„To nije mjesto za nas“ – priča o putu jedne punk pjesme

Tekst i fotografije Daniela KNAPIĆ

30.11.2024.

U Dnevnom borav­ku DC‑a Rojc ( i putem Radija Rojc), u čet­vr­tak, 28. stu­de­nog  pred­stav­lje­na je knji­ga “U potra­zi za Titovim pun­ke­ri­ma”. O knji­zi je s auto­rom Barryem Phillipsom (uz pri­je­vod Afrodite Bulajić) i osni­va­čem KUD Idijota – Saletom Verudom raz­go­va­rao Boris Bjelica.

Knjiga dono­si neo­bič­nu pri­ču o jed­noj punk pje­smi  koja je zahva­lju­ju­ći ver­zi­ji KUD Idijota (pod nas­lo­vom “To nije mjes­to za nas”) u zem­lja­ma biv­še Jugoslavije i danas popu­lar­na i doži­vje­la je puno obrada.

Barry Phillips, 62.godišnji je Britanac, po stru­ci povjes­ni­čar, koji danas živi u Škotskoj. Ispričao je kako je s 14 godi­na prvi put čuo „God save the queen“ Sex Pistolsa i od tog momen­ta mu više ništa do tada nije bilo bit­no. Krenuo je pra­ti­ti sve tada aktiv­ne punk sas­ta­ve i ubr­zo je osno­vao svoj prvi band, koji je zbog izvjes­nih inci­de­na­ta i napa­da skin­he­ad­sa brzo i napustio.

Pridružio se potom prvom punk ban­du u Gloucesteru, Demob, s kojim je 1981. sni­mio spo­me­nu­tu pje­smu. Nakon neus­pje­ha tog prvog sin­gla pro­da­nog u sve­ga par tisu­ća pri­mje­ra­ka i pora­ža­va­ju­ćih kri­ti­ka (npr. kri­ti­čar Melody Makera napi­sao je da je riječ o „nekom hip­py sra­nju“) kao i zbog tok­sič­ne atmo­sfe­re tih godi­na s napa­di­ma skin­sa na crn­ce koji su dola­zi­li na punk kon­cer­te (a i sam band je imao dva crna čla­na, što tada nije bilo uobi­ča­je­no), pot­pu­no se povu­kao s te sce­ne i na sve zabo­ra­vio. Utoliko više ga je izne­na­di­lo kad mu se, jed­nom kad je pje­smu obja­vio na YouTubeu, javio nepoz­na­ti lik „from Kragujevak“ i otkrio mu nje­nu sud­bi­nu u Jugoslaviji, što ga je nave­lo na dalj­nje istra­ži­va­nje i dove­lo do izvor­nog „kriv­ca“ za ovaj slučaj.

Kao uvod, Sale Veruda je tu pri­ču uspo­re­dio s onom o plo­či Sixta Rodrigueza, pre­pri­čav­ši publi­ci ono što detalj­ni­je mogu pogle­da­ti i u doku­men­tar­cu „Searching for Sugar man“: snim­lje­na neg­dje kon­cem 60-ih, prva plo­ča tada mla­dog glaz­be­ni­ka Rodrigueza u SAD‑u se nije nika­ko pro­da­va­la (dije­lom i zbog nje­go­vog lati­no etni­ci­te­ta, koji je tada bio dis­kri­mi­ni­ran jed­na­ko kao i onaj ame­rič­kih Indijanaca), ali je u Južnoj Africi pos­ti­gla kul­t­ni sta­tus. Naime, zbog Apartheida u to vri­je­me u Južnoj Africi nije bilo stra­nih kon­ce­ra­ta i plo­če kojih su se mla­di mogli domo­ći (slič­no kao kod nas 60-ih i 70-ih) bile su jedi­ni kon­takt s novi­te­ti­ma iz stra­ne glaz­be, te su ile­gal­ne kopi­je i pres­ni­ma­va­nja bili nor­ma­la. Rodriguezu, koji je osta­tak svog živo­ta nakon tog prvog neus­pje­ha pro­veo izvan glaz­be­ne indus­tri­je, pre­hra­nju­ju­ći obi­telj raz­nim manu­al­nim pos­lo­vi­ma, poziv iz Južne Afrike da odr­ži kon­cert bio je jed­nak čudu.

