Objavljen novi roman Elvira Tominića „Inspirirano stvarnim događajima“

Novi, šes­ti roman pul­skog pis­ca Elvira Tominića nazi­va „Inspirirano stvar­nim doga­đa­ji­ma“ nedav­no je objav­ljen, a nje­go­va će pro­mo­ci­ja biti odr­ža­na u ožuj­ku. Tematski je to roman ces­te i donek­le je ins­pi­ri­ran Jackom Kerouacom i nje­go­vim bit­nič­kim dje­lom „On the Road“ kao i Tribusonovim roma­nom „Polagana predaja“.

„Djela slič­ne tema­ti­ke su danas (naža­lost) ana­kro­na i vje­ro­jat­no mla­đoj publi­ci nisu bli­ska jer bes­cilj­na puto­va­nja autos­to­pom su u suvre­me­nom libe­ral­nom kapi­ta­lis­tič­kom svi­je­tu snaž­no obi­lje­že­nom inter­net­skom revo­lu­ci­jom pot­pu­no besmis­le­na, ali ja sam laga­no zaga­zio u svo­je pede­se­te godi­ne pa pišem i opi­su­jem svi­jet kakav pos­to­ji u mojoj gla­vi (još uvi­jek) i sve­jed­no mi je ima li taj svi­jet kores­pon­den­ci­ju s današ­njim vre­me­nom“, navo­di autor.

S obzi­rom da se roman zbi­va 1994. godi­ne i opi­su­je vri­je­me rata iz vizu­re Pule, dje­lo bi moglo biti i svo­je­vr­s­ni anti­rat­ni roman budu­ći da su dva glav­na juna­ka (jedan dar­ker, dru­gi hipik) pot­pu­no zgro­že­ni i zbu­nje­ni svi­me oni­me što se oko njih zbi­va i na rat­na doga­đa­nja gle­da­ju kao na nekak­vo ruž­no sno­vi­đe­nje te pot­pu­no igno­ri­ra­ju stvar­nost i žive u svom para­lel­nom svijetu.

„Obojica juna­ka ima­ju spe­ci­fič­ne psi­hič­ke pore­me­ća­je (jedan bolu­je od shi­zo­fre­ni­je, a dru­gi od kro­nič­ne depre­si­je) što mi je bio namjer­ni izbor jer sam na taj način u nji­ho­va usta mogao sta­vi­ti sve stva­ri koje se ne smi­ju izre­ći u današ­nje vri­je­me koje je obi­lje­že­no bru­tal­nom cen­zu­rom koja se eufe­mis­tič­ki (i per­verz­no) nazi­va „kul­tu­ra otka­zi­va­nja“. Tim kla­sič­nim nači­nom slu­ži­li su se i pis­ci u vri­je­me rene­san­se kad su liko­vi neri­jet­ko bile dvor­ske lude i raz­no­vr­s­ni čuda­ci pa su pis­ci kroz nji­ho­ve dija­lo­ge mogli optu­ži­ti vlast i na taj način saču­va­ti gla­vu na rame­nu. Žalosno je da se vre­me­na u ovih pola sto­lje­ća otkad je rene­san­sa zavr­ši­la nisu nima­lo pro­mi­je­ni­la i da se meha­niz­mi na koji­ma poči­va repre­siv­na vlast kao i nje­zi­no kri­ti­zi­ra­nje osta­ju isti, ali budi­mo opti­mis­ti i vje­ruj­mo da će čovje­čans­tvo u idu­ćih pet­sto godi­na napre­do­va­ti i pomak­nu­ti se s mrtve toč­ke“, kaže Tominić.

On doda­je da roman ima poma­lo čudan nas­lov koji je više pri­mje­ren za pod­nas­lov, ali je iza­bran kao sar­kas­tič­no izru­gi­va­nje svim lju­di­ma koji su ga u zad­njih pet­na­es­tak godi­na vuk­li za ruka­ve na uli­ci govo­re­ći mu da su nje­go­vi roma­ni uvi­jek pri­če o nje­mu, a on im je bez­us­pješ­no poku­ša­vao objas­ni­ti da su oni samo fikcija.

