Premijera filmskog prvijenca Roberta Paulette „Gozba“ u Kinu Valli

Srdačnim plje­skom broj­na publi­ka je sinoć, 26. stu­de­nog u Kinu Valli ispra­ti­la pre­mi­je­ru „Gozbe“, prvog film­skog urat­ka poz­na­tog pul­skog sli­ka­ra i likov­nog eks­pe­ri­men­ta­to­ra Roberta Paulette. Prije pro­jek­ci­je on je vodi­te­lji­ci kina Valli Nataši Šimunov (koja je film doži­vje­la kao zaba­van, gro­te­skan i duho­vit) ukrat­ko objas­nio da je „Gozba“ nas­ta­la u pro­tek­le 2 – 3 godi­ne, a zapo­čeo je na nje­mu radi­ti „sasvim spon­ta­no i izne­nad­no, iz svo­je avan­tu­ris­tič­ke tež­nje da zako­ra­či u pros­to­re u koji­ma pri­je nije kora­čao, što dono­si i odre­đe­ne rizi­ke i zado­volj­stva.“ Kazao je da je sil­no uži­vao u tom radu, ali to nije garan­ci­ja uspje­ha fil­ma, te mu je sto­ga vrlo vri­je­dan ovaj ispit pred publikom.

Sudeći po reak­ci­ja­ma, ispit je uspješ­no polo­žen, što ni ne čudi kad se zna auto­ro­vo boga­to umjet­nič­ko iskus­tvo, „oko“ za estet­ske deta­lje i dar pre­poz­na­va­nja i živ­lje­nja malih/velikih život­nih radosti.

„Gozba“ je snim­lje­na u auto­ro­voj neza­vis­noj pro­duk­ci­ji i kolaž je eks­pe­ri­men­tal­nih, doku­men­ta­ris­tič­kih, ani­mi­ra­nih i biograf­skih ele­me­na­ta za koji Pauletta – koji pot­pi­su­je sce­na­rij i reži­ju, te dio snim­lje­nog mate­ri­ja­la, a ujed­no je i jedi­ni glu­mac i jedi­ni nara­tor (svo­jih) tek­s­to­va u fil­mu – kaže da je „tran­sžan­rov­ski“ film. Termin je to za koji je tek nedav­no čuo i sma­tra ga naj­prik­lad­ni­jim za odre­đe­nje nje­go­vog uratka.

Pored odlič­ne eki­pe surad­ni­ka koji su dopri­ni­je­li da „Gozba“ zaoku­pi i feel good atmo­sfe­rom napo­ji sva osje­ti­la (za pre­kras­ne kadro­ve je uz samog auto­ra zas­lu­žan vrs­ni sni­ma­telj i mon­ta­žer Marko Račan, Saletu Undertoonu zada­tak je bio sve zači­ni­ti duho­vi­tim ani­ma­ci­ja­ma, iskus­no uho Edija Cukerića pode­si­lo je bes­pri­je­kor­ni ton, dok glaz­ba Edija Maružin i Gustafa sve dodat­no raz­ga­lju­je) veli­ku zas­lu­gu za vizu­al­nu raskoš i viso­ku estet­sku razi­nu cije­log fil­ma ima­ju i oča­ra­va­ju­će pri­rod­ne atrak­ci­je pre­man­tur­skog akva­to­ri­ja, uz pose­ban bonus kras­nih širo­kih kadro­va sni­ma­nih dro­nom, dok su noć­ne sce­ne sni­ma­ne u umjet­ni­ko­vom vrtu i ateljeu.

