19. Međunarodna izložba arhitekture: Intelligens. Natural. Artificial. Collective.

Biennale Architettura 2025. Arsenale ulaz. Foto: Boris Bogunović

 

U nešto rani­jem ter­mi­nu nego ina­če, ovo­go­diš­nja 19. među­na­rod­na izlož­ba arhi­tek­tu­re u Veneciji otvo­re­na je u subo­tu 10. svib­nja, a kus­tos je tali­jan­ski arhi­tekt, inže­njer i pre­da­vač na MIT‑u i Politecnico di Milano Carlo Ratti. S obzi­rom da izgrad­nja i funk­ci­oni­ra­nje gra­đe­vi­na stva­ra goto­vo 40% glo­bal­nih emi­si­ja stak­le­nič­kih pli­no­va, a izgra­đe­ni oko­liš pred­stav­lja pri­mar­ni utje­caj na kli­mat­ske pro­mje­ne, ovo je ključ­ni tre­nu­tak u povi­jes­ti arhi­tek­tu­re i arhi­tek­ton­skih istra­ži­va­nja. Stoga su Rattijeva sre­diš­nja pita­nja u kon­ci­pi­ra­nju izlož­be bila: Kakva će biti kli­ma u buduć­nos­ti i kako se arhi­tek­tu­ra može pri­la­go­di­ti da bi se suoči­la s tim? Tragajući za mogu­ćim rje­še­nji­ma, Ratti pola­zi od potre­be za inte­li­gen­ci­jom koja se po nje­mu mani­fes­ti­ra u mno­gim obli­ci­ma te sto­ga koris­ti latin­sku riječ Intelligens kako bi joj pro­ši­rio zna­če­nje. Njegov inte­res se tako pros­ti­re u istra­ži­va­nju plu­ral­nos­ti pri­rod­ne, umjet­ne i kolek­tiv­ne inte­li­gen­ci­je, što on pojaš­nja­va: „Etimologija rije­či gens pri­zi­va ide­ju zajed­ni­ce i lju­di koji se susre­ću. Naš Bijenale želi pro­miš­lja­ti o tim inte­rak­ci­ja­ma, tru­de­ći se da prev­la­da reduk­tiv­nu vizi­ju s kojom se aso­ci­ra inteligencija“.

Biennale Architettura 2025. CO-POIESIS, Arsenale. Foto: Gracijela Benčić

 

Na sre­diš­njoj izlož­bi pred­stav­lje­ni su pro­jek­ti više od 750 sudi­oni­ka, što je goto­vo deset puta više od proš­le bije­nal­ne izlož­be, a sudi­oni­ci su: arhi­tek­ti i inže­nje­ri, mate­ma­ti­ča­ri i kli­ma­to­lo­zi, filo­zo­fi i umjet­ni­ci, kuha­ri i pro­gra­me­ri, pis­ci i zana­tli­je, poljo­pri­vred­ni­ci i mod­ni dizaj­ne­ri te mno­gi dru­gi. Izložba je ovaj put smje­šte­na u cije­los­ti na Arsenalu iz raz­lo­ga što je Središnji pavi­ljon na Giardinima zatvo­ren zbog obno­ve. Na prvi dojam vidi se je izlo­že­no mnoš­tvo rado­va, među­tim to ne stva­ra kon­fu­zi­ju, možda i sto­ga što je pos­tav podi­je­ljen na veće ins­ta­la­ci­je kroz koje se pro­la­zi napre­du­ju­ći kroz Arsenale te veli­ki broj pro­je­ka­ta koji su, manje upad­lji­vo, pred­stav­lje­ni na pane­li­ma pos­tav­lje­nim uzduž zido­va pros­to­ra Corderie, neka­daš­nje manu­fak­tu­re kono­pa i brod­ske užadi.