„Shvatio sam (i naučio) kako lju­di vrlo teško razu­mi­je­va­ju ima­gi­na­ci­ju i kako sve uvi­jek uzi­ma­ju zdra­vo za goto­vo pa je ujed­no i sve ono što je ispri­ča­no u bilo kom umjet­nič­kom dje­lu uvi­jek „tvr­da isti­na“ ma što god autor o tome rekao. Novi roman je u tom pogle­du laga­ni isko­rak pre­ma napri­jed jer dois­ta posje­du­je neke ele­men­te „stvar­nih doga­đa­ja“ te je dje­lo­mič­no ins­pi­ri­ran mojim mla­de­nač­kim pute­šes­ti­ja­ma s jed­nim pokoj­nim pri­ja­te­ljem, ali on je kao i svi pret­hod­ni roma­ni u konač­ni­ci fik­ci­ja, kao što je to sva­ko umjet­nič­ko dje­lo. Igrajući se tim odno­som stvar­nos­ti i ima­gi­na­ci­je, stvo­rio sam i jedan epi­zod­ni lik (po prvi put do sada) koji je dos­lov­no ins­pi­ri­ran sa mnom i time sam se direk­t­no naru­gao svim tim hor­da­ma koje me stal­no optu­žu­ju kako uvi­jek pišem o samom sebi. Zanima me kako će to sada pro­tu­ma­či­ti…“, pita se autor.

Mjesto rad­nje roma­na je ponov­no Pula kojoj se uvi­jek vra­ća kao kri­mi­na­lac na mjes­to poči­nje­nog zlo­či­na prem­da je već bez­broj puta kazao samom sebi kako više neće pri­ča­ti o tom gra­du i kako je u pret­hod­nim roma­ni­ma izre­kao sve što se o nje­mu kaza­ti dade. Razlog tome nije neka fana­tič­na lju­bav pre­ma tom gra­du već jed­nos­tav­no nje­go­va povi­jes­na spe­ci­fič­nost koja ga čini soci­olo­ški toli­ko raz­li­či­tim od dru­gih gra­do­va pa je jed­nos­tav­no nepre­suš­no vre­lo ins­pi­ra­ci­ja i uvi­jek iza­zov za neku novu opservaciju.

„U novom roma­nu sam bio poseb­no grub i direk­tan kad sam opi­si­vao bli­žu i dalj­nju povi­jest te je sli­ka o mom gra­du možda ispa­la poma­lo apo­ka­lip­tič­na i suvi­še opo­ra, ali kad se sagle­da neki širi kon­tekst mis­lim da je to naj­pre­ciz­ni­ja dijag­no­za tog voj­nič­kog i ste­ril­nog gra­da u kojem nisu nikad zaži­vje­le tole­ran­ci­ja i okup­lja­ju­ća sila te izme­đu raz­nih naci­onal­nih gru­pa­ci­ja pos­to­je samo tvr­de koha­bi­ta­ci­je, da se pos­lu­žim jezi­kom suvre­me­ne poli­ti­ke, i može se kaza­ti kako sva­ka soci­olo­ška for­ma­ci­ja (bila ona poli­tič­ka, naci­onal­na ili vjer­ska) jed­nos­tav­no bez­re­zerv­no pre­zi­re onu dru­gu“, kaže Tominić.

Želeći što plas­tič­ni­je opi­sa­ti Pulu, držao se nekih mit­ski mjes­ta kao što je dio Korza koji se zvao „ispred Kluza“ i gdje su vri­je­me gubi­li raz­ni fri­ko­vi i nar­ko­ma­ni. Nadalje, dio roma­na čini i legen­dar­ni Hotel Pula koji je u dru­goj polo­vi­ci osam­de­se­tih (i nešto manje počet­kom deve­de­se­tih) bio neza­obi­laz­no mjes­to nalik ras­kr­š­ću gdje su mla­di pro­da­va­li dušu vra­gu slu­ša­ju­ći vrlo pro­gre­siv­nu i alter­na­tiv­nu glaz­bu jedins­tve­nu za cije­lu drža­vu, a u nje­go­vom je roma­nu mjes­to našao i Augustov hram i Forum, legen­dar­na Omladinska uli­ca, Kaštel sa skro­vi­tim grm­ljem koje je uvi­jek bilo puno nar­ko­man­skih iga­la i okup­lja­li­šte bes­pri­zor­nih luze­ra (pos­to­je li još uvi­jek ta grm­lja na bre­žulj­ku?) i kanjon na Verudeli kojem su gra­vi­ti­ra­le raz­no­raz­ne pul­ske sku­pi­ne bes­pos­li­ča­ra sa svo­jim jedins­tve­nim sudbinama.

