Bez margina: Feručo Lazarić predstavio je svoju afričku i južnoameričku avanturu

Tekst i fotografije Paola ALBERTINI • Ostale fotografije iz arhiva Feruča Lazarića

08.11.2024.

U Mjesecu hrvat­ske knji­ge, 5. stu­de­no­ga, u dvo­ra­ni Gradske knjiž­ni­ce i čita­oni­ce Pula gos­to­vao je Feručo Lazarić koji je odr­žao puto­pis­no-moti­va­cij­sko pre­da­va­nje „Život je lijep i kad si sli­jep: moja afrič­ka i juž­no­ame­rič­ka avantura“.

Feručo Lazarić, stras­tve­ni je pla­ni­nar i put­nik. Planinariti je počeo nakon što je u 40-tim godi­na­ma svo­ga živo­ta oslijepio.

Lazarić je rođen 1955. godi­ne u Savičenti i nije cije­li život sli­jep. Nekad je radio u Uljaniku kao kons­truk­tor-pro­jek­tant, a zatim je otvo­rio pizze­ri­ju. Ujedno je dva­de­set godi­na svi­rao bas gita­ru i pje­vao po ple­s­nja­ci­ma u Rovinju, Umagu i Poreču. U pot­pu­nos­ti je osli­je­pio u četr­de­se­toj godi­ni zbog boles­ti koja se zove abla­ci­ja mrež­ni­ce oka.

Ovom pri­go­dom pri­čao je o svo­jim puto­va­nji­ma diljem svi­je­ta i osva­ja­nju nekih od naj­vi­ših pla­ni­na, o avan­tu­ra­ma na Kilimandžaru, u Zanzibaru, Machu Picchuu, Titicaci.…

Tijekom pre­da­va­nja poka­zao je i raz­ne svjet­ske pri­rod­ne lje­po­te, ali i koli­ko život može biti bogat, ispu­njen i lijep una­toč raz­li­či­tim pre­pre­ka­ma. Svoja iskus­tva s puto­va­nja opi­sao je u knji­ga­ma “Planinarenje na sli­je­po” i “Na dru­gi način lijepo”.

Već na prvu Lazarić je osvo­jio okup­lje­ne koji su sa zani­ma­njem, odu­šev­lje­njem i div­lje­njem slu­ša­li tog stras­tve­nog pla­ni­na­ra, puto­pis­ca ali i zaljub­lje­ni­ka u život. Izrazito duho­vi­to pri­po­vi­je­dao je o svom hen­di­ke­pu priz­nav­ši da je straš­no biti sli­jep: „Probajte samo na krat­ko zatvo­ri­ti svo­je oči“. Isprva se osje­ćao bes­po­moć­nim i bojao se sam iza­ći iz kuće, nije mogao sam baš ništa radi­ti: „Od aktiv­nog živo­ta koji sam vodio pri­je nije osta­lo baš ništa“.

Odlučio ipak nešto pro­mi­je­ni­ti u živo­tu, odlu­čio pro­mi­je­ni­ti sebe i kako kaže, kad čovjek pro­mje­ni sebe pro­mje­ni cije­li svi­jet, pa pri­gr­lio svo­ju slje­po­ću i počeo je shva­ća­ti kao pred­nost: „Meni je život sada čak i bolji nego dok sam vidio, živim ga punim plu­ći­ma, pla­ni­na­rim, putu­jem i skla­pam pri­ja­telj­stva. Imam bes­pla­tan ulaz na izlož­be, bes­plat­nu ces­ta­ri­nu, dobi­vam dona­ci­je za puto­va­nja… Stoga volim reći da sam slje­po­ćom više dobio nego izgubio“.

„Ljudi se zapre­pas­te kad to kažem jer slje­po­ća je dois­ta straš­na, ali od kad sam sli­jep počeo sam pla­ni­na­ri­ti i to mi je strast, napi­sao sam dvi­je knji­ge, pišem tre­ću i puno putu­jem, više nego pri­je, dru­žim se i upoz­na­jem raz­li­či­te kul­tu­re, a to je bogat­stvo“, izja­vio je.

Isto tako, isti­če da je želja za ispu­nje­nim živo­tom i prev­la­da­va­njem hen­di­ke­pa veli­ka sto­ga osje­ća ushit, odu­šev­lje­nje i pobje­du sva­ki put kad se pop­ne na neki vrh.

Planinariti je počeo ubr­zo nakon gubit­ka vida u prat­nji supru­ge, a kad ga zbog iši­ja­sa ona više nije mogla pra­ti­ti, Lazarić je tra­žio dru­ge načine.

Njegova želja za osva­ja­njem pla­ni­na i upor­nost da to ostva­ri dois­ta je zadiv­lju­ju­ća. Naime, iako po dola­sku na neki vrh nakon muko­tr­p­nog penja­nja ne biva nagra­đen veli­čans­tve­nim pogle­dom nje­mu je dos­ta da mu prat­nja u par reče­ni­ca opi­še što vidi. „Ta eufo­ri­ja sav­la­da­va­nja pre­pre­ka dola­skom na vrh meni je naj­ve­ća nagra­da“, naglašava.

