca, koja je tako­đer osta­la u umjet­nič­kim voda­ma i sada stu­di­ra u Amsterdamu, pozva­la da ispro­bam scen­ski pokret kod Andree Gotovine. Nisam ima­la ni naj­ma­nju ide­ju što nas oče­ku­je, ali sam vje­ro­va­la nje­zi­nom uku­su – i danas joj mogu biti neiz­mjer­no zahval­na. Od tog dana, odla­zak u kaza­li­šte pos­tao je uži­tak i tre­nu­tak tjed­na koje­mu sam se naj­vi­še radovala.

Kad se dogo­di­la tvo­ja lju­bav pre­ma plesu?

Ne mogu reći da mi se lju­bav pre­ma ple­su dogo­di­la u nekom spe­ci­fič­nom tre­nut­ku. Ona je pri­sut­na od naj­ra­ni­jih dana, ali kao dije­te nisam pre­vi­še raz­miš­lja­la o svo­joj nak­lo­nos­ti pre­ma pokre­tu i glaz­bi – jed­nos­tav­no mi je bilo ugod­no, zabav­no i nešto u čemu sam se osje­ća­la dobro. Tijekom puber­te­ta i ado­les­cen­ci­je, poče­la sam sve više uvi­đa­ti koli­ko je ples vri­je­dan dio mog živo­ta, shva­ća­ju­ći da je to kons­tan­ta koja me pra­ti još od tre­će godi­ne. Uz sve aktiv­nos­ti koji­ma sam se bavi­la: atle­ti­ku, ruko­met, tenis, judo i raz­ne dru­ge izvan­nas­tav­ne aktiv­nos­ti , ples i pokret su se poka­za­li kao ono čemu pri­rod­no težim i što jed­nos­tav­no ne mogu izbje­ći. S vre­me­nom, to više nije bila „samo“ lju­bav, već i potre­ba, neizos­ta­van dio mog identiteta.

Kojih se pred­sta­va iz INK rado sjećaš?

Predstava „One“ obi­lje­ži­la je moju gru­pu i ima­la je ogro­man utje­caj na mene upra­vo u tre­nut­ku kad sam bira­la što ću stu­di­ra­ti. Zbog toga će zauvi­jek osta­ti ure­za­na u mom sje­ća­nju, srcu i tije­lu. Osim toga, božić­ne pred­sta­ve su uvi­jek bile pra­vi vrhu­nac, a ima­la sam pri­li­ku sudje­lo­va­ti u „Malom prin­cu“, „Eni“, „Beskrilci u obla­ci­ma“ i „Kraljeviću i prosjaku“.

Kako si se odlu­či­la za odla­zak na aka­de­mi­ju u Amsterdamu?

Kada sam odlu­či­la bavi­ti se ple­som, bila sam svjes­na iza­zo­va koji me čeka­ju u pogle­du budu­ćih pos­lo­va i finan­cij­ske situ­aci­je. Mnogi su me gle­da­li s čuđe­njem kada bi im rek­la što pla­ni­ram upi­sa­ti, a neki su, iako sup­til­no, otvo­re­no kri­ti­zi­ra­li tu ide­ju, suge­ri­ra­ju­ći da bi se ple­som mogla bavi­ti kao hobi­jem uz, pri­mje­ri­ce, far­ma­ci­ju. To mi je isto­vre­me­no bilo i smi­ješ­no i napor­no, ali s dru­ge stra­ne i razum­lji­vo s obzi­rom na sta­vo­ve lju­di u našem druš­tvu. Nažalost, ples kao umjet­nost i pro­fe­si­ja u Hrvatskoj još uvi­jek zvu­či neo­z­bilj­no za mno­ge. Zbog toga pos­to­ji nedos­ta­tak ples­nih aktiv­nos­ti u raz­li­či­tim aspek­ti­ma živo­ta, a kva­li­te­ta pos­to­je­ćih ško­la čes­to je, naža­lost, niža. Zato sam odlu­či­la oti­ći u zem­lju u kojoj, iako stva­ri nisu savr­še­ne, ples ipak uži­va viši sta­tus. Iako se i tamo još uvi­jek vodi bor­ba za priz­na­va­nje ple­sa­ča u druš­tvu, mno­gi su aspek­ti dale­ko napred­ni­ji. Ples je inte­gri­ran u rano škol­s­tvo kao oba­ve­zan pred­met, a koli­či­na pri­li­ka i kva­li­te­ta obra­zo­va­nja jed­nos­tav­no su neus­po­re­di­ve. U Hrvatskoj je i dalje pri­sut­na „sta­ra ško­la“, koja se više foku­si­ra na zapad­njač­ke ples­ne teh­ni­ke, dok se na aka­de­mi­ji u Amsterdamu pre­poz­na­je važ­nost afrič­kih ple­so­va kao osno­ve iz koje su se razvi­li mno­gi zapad­ni ple­so­vi i koji su i danas izvor ins­pi­ra­ci­je. Taj širi pogled na ples uvi­jek mi je bio priv­lač­ni­ji od ono­ga što se nudi kod nas.