„Određeni epi­zod­ni liko­vi u roma­nu su stvar­ni, kao na pri­mjer legen­dar­ni i straš­ni Rogan koji je svo­jom leši­nar­skom poja­vom zas­tra­ši­vao i impre­si­oni­rao nove hodo­čas­ni­ke na Korzu kao i sija­set dru­gih liko­va koji­ma sam pro­mi­je­nio ime­na, žele­ći iz podru­čja stvar­nos­ti ući u podru­čje ima­gi­nar­nog. I sam glav­ni lik (jedan od dvo­ji­ce) stvo­ren je po jed­nom pul­skom oso­be­nja­ku koji je bio poz­nat sva­kom Puležanu tog vre­me­na, ali ja ovdje neću otkri­va­ti nje­go­vo pra­vo ime nego ću tek nagla­si­ti kako je taj mla­dić nosio „pan­dur­ske“ cipe­le i bio naj­ve­ći obo­ža­va­telj Rolling Stonesa što je više nego dovolj­na šifra za otkri­va­nje nje­go­vog pra­vog iden­ti­te­ta. Nažalost, on više nije među živi­ma (kao i broj­ni juna­ci mojih pul­skih odi­se­ja) pa mu s ovog mjes­ta želim laku zem­lju i poru­ču­jem da malo jače odvr­ne zvuč­ni­ke na raj­skim obla­ci­ma jer „Satiasfaction“ se može slu­ša­ti samo kad mem­bra­ne zvuč­ni­ka tre­pe­re na gra­ni­ci puca­nja od sili­ne vibra­ci­ja“, kaže autor.

Pišući roman, imao je namje­ru da on bude samo sli­ka muških dru­že­nja i namje­ra­vao se odmak­nu­ti od svog omi­lje­nog moti­va koji se odno­si na obo­ža­va­nje nepoz­na­te lje­po­ti­ce, no vrlo brzo (neg­dje na sre­di­ni prvog poglav­lja) shva­tio je da nište ne može funk­ci­oni­ra­ti bez žen­skog dodi­ra pa je „na brzi­nu“ stvo­rio lik ins­truk­to­ri­ce tran­s­cen­den­tal­ne medi­ta­ci­je u koju je bez­us­pješ­no i do smr­ti zaljub­ljen jedan gla­vi lik što je roma­nu dalo fabu­lar­nu rav­no­te­žu i pro­toč­nost. Taj motiv nepoz­na­te pre­kras­ne žene, koja je ponov­no recik­li­ra­nje lje­po­ti­ce s pla­že iz nje­go­vog prvog roma­na, jest nje­go­va vječ­na opse­si­ja kojoj se ne može odu­pri­je­ti pa je to i neka­kav intim­ni pečat svim nje­go­vim romanima.

„Sama ide­ja o roma­nu nas­ta­la je u prvoj polo­vi­ci deve­de­se­tih kad sam bio odlu­čio kako ću napi­sa­ti dje­lo koje će opi­si­va­ti puto­va­nje dvo­ji­ce juna­ka, no za pisa­nje tog istog dje­la tre­ba­lo mi je goto­vo punih tri­de­set godi­na i uvi­jek sam praz­no­vjer­no odla­gao stva­ra­nje tog roma­na i čekao prvi pri­zor i prvu reče­ni­cu koja će se sama od sebe pos­lo­ži­ti u mojoj gla­vi. U tih tri­de­set godi­na su mno­ga mjes­ta izgu­bi­la svo­je pra­ve miri­se i boje, ali tako su stva­ri pos­ta­le još uzbud­lji­vi­je jer je zbi­lja pre­to­če­na u inter­pre­ta­ci­ju zbi­lje, što je zapra­vo jedi­ni pris­tup tota­li­tar­nos­ti naših živo­ta: pos­to­ji samo ono kako mi doživ­lja­va­mo svi­jet, a ne svi­jet sam za sebe. Samim time, nisam se tru­dio pro­vje­ra­va­ti jesu li neki poda­ci u mojoj gla­vi iz tog vre­me­na vje­ro­dos­toj­ni (to sam, dodu­še, radio na počet­ku, ali sam ubr­zo odus­tao) već sam pus­tio da sve bude ona­ko kako ja pam­tim to vri­je­me“, navo­di autor.

