Finiti z kanton – 30. Sajam knjige u Istri zaokružili istarski kantaduri

Dostojno Pule i Istre kao doma­ći­na, jubi­lar­ni 30. Sa(n)jam knji­ge okon­čan je u nedje­lju nave­čer istar­skim tema­ma. Nakon što su pred­stav­lje­ne nova knji­ga Puljanina Igora Grbića „Istarska fre­sko­čaš­ća“ te „Portreti Istre, Jadrana, Mediterana“, prof. Egidia Ivetića, večer je zaokru­že­na istar­skom pje­smom (ili „kan­tom“), odnos­no pred­stav­lja­njem  mul­ti­me­di­jal­nog pro­jek­ta „Kantaduri“, koji se sas­to­ji od dva CD‑a s 53 oda­bra­ne snim­ke, i dva DVD‑a s još 50-ak kan­ti. Prije toga, publi­ci se na „noše­nju auto­ra i orga­ni­za­to­ra u svo­jim ruka­ma“ zahva­li­la direk­to­ri­ca Sa(n)jma Magdalena Vodopija, kazav­ši kako je – prem­da umor­na – eki­pa saj­ma vrlo zado­volj­na jer su radi­li žes­to­ko i iskre­no, a pul­ska publi­ka „poseb­na, upu­će­na, kri­tič­na i poput dje­ce – ne može joj se podva­li­ti“ to zna pre­poz­na­ti. Naglasila je kako nije slu­čaj­no da su upra­vo „Kantadure“ osta­vi­li za kraj jer „zna­li smo da ćete doći, tko ne bi došao na kan­ta­du­re? S pje­smom kre­će­mo u gran finale.“

Noel Šuran kao mode­ra­tor, ali i jedan od mla­đih kan­ta­du­ra koji nas­to­je tu tra­di­ci­ju u nes­ta­ja­nju odr­ža­ti na živo­tu, prvo je riječ dao Danieleu Perniću (pored Edija Cukerića i Maurizia Ferlina jedan od tri auto­ra koji pot­pi­su­ju ovo raskoš­no mul­ti­me­di­jal­no izda­nje) koji je nagla­sio da je to nas­ta­vak veli­kog pos­la koji su na Radio Puli zapo­če­li nje­gov otac Renato Pernić i nje­gov dugo­go­diš­nji pri­ja­telj i surad­nik – ton­ski teh­ni­čar Branko Pajić, kao i novi­nar Marko Bjažić koji im se – pored tada mla­đah­nog Danielea – čes­to pri­dru­ži­vao na nji­ho­vim vikend pute­šes­tvi­ja­ma i sni­ma­nji­ma u potra­zi za auten­tič­nom Istrom. Sve je kre­nu­lo i puno rani­je, naime još od 1963. je Pernić, zajed­no s Tonetom Peruškom i prof. Slavkom Zlatićem sni­mao i pred­stav­ljao izved­be istar­sko­ga glaz­be­nog fol­k­lo­ra u radij­skim emi­si­ja­ma o narod­nim obi­ča­ji­ma. Na Radio Puli je tako nas­ta­la i „Arhiva Renato Pernić“ koja je danas, s goto­vo 2.000 autoh­to­nih svir­ki i pje­sa­ma, tre­ći po obi­mu arhiv narod­ne glaz­be u Europi. „Smrću tate i Branka Pajića to je bilo zamr­lo, ali mi sva­kod­nev­no nas­to­ji­mo tu arhi­vu nado­pu­nja­va­ti novim snim­ci­ma i novim mla­đim kan­ta­du­ri­ma želj­nim odr­ža­ti tu tra­di­ci­ju“, nagla­sio je Daniele.

Istarski kanat je u knji­ži­ci koja pra­ti ovo izda­nje ukrat­ko objas­ni­la muzi­ko­lo­gi­nja Nuša Hauser koja je tako­đer naj­av­lje­na, ali je bila spri­je­če­na osob­no doći na ovu pro­mo­ci­ju. Ona je, uz osta­lo, napi­sa­la kako je nagla­sak oda­bra­nog mate­ri­ja na vokal­noj glaz­be­noj prak­si pri­pad­ni­ka hrvat­skog govor­nog podru­čja u Istri, „a pri­pa­da dvo­gla­sju u tzv. istar­skoj ljes­tvi­ci, ili, pre­ciz­ni­je (po Ruži Bonifačić) sti­lu tijes­nih inter­va­la Istre i Sjevernojadranskog pri­mor­ja. U for­mal­no-stil­skom kon­tek­s­tu utvr­đe­nom od stra­ne teore­ti­ča­ra u pisa­nim svje­do­čans­tvi­ma kanat se zadr­žao do danas, a odgo­va­ra netem­pe­ri­ra­nom dvo­gla­sju čije se melo­dij­ske lini­je (“na debe­lo” u pri­rod­nom regis­tru gla­sa i “na tan­ko” u pra­te­ćem isfor­si­ra­nom fal­se­tu) para­lel­no kre­ću u pri­bliž­nom inter­va­lu sek­s­te, kako bi se napo­s­ljet­ku sto­pi­le u kaden­cu dugog i nagla­še­nog unisona…