Sale je ispri­čao i kako je došao do pje­sme „No room for you“ – otkrio ju je na jed­noj punk-kom­pi­la­ci­ji, „Punk and disor­der­ly“ koja je u to vri­je­me kru­ži­la gra­dom. Odlučio ju je obra­di­ti i 1998. objav­lje­na je na tre­ćem stu­dij­skom albu­mu KUD Idijota – „pla­voj“ plo­či „Glupost jer neuni­šti­va“. Namjerno je, pored nave­de­ne kom­pi­la­ci­je, publi­ci poka­zao i tu plo­ču, kako bi doka­zao da je pošto­vao autor­ska pra­va navev­ši na plo­či ime auto­ra, te čak ne bilje­že­ći svo­je autor­stvo hrvat­skog tek­s­ta (dodao je da i danas sla­bo pri­ča engle­ski pa i ne zna o čemu pri­ča izvor­nik, tako da nje­gov tekst nije dos­lov­ni pri­je­vod). Ipak, nije mu bilo sve­jed­no kad je dobio mail od Barrya, pre­tr­nuv­ši da bi ga auto­ri mogli tuži­ti. Laknulo mu je kad je čita­ju­ći dalje to pismo shva­tio da je Barrya jed­nos­tav­no zain­tri­gi­ra­la sud­bi­na te plo­če i da želi doz­na­ti više. Ubrzo su se i osob­no upoz­na­li ( i nakon deset minu­ta raz­go­vo­ra otkri­li kako obo­ji­cu odu­šev­lja­va­ju raz­go­vo­ri o raz­li­či­tim vrsta­ma gitara).

Sale je Barryu dao popis kon­ta­ka­ta koji mu mogu pomo­ći u dalj­njem ras­pli­ta­nju pri­če i tako je nas­ta­lo 12 raz­go­vo­ra uklop­lje­nih u knji­gu. Barry je posje­tio Zagreb, Ljubljanu, Pulu, Novi Sad, Beograd i Kragujevac i pri­čao s glav­nim pro­ta­go­nis­ti­ma (Pankrti, Darko Rundek, KUD Idijoti, Urbana geri­la, Atheist Rap, KBO…), novi­na­ri­ma, kri­ti­ča­ri­ma, izda­va­či­ma i fano­vi­ma (Petar Janjatović, Aleksandar Dragaš, Zdenko Franjić, Marin Rosić…) iz tog vre­me­na i s tog pros­to­ra koji mu je time pos­ta­jao jas­ni­ji i mno­go zanim­lji­vi­ji, toli­ko da ga nas­tav­lja istraživati.

Knjigu “U potra­zi za Titovim pun­ke­ri­ma” je na engle­skom jezi­ku izvor­no obja­vio 2023. godi­ne pod nas­lo­vom “In Search of Tito’s Punks”. Ove se godi­ne hrvat­ski pri­je­vod poja­vio u izda­nju Rockmarka, prve hrvat­ske glaz­be­ne knji­ža­re i može se kupi­ti na nji­ho­voj zagre­bač­koj loka­ci­ji Ul. Hrvatske brat­ske zajed­ni­ce 4 (kod NSK) ili na web­sho­pu Rockmark.hr.

Zanimljivo je da je, kako bi izbje­gao pri­ča­ti o ratu, a ipak dije­lom naz­na­čio i tadaš­nju povi­jest ovih pros­to­ra, Barry Phillips je, budu­ći je u vri­je­me pisa­nja knji­ge živio u Dan Haagu, odlu­čio posje­ti­ti suđe­nje Ratku Mladiću na Haškom tri­bu­na­lu, te je u knji­gu uba­cio i deta­lje tog posje­ta. Dodao je kako mu je rade­ći na knji­zi pos­ta­lo jas­no kako je tek zagre­bao povr­ši­nu i da ima obi­lje mate­ri­ja­la za nas­ta­vak knji­ge, u kojem namje­ra­va obra­di­ti i New pri­mi­ti­ves, goth ban­do­ve i raz­ne dru­ge prav­ce koji su se razvi­li iz punk iskrice…