Je li bila teška audi­ci­ja i stre­san upis s obzi­rom na broj kandidata?

Audicija se odr­ža­la usred vrhun­ca pan­de­mi­je koro­na­vi­ru­sa, zbog čega je bila onli­ne. I danas se pitam je li to bilo olak­ša­nje ili dodat­ni iza­zov. Priča se da se pri­ja­vi­lo oko 400 lju­di, što je više nego ina­če, a prim­lje­no nas je samo 20. Audicija je ima­la tri run­de, a zad­nja se odvi­ja­la putem live video pozi­va. Iako je sve bilo vir­tu­al­no, nisam bila ništa manje ner­voz­na – uvi­jek sam pod stre­som kod audi­ci­ja, natje­ca­nja ili bilo kak­vih nas­tu­pa, pa mi pri­sut­nost ekra­na nije nima­lo pomo­gla. U zad­njoj run­di osta­lo nas je oko 50, a zada­tak je uklju­či­vao izvo­đe­nje sek­ven­ce afrič­kog ple­sa i solo izved­bu. No, ja nisam razu­mje­la što se govo­ri­lo na pozi­vu, jer sam oče­ki­va­la da će sve biti objaš­nje­no i na engle­skom. Nažalost, to se nije dogo­di­lo. Potpuno zbu­nje­na, shva­ti­la sam da sam jedi­ni stra­nac u toj fazi audi­ci­je i poče­la sam mah­ni­to sla­ti e‑mailove orga­ni­za­to­ri­ma, tra­že­ći pojaš­nje­nje. To mi je odu­ze­lo puno vre­me­na, a ubr­zo su mi odgo­vo­ri­li da tre­bam pono­vi­ti sek­ven­cu afrič­kog ple­sa koju smo nauči­li na live pozi­vu s mojim sadaš­njim pro­fe­so­rom afrič­kog ple­sa i da sam prva na redu za neko­li­ko minu­ta. Stres je bio nevje­ro­ja­tan, ali mis­lim da me upra­vo taj adre­na­lin gur­nuo da izve­dem i bolje nego što bih to uči­ni­la da sam ima­la više vre­me­na za pripremu.

Kako je stu­di­ra­ti ples i kak­va je dina­mi­ka uče­nja na Akademiji?

Studirati ples je inten­ziv­no u sva­kom pogle­du. Kada stu­di­raš nešto gdje rezul­ta­ti nisu uvi­jek pro­por­ci­onal­ni tru­du koji ula­žeš, ubr­zo shva­tiš da stu­di­ra­nje ple­sa nije isto kao bavi­ti se ple­som u slo­bod­no vri­je­me. Na aka­de­mi­ji pro­vo­di­mo više od osam sati dnev­no, pet dana u tjed­nu, deset mje­se­ci godiš­nje što je neus­po­re­di­vo s veći­nom dru­gih stu­di­ja, poseb­no onih van umjet­nič­kog svi­je­ta, koji se čes­to sma­tra­ju zahtjevnijima.

S tak­vim ras­po­re­dom, moraš se odre­ći mno­gih uži­ta­ka. Studentski izlas­ci pos­ta­ju rijet­kost, slo­bod­no vri­je­me je mini­mal­no, a pri­ja­te­lje veći­nom imaš na fakul­te­tu. No, da ne zvu­či kao neka veli­ka život­na muka – ne bih ništa mije­nja­la. Sva ta dina­mi­ka i inten­zi­tet potreb­ni su da izvu­češ ono naj­bo­lje iz sebe, da se pro­na­đeš u toj dome­ni i usmje­riš svo­ju ener­gi­ju gdje treba.