A broj­ne su aneg­do­te veza­ne za nje­gov poče­tak pla­ni­na­re­nja. Naime, poku­šao se pri­klju­či­ti istar­skim pla­ni­nar­skih druš­tvi­ma, njih čak sedam, ali ni jed­no nema iskus­tva sa sli­je­pi­ma i boja­li su se pa su ga upu­ti­li u Zagreb u pla­ni­nar­sko druš­tvo sli­je­pih osoba.

Međutim, on do tada nikad sam nije puto­vao, ali upu­tio se u tu avan­tu­ru i bez pro­ble­ma došao do Zagreba. Bio je smje­šten u obliž­nji hos­tel i dru­go­ga dana uz prat­nju kre­nuo planinariti.

„Bilo je fan­tas­tič­no, zais­ta sam uži­vao, a tu moju avan­tu­ru pre­ni­je­li su svi medi­ji, a gos­to­vao sam i na tele­vi­zi­ji“, ispri­čao je.

No tu nije stao, počeo je pla­ni­ra­ti vlas­ti­te poho­de i tra­ži­ti prat­nju te se tako pri­klju­či­li beograd­skim pla­ni­na­ri­ma. „Kad sam ih pitao da im se pri­dru­žim bili su odu­šev­lje­ni. No tek tada im je tre­ba­lo reći da sam sli­jep. Iako izne­na­đe­ni, pris­ta­li su i pove­li me na broj­na pla­ni­na­re­nja“, dodao je. Tako je s nji­ma bio na Dinari, Triglavu, Biokovu…

„Što je teže doći do uspo­na, to je pos­li­je veće zado­volj­stvo“, nagla­sio je Lazarić.

Podigao je ljes­tvi­cu te nakon što mu je zbog epi­de­mi­je koro­ne pro­pa­lo hod Camino, oti­šao je na Via Adriaticu te od Pule do Crne Gore hodao 1.100 kilometara.

„Pratilo me ukup­no dva­de­se­tak lju­ti, u sva­koj mi se drža­vi pri­dru­žio net­ko dru­gi, a osje­ćaj da imam sve potreb­no na putu i da mi ništa ne nedos­ta­je, bio mi je pre­kra­san“, rekao je.

Posebno ga je po povrat­ku dir­nuo doček pri­ja­te­lja, njih dvjes­to­ti­njak, koji su ga bodri­li i čes­ti­ta­li mu što je, una­toč hen­di­ke­pu, uspio ostva­ri­ti takav pot­hvat. Tada je odlu­čio napi­sa­ti pri­ruč­nik o tome kako puto­va­ti kad si sli­jep, no ured­nik časo­pi­sa za sli­je­pe koji je objav­lji­vao nje­go­ve puto­pi­se i ese­je o živo­tu sa slje­po­ćom, pred­lo­žio mu je da to uklo­pi uba­ci u knji­gu, što je i učinio.

„Napisati knji­gu nije mala stvar. Osjećaj da će nešto osta­ti i nakon mene je pre­kra­san“, napo­me­nuo je.

Lazarić uz sve nave­de­no, sva­ke godi­ne dru­gi vikend u lip­nju orga­ni­zi­ra i „Vikend ink­lu­zi­je“ na koji pozi­va svo­je pri­ja­te­lje i osta­le sli­je­pe kole­ge iz čita­ve Hrvatske i pri­ja­te­lje pla­ni­na­re, nje­go­ve pra­ti­te­lje. Tako se već godi­na­ma okup­lja­ju u nje­go­voj rod­noj Savičenti.

Lazarić je potom napi­sao i dru­gu knji­gu u kojoj opi­su­je da je kao sli­jep i jahao, ski­jao, oku­šao se u bori­lač­kim vje­šti­na­ma i plesu.

Trenutno piše svo­ju tre­ću knji­gu: „Za mene živje­ti zna­či puto­va­ti, upoz­na­va­ti lju­de i o tome pisati“.

A ite­ka­ko ima o čemu pisa­ti. Naime, Lazarić je osvo­jio i Kilimandžaro, bio je u Tanzaniji, Zanzibaru, Peruu, a popeo se i na Machu Pichu.

Zapanjuje način na koji opi­su­je svo­ja puto­va­nja, lju­de, trgo­ve, hra­nu… Kao da je sve vlas­ti­tim oči­ma vidio: „Išli smo na safa­ri dži­po­vi­ma i tu vož­nju sam doži­vio jako dina­mič­nom i slu­šao povi­ke osta­lih koji su govo­ri­li „vidi lav, vidi zebra, vizi noso­rog!“ Ja sam im rekao da samo nas­ta­ve tako glas­no uzvi­ki­va­ti jer si onda mogu pre­do­či­ti sve što oni vide“, pojas­nio je način na koji upi­ja svi­jet oko sebe.

„Putovanje je lije­po makar i na sli­je­po. Planinarite bilo da ste mla­di, zdra­vi, boles­ni, sta­ri, boga­ti, siro­maš­ni… To će vam dati svu lje­po­tu, sre­ću i zdrav­lje, sve ono za čime svi teži­mo“, poru­čio je Feručo Lazarić na kra­ju te dobio dug i zas­lu­žen plje­sak okupljenih.

Za dese­tak dana putu­je u Aziju, na Himalaju, a „usput“ će posje­ti­ti i Nepal i Indiju.

Ovaj tekst sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Fonda za poti­ca­nje raz­no­vr­s­nos­ti i plu­ra­liz­ma elek­tro­nič­kih medija.