Pulski fokus: Dvostruki čovjek  – premijera filma Eduarda Hemara „Homo duplex“

Tekst Daniela KNAPIĆ • Fotografije Davor VUKOVIĆ iz arhiva PFT-a

14.11.2024.

Premijera krat­kog doku­men­tar­nog fil­ma „Homo duplex“ Eduarda Hemara, čla­na Pulske film­ske tvor­ni­ce, odr­ža­na je u sri­je­du, 13. stu­de­nog u pul­skom u Kinema Pubu (ex Kino Istra). Film je nas­tao u pro­duk­ci­ji PFT‑a i u sklo­pu nji­ho­vog Filmskog inku­ba­to­ra – pro­gra­ma kon­ti­nu­ira­ne edu­ka­ci­je, teh­nič­ke i logis­tič­ke podr­ške te pro­duk­ci­je fil­mo­va, koji finan­cij­ski podr­ža­va­ju Grad Pula i Hrvatski audi­ovi­zu­al­ni centar.

Ovaj 19-minut­ni doku­men­tar­ni ura­dak dono­si život­nu pri­ču Stanka Hautza, pul­skog prav­ni­ka i dugo­go­diš­njeg nogo­met­nog suca poz­na­tog i kao jed­nog od naj­sta­ri­jih pul­skih aktiv­nih šeta­ča koji goto­vo sva­kod­nev­no „baci đir Lungomare“. Nakon pro­jek­ci­je, koja je oku­pi­la velik broj Hautzovih pri­ja­te­lja i poz­na­ni­ka, usli­je­dio je raz­go­vor s auto­rom i pro­ta­go­nis­tom fil­ma. Hemar je pojas­nio da je ovo nje­gov prvi film­ski, a nje­go­vo poz­nans­tvo s gos­po­di­nom Hautzom tra­je već deset godi­na. Sam nas­lov fil­ma „Homo duplex“ uka­zu­je na čovje­ka koji je ostva­rio dvi­je uspješ­ne kari­je­re – one u pra­vo­su­đu  i onu suđe­nja u nogo­me­tu. Hemar se pro­fe­si­onal­no bavi pisa­njem i izda­vaš­tvom, te se prvi put s Hautzom sreo dok je pisao za potre­be Istarskog sport­skog lek­si­ko­na. Prije pet godi­na radio je sli­čan pro­jekt za Primorsko-goran­sku župa­ni­ju i ponov­no su se susre­li. Hemar mu je tada u nefor­mal­nom raz­go­vo­ru povje­rio da raz­miš­lja o pre­se­lje­nju iz Zagreba u Istru i Stanko Hautz bio je prvi koji ga je u tome podržao.

Slično kao što u fil­mu pri­ča (kao rođe­ni Crikveničanin) o svo­joj lju­ba­vi pre­ma Puli i Istri, kazao mu je da neće pogri­je­ši­ti uči­ni li to, jer je iz svog iskus­tva puto­va­nja cije­lom biv­šom drža­vom zaklju­čio da su tu naj­bo­lji lju­di i Istra je za život naj­bo­lji dio Hrvatske i biv­še Jugoslavije: „Ja sam se stvar­no dose­lio i bilo mi je neka­ko logič­no da nas­ta­vi­mo našu surad­nju. Autor sam 15 knji­ga, mono­gra­fi­ja i lek­si­ko­na a sad sam malo kre­nuo u dru­ge vode i ovo mi je debi­tant­ski film, jer sam shva­tio da film ima nekih svo­jih pred­nos­ti i pone­kad se čovje­ka može bolje pred­sta­vi­ti na taj način nego kroz pisa­nu riječ“, kazao je Hemar, doda­ju­ći zahva­lu Pulskoj film­skoj tvor­ni­ci i surad­ni­ci­ma na pro­jek­tu: sni­ma­te­lju Mateju Đuzelu kojem je ujed­no čes­ti­tao rođen­dan, Davoru Vukoviću koji je film mon­ti­rao, te mla­dom auto­ru glaz­be Antoniu Juričiću. Hemar je istak­nuo kako Hautz može biti uzor i mno­go mla­đi­ma, jer una­toč sedam sten­to­va u svo­joj 91. godi­ni nas­tav­lja sva­kod­nev­no pje­ša­či­ti Lungomarom. To je, kaže, naj­bo­lji način odr­ža­va­nja vital­nos­ti i „for­mu­la za vječ­ni život“. Autor je kazao kako je rade­ći ovaj film odlu­čio da želi nas­ta­vi­ti radi­ti fil­mo­ve o ins­pi­ra­tiv­nim lju­di­ma iz Pule, jer sma­tra da taj grad s 3.000 godiš­njom povi­ješ­ću nije dovolj­no zas­tup­ljen u hrvat­skoj fil­mo­gra­fi­ji. Dodao je kako se nada da je ovo tek prvi film o Hautzu, a dru­gi namje­ra­va sni­mi­ti za nje­gov sto­ti rođendan.

