Izložba Renate Poljak u Apoteci – prostoru za suvremenu umjetnost

B. V.

27.03.2025.

Otvorenje izlož­be „Na svi­je­tu, na kra­ju, svi pos­ta­je­mo lju­di sa pera­ja­ma i vodom koja nam izla­zi iz uši­ju, slu­ša nas i mis­li; Bože, ovi poj­ma nema­ju“, umjet­ni­ce Renate Poljak bit će odr­ža­no u subo­tu, 29. ožuj­ka u 19 sati, u vod­njan­skoj Apoteci – pros­to­ru za suvre­me­nu umjet­nost. Izložba osta­je otvo­re­na do 3. svibnja.

„Sve može pos­to­ja­ti. Po fil­te­ru sje­ća­nja, tom nepo­uz­da­nom meha­niz­mu koji sve kla­si­fi­ci­ra po subjek­tiv­noj ska­li vri­jed­nos­ti i važ­nos­ti, u opu­su Renate Poljak pam­tim: pla­vo mora i/ili neba, rije­či i glas koji ih pre­no­si, zvuč­ne zapi­se i glaz­bu i, nada­sve, jas­no i upor­no komen­ti­ra­nje stvar­nos­ti koju živi­mo. A sve zajed­no i pre­ciz­ni­je, kao emo­tiv­no pro­živ­lje­nu i iskre­nu pri­ču o sud­bi­ni jedin­ke u nepre­kid­nom žrv­nju druš­tve­nih pre­vi­ra­nja nad koji­ma nema i ne može ima­ti nikak­vu kon­tro­lu ili, dru­gim rije­či­ma, nas­to­ja­nje da za sebe i za sve dru­ge i iz svog iskus­tva ovla­da situ­aci­jom, pre­uz­me kon­tro­lu u svo­je ruke i dje­lu­je, mije­nja, poprav­lja svi­jet oko sebe u neko bolje, huma­ni­je i pra­ved­ni­je mjesto.

„Trodijelni pos­tav u Apoteci pre­mi­jer­no pred­stav­lja novu gru­pu rado­va pove­za­nih u figu­ru ete­rič­ne, poet­ske izlož­be. Prolog je pos­ter, pla­vi ispis nebe­skog pri­zo­ra para las­ta­vi­ca u naz­na­ci među­sob­ne igre, difu­zan i zamu­ćen ska­lom uve­ća­nja, sli­kar­ski u efek­tu. Možete ga poni­je­ti sa sobom i širi­ti podru­čje izlož­be u svo­ju sobu ili na bilo koje mjes­to na kojem ga odlo­ži­te, odba­ci­te ili zabo­ra­vi­te da u nepre­dvid­lji­voj puta­nji kon­ta­ka­ta dođe u ruke nekom dru­gom. S dru­ge stra­ne ovog pogle­da u nebo, u sti­ho­vi­ma je otis­nut poet­ski ključ razu­mi­je­va­nja izlož­be. Kratak je i akti­vi­ra­ju­ći iskaz Renatinog osob­nog uvje­re­nja da svje­to­ve zači­nje­mo volj­no u duhu, a čim ih obli­ku­je­mo rije­či­ma već su uvu­če­ni u pos­to­ja­nje. U nas­tav­ku pos­ta­va sli­je­de rije­či pos­lo­že­ne u dis­to­pij­ske tek­s­tu­al­ne vinje­te na oba zida kori­do­ra koji vodi do kul­mi­na­ci­je izlož­be. Rečenice ocr­ta­va­ju anti­ci­pa­ci­ju dru­ga­či­je stvar­nos­ti, vode­nog svi­je­ta buduć­nos­ti koji će obli­ko­va­ti neka nova ljud­ska bića, akva­na­ute potop­lje­nog svi­je­ta, možda i ljud­ski­je od nas danas.

„Dramaturgija izlož­be nas od eko­lo­gi­je duha naz­na­če­ne na počet­ku, pre­ko vizi­je pos­lje­di­ca neči­nje­nja, u fina­lu dovo­di do sre­diš­njeg rada izlož­be, jed­no­ka­nal­ne ina­či­ce pos­ljed­njeg mul­ti­me­dij­skog rada, Renatine Pjesme za naše more, koju je u for­ma­tu tro­ka­nal­ne video pro­jek­ci­je s dodat­nom kruž­nom pro­jek­ci­jom na podu, pred­sta­vi­la u Galeriji Bačva HDLU‑a Zagreb kra­jem zime 2024. godi­ne. Pjesme za naše more uklju­ču­ju sve za umjet­ni­cu karak­te­ris­tič­ne ele­men­te. I pla­vet­ni­lo mora i ambi­jen­tal­nu glaz­ba i glas, i život­nu pri­ču, ovaj put o dje­ča­ku koji se zala­že za oču­va­nje bioraz­no­li­kos­ti mora kao osno­ve ljud­ske egzis­ten­ci­je i par­ti­ku­lar­no iden­ti­te­ta naro­da koji s njim pos­to­ji u suži­vo­tu. Kao i uvi­jek u nje­nom radu, nije riječ o fik­ci­ji već o pri­či iz živo­ta jer se život­ne sud­bi­ne iona­ko razvi­ja­ju u naj­čud­ni­je pri­po­vi­jes­ti. Dječak je Vanja Cetinić – Koća, zane­se­ni dva­na­es­to­go­diš­nji istra­ži­vač sta­nja lokal­nog plan­k­to­na i čis­to­će mora kao isho­di­šta sve­ko­li­kog živo­ta na Zemlji. Staložen i posve­ćen, figu­ri­ra kao meta­fo­ra nade za buduć­nost koju će gra­di­ti neka pro­miš­lje­ni­ja generacija.