Važno je, među­tim, istak­nu­ti da su nemi­nov­ne sve­op­će dina­mi­ke uvje­to­va­le pos­te­pe­no pre­pu­šta­nje raz­li­či­tim kul­tu­ro­lo­škim utje­ca­ji­ma te tako rezul­ti­ra­le tran­sfor­ma­ci­ja­ma glaz­be­nih, pa tako i ovog, feno­me­na. Tome jas­no svje­do­če i navi­ke pje­va­nja, koje su u ne tako dale­koj proš­los­ti upo­zo­ra­va­le na rav­no­prav­nost prak­se pje­va­nja u raz­li­či­tim for­ma­ci­ja­ma: muškim, muško-žen­skim paro­vi­ma te gru­pa­ma. Potonju veći­na kan­ta­du­ra sma­tra naj­pri­rod­ni­jom mani­fes­ta­ci­jom izved­be “pje­va­nja na tan­ko i debe­lo”. Prilike pje­va­nja, koje su se u bli­skoj proš­los­ti učes­ta­lo uka­zi­va­le jesu rad u gru­pi (poput sje­tve pše­ni­ce, vezi­va­nja loze, bra­nja gro­žđa, kopa­nja, ispa­še i dr.), saj­mo­vi (sama­nji, sam­nji), fešte, kako one spon­ta­ne nakon cje­lod­nev­nog rada, tako i one pri­go­dom obi­telj­skih slav­lja rođe­nja, kršte­nja, vjen­ča­nja, kriz­me…“ Jedina iznim­ka bila je smrt, piše dalje Nuša, kada bi i kan­ta  zamrla…“Mijene su se pose­bi­ce odra­zi­le na tek­s­tu­al­nu kom­po­nen­tu reper­to­ara koja od stu­pa­nja na pozor­ni­cu biva sus­tav­no skra­ći­va­na. Nju odre­đe­ni kan­ta­du­ri sma­tra­ju upo­zo­ra­va­ju­će štet­nom te raz­lo­gom ubr­za­nog pro­ce­sa nje­nog nes­tan­ka u svo­joj inte­gral­noj pojav­nos­ti. Naime, usli­jed zada­ne pro­gram­ske struk­tu­re jav­nog nas­tu­pa tek­s­to­vi pje­sa­ma pro­ci­je­nje­ni su pre­du­gi­ma za izved­bu u cije­los­ti i osu­đe­ni na kra­će­nje kako bi se uklo­pi­li u pre­dvi­đe­nu minu­ta­žu za nas­tup. Desetljeća duga prak­sa ovak­ve pre­zen­ta­ci­je kan­ta rezul­ti­ra­la je zabo­ra­vom onog dje­la tek­s­ta koji je bivao zane­ma­ren“, bilje­ži Nuša Hauser u knji­ži­ci „Kantadura“.