Za nas­lov­ni­cu roma­na je zas­lu­žan Miloš Radivojević koje­mu je Tominić dao foto­gra­fi­ju na kojoj je nje­gov otac sa svo­jim pri­ja­te­ljem dav­ne 1951. kad je imao tek navr­še­nih dva­de­set godi­na neg­dje na uli­ca­ma rod­nih Pagubica, male­nog sela na Pazinštini. Miloš je foto­gra­fi­ju pogle­dao i zatim okre­nuo, a nakon što je uočio kako na pole­đi­ni sto­ji zapi­san datum kad je foto­gra­fi­ja nas­ta­la kao i mjes­to gdje je snim­lje­na, rekao reče­ni­cu koja mu u tom tre­nu nije ima­la nikak­vog smis­la: „Skenirat ću i pole­đi­nu fotke.“

„Meni je to puno kas­ni­je zazvo­ni­lo u pri­moz­gu i rekao sam mu da nas­lov­ni­cu napra­vi u sti­lu sta­rin­skih foto­gra­fi­ja s licem i nali­čjem što je on savr­še­no i napra­vio pa kori­ce roma­na odi­šu pati­nom dav­nih vre­me­na i nešto su na što sam vrlo pono­san. Stil roma­na je pone­što dru­ga­či­ji od pret­hod­nih jer za raz­li­ku od mojih dosa­daš­njih dje­la ima vrlo malo dija­lo­ga. Ne znam toč­no zašto sam roman napi­sao na taj način. Bilo bi logič­no, s obzi­rom kako pri­čam rad­nju koja se doga­đa na ces­ti, da je i roman pun krat­kih infor­ma­ci­ja i žuč­nih dija­lo­ga, no ja sam se odlu­čio upra­vo za suprot­no i uspo­rio tem­po. Na taj način sam dobio jedan vrlo „gust“ tekst koji će u nekim momen­ti­ma i biti teško (ili teže) čita­ti, ali s današ­nje toč­ke gle­di­šta mis­lim da je tako sve sje­lo na svo­je mjes­to i da je sve pos­ta­lo zaokru­že­na cje­li­na koja laga­no odstu­pa od oče­ki­va­nog: i nas­lov, i fabu­la, i nas­lov­ni­ca, i stil te je na kon­cu sve tran­s­cen­di­ra­no u opo­ru odu mla­dos­ti i nejas­no sje­ća­nje na neka dav­na (bolja?) vre­me­na“, zaklju­ču­je Autor.

Elvir Tominić rođen je 1973. u Puli. Završio je Filozofski fakul­tet u Puli te je pro­fe­sor hrvat­skog jezi­ka, knji­žev­nos­ti i povi­jes­ti. Član je Istarskog ogran­ka Društva hrvat­skih knji­žev­ni­ka. Djela: „Kronika obo­ža­va­nja“ (Pulska tri­lo­gi­ja ‑roman, 2013.), „Crni pas­tuh“ (Pulska tri­lo­gi­ja – roman, 2015.), „Priča o Edipu“ (Pulska tri­lo­gi­ja – roman, 2016.), „Vodomar“ (zbir­ka poezi­je, 2017.), „Lice“ (roman, 2018.), „Magdalena“ (roman, 2020.), „Homo erec­tus“ (zbir­ka pri­ča, 2023.) i „Inspirirano stvar­nim doga­đa­ji­ma“ (roman, 2025.)