Dva su poma­ka u Poljakinu radu evi­dent­na. Na pozi­ti­van način i vje­ro­jat­no zahva­lju­ju­ći pobolj­ša­nju pro­duk­cij­skih uvje­ta, njen se mul­ti­me­di­jal­ni rad u pozi­tiv­nom smis­lu spek­ta­ku­li­zi­ra. Zahtjevne vokal­ne dioni­ce na sti­ho­ve Monike Herceg izvo­di regi­onal­na pje­vač­ka zvi­jez­da Amira Medunjanin, a s njom u slo­bod­noj impro­vi­za­ci­ji ambi­jen­tal­nu zvuč­nu pot­ku stva­ra­ju eks­pe­ri­men­tal­ni glaz­be­ni­ci Nenad i Alen Sinkauz. Drugi pomak je da se Renata Poljak sve učes­ta­li­je s pozi­ci­je pro­ta­go­nis­ti­ce svo­jih mul­ti­me­dij­skih rado­va izmje­šta u pozi­ci­ju reda­te­lji­ce. Svoj pre­poz­nat­lji­vi autor­ski kod, nada­lje suve­re­no zadr­ža­va u lako­ći pre­ta­pa­nja dis­pa­rat­nih doku­men­tar­nih video zapi­sa dje­ča­ka, sesi­ja glaz­be­ni­ka i mikro­skop­skog svi­je­ta plan­k­to­na, govor­nih i pje­va­nih par­ti­tu­ra, pove­zu­ju­ći ih kohe­rent­nu, a dina­mič­nu cje­li­nu s poru­kom o potre­bi novog nara­ti­va o moru kao uvje­tu ops­tan­ka ljud­ske civi­li­za­ci­je. I dok se vizu­al­ni jezik Renate Poljak medij­ski i pro­duk­cij­ski uslož­nja­va, nje­go­va sadr­žaj­na pot­ka se u rije­či i u sli­ci sve više okre­će poet­skom izri­ča­ju o inhe­rent­noj lje­po­ti stvar­nos­ti una­toč refe­rent­noj razi­ni nje­ne moral­ne, poli­tič­ke ili civi­li­za­cij­ske degra­da­ci­je. U pogle­du pre­zen­ta­ci­je, tran­s­po­zi­ci­ja iz više-kanal­ne u jed­no-kanal­nu ins­ta­la­ci­ju, nije uma­nji­la dojm­lji­vost i sna­gu Pjesme za naše more, a ono što se u tran­zi­ci­ji nuž­no izgu­bi­lo od ambi­jen­ta, pre­uzeo je i razvio pos­tav u tri dioni­ce pri­la­go­đen pros­tor­noj dis­po­zi­ci­ji Apoteke.

„Prva dioni­ca je pos­ter pred­stav­ljen kao inte­rak­tiv­na ins­ta­la­ci­ja u meta­fo­ri stvar­nos­ti koja nes­ta­je šire­njem u vre­me­nu i pros­to­ru. Potom sli­je­de tek­s­tu­al­ne ins­ta­la­ci­je i zavr­š­na video pro­jek­ci­ja. Postav je brzi repe­ti­to­rij ras­po­na umjet­nos­ti ins­ta­la­ci­je, ali s obzi­rom da je riječ o meto­da­ma koje je Renata Poljak u svom boga­tom opu­su već koris­ti­la, pod­sjet­nik je i na nje­zin arti­ku­li­ra­ni izved­be­ni voka­bu­lar kojim nas kon­ti­nu­ira­no pod­sje­ća da anga­ži­ra­na umjet­nost može biti poetič­na i vizu­al­no atrak­tiv­na bez da uma­nji svo­ju kri­tič­ku oštri­cu. Ako vode­ći se miš­lju da umjet­nost ne može pro­mi­je­ni­ti svi­jet na sve pesi­mis­tič­no sleg­ne­mo rame­ni­ma, sva­ka­ko se mora­mo slo­ži­ti da umjet­nost širi i obo­ga­ću­je stvar­nost zamiš­lja­ju­ći nove svje­to­ve i nači­ne na koje ih može­mo doži­vje­ti. Sad je povi­jes­no već stvo­ren neis­cr­pan mul­ti­ver­se u kojem Renata Poljak kao jed­na od gra­di­te­lji­ca ima svoj sjaj­ni pla­ne­tar­ni sus­tav“, piše u tek­s­tu Branka Franceschija.