Ove tri godi­ne nas­ta­ve doni­je­le su mi toli­ko novih spoz­na­ja i iskus­ta­va. Naučila sam ples­ne sti­lo­ve od suvre­me­nog do afrič­kog, od bre­ak­dan­cea do housea. Odlasci, poput onog u Senegal na mje­sec dana, gdje smo ple­sa­li u ško­li Germaine Acogny, ostat će mi kao jed­no od naj­bo­ga­ti­jih život­nih iskus­ta­va. Iako sam sada na čet­vr­toj godi­ni, i teh­nič­ki još stu­dent, pomi­sao da su dani nepre­kid­nih sato­va s mojim raz­re­dom goto­vi, zais­ta me izne­na­đu­je. Vrijeme stvar­no proleti.

Upravo u INK odra­dit ćeš dio sta­ža. Što ćeš toč­no radi­ti? Koliko dugo će to tra­ja­ti i gdje ćeš još stažirati?

U INK‑u sam dobi­la tri gru­pe, dvi­je ples­ne i jed­nu za scen­ski pokret. Cilj mi je ples­nim gru­pa­ma ponu­di­ti nešto novo, podi­je­li­ti ono što je meni nedos­ta­ja­lo kad sam bila u nji­ho­vim godi­na­ma. Znajući kva­li­te­tu Andreine ško­le i način na koji sam zahva­lju­ju­ći njoj zavo­lje­la rad s podom i suvre­me­ni ples, taj dio pre­pu­štam pot­pu­no njoj, dok se ja više foku­si­ram na urba­ni­ji pris­tup pokre­tu. Nije mi toli­ko bit­na for­ma koli­ko kva­li­tet­na osno­va, dobra teh­ni­ka koja šti­ti tije­lo od ozlje­da, i osob­ni izraz, ona vatra koja gori u sva­kom polaz­ni­ku, a koju mno­gi ni sami ne pre­poz­na­ju. U ovih mje­sec dana želje­la bih ih pri­bli­ži­ti urba­ni­jem pris­tu­pu flo­orwor­ka, kao i raz­li­či­tim gro­ove­ovi­ma koji potje­ču iz afrič­kog ple­sa i klub­skih sti­lo­va poput housea. S gru­pom scen­skog pokre­ta istra­žu­jem kon­cept per­for­man­sa koji tre­bam reali­zi­ra­ti kad se vra­tim u Amsterdam. Fokus per­for­man­sa je na gru­pi kao glav­nom liku te važ­nos­ti indi­vi­du­aliz­ma unu­tar gru­pe gdje poje­din­ci isto­vre­me­no stav­lja­ju inte­res zajed­ni­ce iznad vlas­ti­tog ega, pre­poz­na­ju­ći i nje­gu­ju­ći bla­gos­lov jedinstva.

Osim ovog anga­žma­na, moram ispu­ni­ti kvo­tu od nešto više od 500 sati struč­ne prak­se koju tre­bam odra­di­ti u Nizozemskoj. Za sada sam dogo­vo­ri­la prak­su u umjet­nič­koj sred­njoj ško­li IVKO u Amsterdamu, kao i u cen­tru za izbje­gli­ce. Obavezni su nam sta­že­vi u sred­njim ško­la­ma i u nekoj soci­jal­noj orga­ni­za­ci­ji, a pored toga smo uglav­nom slo­bod­ni sami bira­ti gdje želi­mo raditi

Imaš li već u pla­nu što ćeš nakon zavr­šet­ka Akademije?

Još uvi­jek se ne vezu­jem za nika­kav kon­kre­tan plan, već ostav­ljam opci­je otvo­re­ne. Ako sam išta nauči­la u ove tri godi­ne, to je da mogu izne­na­di­ti samu sebe novim sta­vo­vi­ma, želja­ma, ide­ja­ma i cilje­vi­ma, pa mi nema smis­la pre­vi­še pla­ni­ra­ti una­pri­jed. Osim fizič­ke flek­si­bil­nos­ti, nas­to­jim osta­ti flek­si­bil­na i figu­ra­tiv­no te s osmi­je­hom doče­ku­jem što mi nado­la­ze­će godi­ne donose.

Ovaj tekst sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Fonda za poti­ca­nje raz­no­vr­s­nos­ti i plu­ra­liz­ma elek­tro­nič­kih medija.

• Academy of Theater and Dance Amsterdam
• Istarsko narodno kazalište - Gradsko kazalište Pula
• Lana Crnogorčić