Edi Cukerić ispri­čao je kako je u vri­je­me kad su radi­li na ovom pro­jek­tu već bio oti­šao s Radija Pule, gdje je dugo godi­na radio kao ton­ski teh­ni­čar. Tada je počeo sura­đi­va­ti i na pro­jek­tu bilje­že­nja istar­ske glaz­be­ne bašti­ne nakon što su ga Pernić i Pajić pri­pus­ti­li u taj svoj vikend ritu­al obi­la­že­nja kan­ta­du­ra. Tadašnjem su ured­ni­ku zah­tjev za Cukijem kao dodat­nim čla­nom eki­pe – neo­vis­no što je Pajić bio vrs­ni teh­ni­čar – obraz­lo­ži­li time što „mali ne pije“… „Nakon nji­ho­ve smr­ti osje­ćao sam da taj posao još nije dovr­šen i pokre­nuo sam pro­jekt koji se prvo zvao „Žurnada“ i imao za cilj dalj­nje bilje­že­nje sve­ga tra­di­cij­skog. Namjeravali smo zabi­lje­ži­ti i svir­ce i gunj­ce i tali­jan­sku narod­nu glaz­bu…, bili smo dos­ta ambi­ci­oz­ni, ali kako smo i Daniele i Mauro i ja raz­ba­ca­ni na sto stra­na uspje­li smo fini­ši­ra­ti samo ovaj pro­jekt. Krenuli smo od kan­ta­du­ra jer smo uvi­dje­li da to tre­ba što pri­je pos­ni­mi­ti. Naime, tada kada smo u to kre­nu­li, veći­na kan­ta­du­ra bila je već sta­ri­ja od 65 godi­na i bio je zad­nji tre­nu­tak da to uspi­je­mo zabi­lje­ži­ti. Ta naša pus­to­lo­vi­na tra­ja­la je više od godi­nu dana, jer nije lako lju­de oku­pi­ti i nešto sni­mi­ti. Osnovno što smo si zacr­ta­li bilo je da niko­ga ne sni­ma­mo u stu­di­ju nego u nji­ho­vom ambi­jen­tu, tako da nam teh­nič­ki moment nije bio pri­ma­ran. Snimali smo u akus­tič­ki sva­kak­vim uvje­ti­ma, bit­ni­je nam je bilo zabi­lje­ži­ti auten­tič­nu atmo­sfe­ru. Izdanje ima i knji­ži­cu u kojoj uz Nušin tekst ima­mo i mno­go foto­gra­fi­ja, koje tako­đer namje­ra­va­mo usko­ro pred­sta­vi­ti jed­nom izlož­bom. Snimali smo u Korenićima, u Orbanićima, Paladnjakima, Savičenti, Snašićima, Klarićima, Kapelici, Raklju, Muntiću, Bićićima, Sv.Foški, na Monte Šerpu… Bio je to dugo­tra­jan pro­ces, jer ne možeš sni­ma­ti kad bi htio – moraš pra­ti­ti kad nema dela u kam­pa­nji, kad su svi zdra­vi itd., zato je taj pro­ces tra­jao dos­ta dugo, ali zado­vo­ljan sam što smo uspje­li zabi­lje­ži­ti taj doku­ment vre­me­na. Dodajem da će u nared­nim dani­ma sve zabi­lje­že­ne kan­te biti dos­tup­ne i na svim stre­aming ser­vi­si­ma gdje će se moći pres­lu­ša­va­ti, samo što će biti tri pje­sme manje jer digi­tal­ni ser­vi­si dozvo­lja­va­ju 50 pje­sa­ma u jed­noj obja­vi. Komplet se mogu pres­lu­ša­ti samo na CD‑u.“

Cukerić se na kra­ju zahva­lio Magdaleni Vodopiji i Sa(n)jmu na uvr­šta­va­nju, kao i Županiji i Gradu Puli na finan­cij­skoj podr­š­ci ovom projektu.

Mauricio Ferlin pod­sje­tio je da je pred-pro­mo­ci­ja za taj pro­jekt odr­ža­na još 2006. upra­vo na pul­skom Sa(n)jmu, tako da je eki­pu nazvao rekor­de­ri­ma u odu­gov­la­če­nju: „Mene je malo sram, jer sam naj­od­go­vor­ni­ji što je sve to sku­pa kas­ni­lo. S dru­ge stra­ne sam malo pre­emo­ti­van pre­ma toj „ška­tu­li­ci“ koja dje­lu­je kao „malo niš“ na već zas­ta­rje­lim CD i DVD medi­ji­ma, ali bit­no je da je to napo­kon tu. Nije da smo bili lije­ni, nego pre­tr­pa­ni sva­kak­vim dru­gim pos­lo­vi­ma. Godine koje su proš­le uči­ni­le su da puno tih lju­di više nema i dois­ta smo kako je rekao Cuki ubo­li zad­nji vlak te jed­ne kan­ta­dur­ske gene­ra­ci­je koja je već tada gubi­la sapu i bila na odla­sku. Snimao sam s jed­nom briž­nom kame­rom i nije to bog zna kak­va kva­li­te­ta snim­ke, ali umjes­to da pre­ko četi­ri sata snim­lje­nog mate­ri­ja­la sve­dem na 20-ak minu­ta odlu­čio sam sve osta­vi­ti tako kako je, da se vidi s kojom pos­tu­rom i u kom okru­že­nju ti lju­di pje­va­ju… Na žalost, taj svi­jet danas u Istri sko­ro da više ne more­mo vidjet, tako da je vri­jed­nost ovog izda­nja pri­je sve­ga doku­men­tar­na. Jako me dir­nu­lo pre­gle­da­va­nje tih snim­ke nakon toli­ko godi­na i ponov­no vidje­ti sav taj svi­jet na odlasku.“

Najatraktivniji dio pred­stav­lja­nja bilo je, narav­no, neko­li­ko kan­ti koje su uz Noela Šurana u živo izve­li Marija i Milan Kranjčić, Dejan Kliman i Zoran Karlić.

• 30. Sa(n)jam knjige u Istri