Goruća pitanja apsurdne realnosti – predstava „Black/White Is My Color“ gostovala u INK‑u

Kritičko pro­pi­ti­va­nje današ­nji­ce kroz brit­ki humor, pom­no poigra­va­nje s kaza­liš­nim konven­ci­ja­ma i nijan­si­ra­na glu­ma Vilima Matule naj­ja­či su adu­ti pred­sta­ve „Black/White Is My Color“ koja je sinoć (25. ožuj­ka) gos­to­va­la na Maloj sce­ni Istarskog narod­nog kaza­li­šta. Kenijski reda­telj s diplo­mom sa zagre­bač­ke Akademije dram­ske umjet­nos­ti Lawrence Kiiru i Matula auto­ri su dje­la nadah­nu­tog dra­mom “Crnci” Jeana Geneta (1958.), u koje­mu Kiiru ima ulo­gu reda­te­lja, dok Matula igra glumca.

Predstava je u biti pro­ba na kojoj Kiiru daje upu­te i usmje­ra­va Matulu kad ovaj skre­ne sa zacr­ta­nog puta, s time da si obo­ji­ca povre­me­no daju odu­ška za osob­ne ispo­vi­jes­ti i pro­miš­lja­nja. U skla­du s time osmiš­ljen je i scen­ski pros­tor. Dok na pozor­ni­ci ima­mo stol s vazom i cvi­je­tom te kar­tu Afrike koji se ne smi­ju dira­ti, izvan nje nala­zi se sto­lić s mini­mal­nim kori­šte­nim rek­vi­zi­ti­ma uobi­ča­je­nim za pro­bu – poput šali­ce kave i papira.

U uvo­du nam Matula ukrat­ko objaš­nja­va rad­nju i poan­tu Genetove dra­me koja dono­si pred­sta­vu u pred­sta­vi, i to na način kako su bijel­ci uobi­ča­va­li „pos­tav­lja­ti“ crn­ce na pozor­ni­ci i pred­stav­lja­ti ih unu­tar zada­nih ste­re­otip­nih okvi­ra. Dok tru­pa crnih glu­ma­ca (neko­li­ko njih s bije­lo obo­ja­nim licem) upri­zo­ru­je suđe­nje pred kva­zi­su­dom zbog uboj­stva bjel­ki­nje, Kraljica s prat­njom čini svo­je­vr­s­ni žiri koji pro­ma­tra i komen­ti­ra zbi­va­nja. Glavne „subver­ziv­ne“ karak­te­ris­ti­ke i cilje­ve dra­me Kiiru i Matula pre­no­se na ose­buj­ni način putem reci­ta­la, stand up-a, pje­sme i ple­sa, te prvens­tve­no kroz pom­no raz­ra­đe­ni kon­cept predstave.

Prilika je to da se s iro­ni­jom i duho­vi­toš­ću osvr­nu na našu hrvat­sku ali i svjet­sku real­nost, i goru­ća pita­nja apsurd­ne real­nos­ti koja nas okru­žu­je: od  des­truk­tiv­ne naci­onal­ne i ame­rič­ke poli­tič­ke sce­ne, nera­zum­nih vla­da­ra (s nagla­skom na Trumpa), rasiz­ma, kolo­ni­ja­liz­ma… No, osim prvih dvi­ju, u pre­os­ta­le obra­đe­ne i tek nače­te teme nije se dub­lje zagre­blo. Tako i humor učes­ta­lo pos­ta­je usi­ljen, što je neri­jet­ko rezul­tat živ­ča­nog i pre­tež­no ploš­nog nas­tu­pa Kiirua te nedos­tat­ka pra­ve „kemi­je“ izme­đu glu­ma­ca. Matulova izved­ba je pak detalj­no izni­jan­si­ra­na i pro­miš­lje­na u sva­kom, pa i naj­ma­njem dje­li­ću što rezul­ti­ra izved­be­nim dizbalansom.

No, radi se o zanim­lji­vom kaza­liš­nom eks­pe­ri­men­tu na vrlo dobrom tra­gu, a publi­ka je ima­la pri­li­ke raz­mi­je­ni­ti doj­mo­ve i raz­miš­lja­nja na raz­go­vo­ru nakon pred­sta­ve kojim je mode­ri­ra­la Marijana Peršić.

Predstava je nas­ta­la u pro­duk­ci­ju Nomukaeva i Napretkov kul­tur­nog cen­tra, a reali­zi­ra­na je u surad­nji s HKD Napredak Zagreb.

• Istarsko narodno kazalište - Gradsko kazalište Pula
• Jean Genet
• Lawrence Kiiru
• Vilim Matula