Film je podi­je­ljen u više poglav­lja i može se pra­ti­ti i kao ekra­ni­za­ci­ja krat­kih Pauletinih auto­bi­ograf­skih pri­ča i bilje­ški na raz­li­či­te teme koje ga zaokup­lja­ju. Na počet­ku, pod maskom maga­re­će gla­ve, autor iska­zu­je svo­ju nak­lo­nost oni­ma koji su u ško­li čes­to mora­li sje­di­ti u „maga­re­ćoj klu­pi“, svim onim bun­tov­ni­ci­ma, nemir­nim duho­vi­ma neta­len­ti­ra­nim za pos­luh i pri­si­le koji­ma ih svi­jet poku­ša­va dre­si­ra­ti, jer je upra­vo među nji­ma naj­vi­še onih koji –čes­to i po cije­ni osob­ne šte­te – ruše oko­šta­le bari­je­re i čine kva­li­ta­tiv­ne poma­ke za cije­li ljud­ski rod.

Primarna moti­va­ci­ja vid­lji­va kroz cije­li film –pri­ča­ti o rod­noj Premanturi u koju je bes­kraj­no zaljub­ljen, ili čak dos­lov­no stop­ljen s nje­nim egre­go­rom, te čiju degra­da­ci­ju usli­jed povam­pi­re­nog turiz­ma pra­ti s užas­nu­toš­ću i tugom ono­ga tko je se još sje­ća u nje­noj izvor­nos­ti malog mir­nog ribar­skog istar­skog gra­di­ća. Taj pro­blem, narav­no, nije ogra­ni­čen na Premanturu, tako da si je kao slje­de­ći film­ski iza­zov Pauletta pos­ta­vio sni­ma­nje istar­skih sela koja ubr­za­no gube svoj iden­ti­tet pod pri­ti­skom bru­tal­ne i nema­što­vi­to uni­for­mi­ra­ne turis­tič­ke izgrad­nje – beto­ni­za­ci­je i baze­ni­za­ci­je bez ikak­vog „rišpe­ta“ za lokal­ne tra­di­cij­ske vri­jed­nost. Tu su, potom, i dije­lo­vi u koji­ma se pro­miš­lja auto­rov dosa­daš­nji put i umjet­nost opće­ni­to (naro­či­to snim­ka­ma u ate­ljeu, gdje je sva­ki kadar vese­la vizu­al­na raz­gled­ni­ca – od raz­li­či­tih deta­lja u poza­di­ni, pre­ko efek­t­nog ple­sa u mor­nar­skoj maji­ci koji prek­la­pa­njem više sni­ma­ka daje začud­ni vizu­al­ni efekt, do raz­no­boj­nih naoča­la koje Pauleta pri­ča­ju­ći u krup­nom pla­nu stal­no mije­nja), svo­je dje­tinj­stvo, svoj „uspo­re­ni“ život­ni kre­do i sil­nu pove­za­nost s morem, koju pos­ljed­njih godi­na pro­dub­lju­je ves­la­njem kanu­om, za što u fil­mu pri­ča kako ga sva­kim zaves­la­jem više obu­zi­ma ritam mora i okol­ne prirode…

Ukupni dojam je da se ovim urat­kom Pauletta uspio pred­sta­vi­ti mno­go intim­ni­je nego izlož­ba­ma ili pak inter­v­ju­ima, stvo­riv­ši po svom guštu vri­je­dan doku­ment o svom stva­ra­laš­tvu i život­nim pre­oku­pa­ci­ja­ma. Tijekom pro­jek­ci­je opsje­da­la me i misao: „Uh, ovo je pre­li­je­po i ne bi smje­lo ići dalje po fes­ti­va­li­ma, pogo­to­vo ne turis­tič­kim pro­midž­ba­ma, jer će uzro­ko­va­ti još veću i razor­ni­ju lavi­nu napor­nih turis­tič­kih hor­di!“, a to bi bilo pora­ža­va­ju­će jer u Premanturi, („Prema matu­ra“, kako ju je nekoć krstio jedan ISKCON swa­mi, zre­la lju­bav), bi bes­po­go­vor­no tre­ba­lo oču­va­ti upra­vo to što ona dois­ta jest -„zre­lu lju­bav“ maj­ke prirode.

 

• Kino Valli
• Robert Pauletta