Podrijetlom Austrijanac, Stanko Hautz rođen je 1933. u Crikvenici i diplo­mi­rao na zagre­bač­kom Pravnom fakul­te­tu. U Istru se zagle­dao poha­đa­ju­ći Pazinsku gim­na­zi­ju, gdje se zalju­bio i u svo­ju pokoj­nu supru­gu Brunu – dugo­go­diš­nju pro­fe­so­ri­cu pul­ske Gimnazije, te je od tada ostao živje­ti u Istri. U pro­fe­si­onal­noj kari­je­ri bio je pred­sjed­nik Općinskog suda u Poreču te sudac Okružnog suda u Puli i Vrhovnog suda Hrvatske u Zagrebu do miro­vi­ne. Kao sport­ski dje­lat­nik u nogo­me­tu obna­šao je duž­nost pred­sjed­ni­ka NK Jadran iz Poreča i NK Istra iz Pule. Bio je na broj­nim duž­nos­ti­ma u Hrvatskom nogo­met­nom save­zu više od dva deset­lje­ća, dobio niz sport­skih nagra­da u Istri i Hrvatskoj, a za svo­je je zas­lu­ge 2014.te iza­bran i za počas­nog čla­na Hrvatskog nogo­met­nog save­za. Kako je istak­nuo Hemar, svi Hautzovi anga­žma­ni u nogo­me­tu odra­đe­ni su u pot­pu­nos­ti pro bono, što je u današ­njem svi­je­tu utr­ke za nov­cem i sta­tu­som veli­ka rijet­kost. „Ljubav i entu­zi­ja­zam koji­ma se Hautz tom duž­noš­ću bavio nosi još jed­nu vri­jed­nu pot­vr­du mla­đi­ma da nije sve u nov­cu“, zaklju­čio je Hemar.

Sam Hautz izra­zio je zado­volj­stvo fil­mom i poseb­no veli­ko zado­volj­stvo što se ovom pri­go­dom oku­pi­lo toli­ko lju­di. Sve je zaba­vio s neko­li­ko aneg­do­ta sa svog boga­tog život­nog puta… „Iako sam dugo bio i sudac Vrhovnog suda više me pam­te kao nogo­met­nog suca i popu­lar­ni­ji sam po tome, ili bolje reče­no u nogo­met­nim sam kru­go­vi­ma ste­kao puno više pri­ja­te­lja nego u pra­vo­su­đu. Zanimljivo je i da, kao dugo­go­diš­nji sport­ski dje­lat­nik, nikad nisam tak­nuo nogo­met­nu lop­tu, a jedi­ni put kad me dotak­la neho­ti­ce sam pos­ti­gao gol. Naime, dok sam bio u pazin­skoj Gimnaziji škol­skom je timu jed­nom tre­bao rezerv­ni igrač. Stajao sam sa stra­ne, ali kad je jedan suigrač pucao na gol uda­rio je sta­ti­vu, lop­ta se zatim odbi­la o moje kolje­no i ušla u gol…. Zahvaljujući Lungomaru, gdje sva­ki dan šetam oko 10 sati i popi­jem kavu ste­kao sam i  puno novih dobrih pri­ja­te­lja.“ Pričao je tako gos­po­din Hautz, zaklju­čiv­ši kako mu se zdrav­lje una­toč sedam sten­to­va znat­no pobolj­ša­lo upra­vo zahva­lju­ju­ći pje­ša­če­nju. To je pot­vr­dio i nje­gov liječ­nik koji mu je kazao da može pres­ta­ti piti lije­ko­ve, ali ne i hoda­ti, jer je to važ­ni­je za zdrav­lje. S tom poru­kom o važ­nos­ti sva­kod­nev­ne pove­za­nos­ti s pri­ro­dom zaklju­čio je svo­je obra­ća­nje gos­po­din Stanko, „Homo duplex“.