Renata Poljak rođe­na je 1974. u Splitu. Diplomirala u Splitu 1997. kao pro­fe­so­ri­ca likov­ne kul­tu­re, pos­t­di­plom­ski stu­dij zavr­ša­va na Likovnoj aka­de­mi­ji École Régionale des Beaux-Arts 1999. u Nantes‑u, Francuska. Na ALU u Zagrebu zavr­ša­va diplom­ski stu­dij kipar­stva 2020. Poljak se u svom opu­su naj­vi­še bavi fil­mom i video umjet­noš­ću, te ins­ta­la­ci­ja­ma, foto­gra­fi­jom, crte­ži­ma i tek­s­tom. 2023⁄24 reži­ra dugo­me­traž­ni doku­men­tra­ni film Šume, šume koji jedo­bio Human Rights nagra­du na fes­ti­va­lu Slobodna Zona u Beogradu 2024, te je bio u prvih deset naj­bo­ljih po oda­bi­ru publi­ke ZgDoxa 2024. Poljak je dobit­ni­ca je ArtsLink sti­pen­di­je za 2002. na San Francisco Art Institute (U.S.A), sti­pen­di­je za bora­vak u MuseumQuartier, Beč 2004., Cite des Arts u Parisu 2007. i 2008, Art in General, New York 2008., nakon koje sli­je­di Skowhegan,rezidencijalni umjet­nič­ki pro­gram u drža­vi Maine, 2009 u U.S.A. te ArtOmi u drža­vi New York, USA 2010. godi­ne te Residency Unlimited u New York‑u 2011. 2013 Provodi 3 mje­se­ca na rezi­de­ci­jal­nom pro­gra­mu cen­tru Recollet u Parizu. 2024 godi­ne Poljak je rezi­den­ti­ca u sklo­pu Art Explora pro­gra­ma na Malti. U pro­lje­će 2010. godi­ne selek­ci­ja nje­nog film­skog opu­sa pri­ka­za­na je u Centru Georges Pompidou u Parizu te isto­vre­me­no sudje­lu­je na Biennale of Contemporary Art de Rennes. U stu­de­nom 2010. selek­ci­ja nje­nih rado­va izlo­že­na je u Carusselu muze­ja Louvre u Parisu u okvi­ru Paris Photo 2010. Izbor nje­nih fil­mo­va samos­tal­no izla­že u cen­tru Palais de Tokyo 2012 u sklo­pu Festival d’Automne Pariz. Njezina samos­tal­na izlož­ba u gale­ri­ji Stephan Stoyanov u New Yorku uvr­šte­na je od stra­ne poz­na­tog nju­jor­škog tjed­ni­ka The Village Voice u tri ponaj­bo­lje AV izlož­be koje se mogu pogle­da­ti u New Yorku u siječ­nju 2013., dok je zapa­že­na retros­pek­ti­va nje­zi­nih rado­va u stu­de­nom 2014. otvo­re­na simul­ta­no u dvi­je gale­ri­je i art cen­tra Optica i Occurrence u Montrealu, Kanada. 2017. Verlag für moder­ne Kunst iz Beča izda­je nje­nu umjet­nič­ku knji­gu pod nas­lo­vom Don’t Turn Your Back On Me koja uklju­ču­je ese­je Elisabeth Lebovici, Alaine Clair Feldman, Mladena Lucića i dru­gih. 2018. samos­tal­na izlož­ba pod nazi­vom Još jedan odla­zak odr­ža­va se u Salonu Muzeja suvre­me­ne umjet­nos­ti u Beogradu te je njen rad jedan od jeda­nest iza­bra­nih iz više od 800 umjet­ni­ka za final­nu izlož­bu u Metroplitan Art Centru u Belfastu u sklo­pu MAC International Art Prize 2018. Tri godi­ne za redom 2019., 2020., 2021. tri Renatina fil­ma Još jedan odla­zak, Porvenir i Split pre­mi­jer­no su pri­ka­za­ni na Oberhausen Film fes­ti­va­lu, Oberhausen, Njemačka. Dok je Porvenir dobi­ti­nik 5 nagra­da na film­skim fes­ti­va­li­ma. Za ‘Kinoscope’ Lars Henrik Gass (direc­tor International Short Film Festival Oberhausen) uvr­stio je “Porvenir” u Top 5 fil­mo­va za 2020. 2019. i 2021 sudje­lu­je na inter­na­ci­onal­nim žiri­ra­nim izlož­ba­ma Proyector 2021. u Madridu te na Ostrale Biennale u Dresdenu 2021. i 2023. i 2025.. Osvrt o samos­tal­noj izlož­bi Porvenir u Galeriji Kranjčar objav­ljen je u Art Forumu u rubri­ci Critics’ Picks.

Apoteku podr­ža­va­ju: Ministarstvo kul­tu­re i medi­ja RH, Zaklada Kultura nova, Grad Vodnjan, Istarska župa­ni­ja, TZ Vodnjan, Medea vina.