Biennale Architettura 2025. Središnja izložba, Arsenale. Foto: Boris Bogunović

 

Kao što se moglo i oče­ki­va­ti iz naj­a­va, kli­mat­ske pro­mje­ne i potre­ba za odr­ži­vim rje­še­nji­ma tema su veli­kog bro­ja izlo­že­nih rado­va koji nude raz­no­vr­s­na rje­še­nja, a sam ula­zak na izlož­bu pri­lič­no dos­lov­no upu­ću­je na pove­ća­nje svjet­ske tem­pe­ra­tu­re s ins­ta­la­ci­jom Terms and Conditions koju su sa surad­ni­ci­ma osmis­li­li u fir­mi Transsolar kli­mat­ski inže­nje­ring.  Ovaj pro­jekt sas­tav­ljen je od veli­kog bro­ja kli­ma ure­đa­ja koji ispu­hu­ju vru­ći zrak koji nas­ta­je hla­đe­njem osta­lih izlož­be­nih pros­to­ra i pod­sje­ća nas na sve topli­ju buduć­nost i zabo­rav­lje­nu cije­nu našeg kom­fo­ra. Ispod tog rada nala­zi se dru­ga ins­ta­la­ci­ja pod nazi­vom The Third Paradise Perspective Fondazione Pistoletto Cittadellarte, gdje posje­ti­te­lji pro­la­ze pored baze­na s vodom visi­ne 70 cm, što je pre­dvi­đe­no pove­ća­nje razi­ne mora u Veneciji do 2100.  Ova sta­za obli­ko­va­na je u sim­bo­lu Pistolettovog Trećeg raja i pos­ta­je fizič­ki i kon­cep­tu­al­ni ulaz na izlož­bu, pozi­va­ju­ći nas na raz­miš­lja­nje o kolek­tiv­noj odgo­vor­nos­ti i moguć­nos­ti zajed­nič­ke izgrad­nje novih rješenja.

Biennale Architettura 2025. The Third Paradise Perspective, Arsenale. Foto: Petar Božić

 

Kao i uvi­jek, veli­ki inte­res i oče­ki­va­nja bili su pri­sut­ni za bije­nal­ne nagra­de, a ovaj put Zlatni Lav za naj­bo­lje sudje­lo­va­nje na 19. izlož­bi dodi­je­ljen je pro­jek­tu Canal Cafè ame­rič­kog stu­di­ja Diller Scofidio + Renfro za teh­no­lo­šku struk­tu­ru koja crpi vodu iz vene­ci­jan­skog kana­la, koja nije sigur­na ni za kupa­nje, a kamo­li za piće. Nakon što pro­đe kroz sus­tav fil­tra­ci­je koji pred­stav­lja hibrid pri­rod­nih i umjet­nih meto­da i uklju­ču­je mini močva­ru pre­kri­ve­nu tra­vom, ta voda pos­ta­je pit­ka i u obliž­njem kafi­ću može se dobi­ti kava naprav­lje­na s tom vodom. Žiri je istak­nuo da je Canal Cafè demons­tra­ci­ja kako grad može biti labo­ra­to­rij za pro­miš­lja­nja o tome kako živje­ti na vodi, te isto­vre­me­no nudi dopri­nos jav­nom pros­to­ru Venecije.

Biennale Architettura 2025. Canal Cafè, Arsenale. Foto: Gracijela Benčić

 

Srebrni lav za per­s­pek­tiv­nog mla­đeg sudi­oni­ka dodi­je­ljen je pro­jek­tu Calculating Empires: A Genealogy of Technology and Power Since 1500. aus­tra­li­jan­ske pro­fe­so­ri­ce Kate Crawford i Vladana Jolera pro­fe­so­ra na aka­de­mi­ji u Novom Sadu koji pra­ti 500 godi­na razvo­ja sus­ta­va kon­tro­le pot­po­mog­nu­tih teh­no­lo­gi­jom, od impe­ri­jal­ne domi­na­ci­je do umjet­ne inte­li­gen­ci­je. U obraz­lo­že­nju žiri je naveo da: „Važnost ovog dje­la  jest uči­ni­ti vid­lji­vim ono što je nevid­lji­vo i u pros­to­ru i u vre­me­nu. Ovaj vizu­al­ni mani­fest veli­kih raz­mje­ra pri­ka­zu­je digi­tal­nu i druš­tve­nu infras­truk­tu­ru koje su se zajed­no razvi­ja­le tije­kom sto­lje­ća. Danas, više nego ikad razu­mi­je­mo ispre­pli­ta­nje moći i teh­no­lo­gi­je: kolo­ni­ja­li­zam, mili­ta­ri­za­ci­ju, auto­ma­ti­za­ci­ju i ogra­đi­va­nje… Ovaj izvan­red­ni dija­gram alat je za bolje razu­mi­je­va­nje naše sadaš­njos­ti i izgrad­nju alter­na­tiv­nih budućnosti“.

Biennale Architettura 2025. Calculating Empires, Arsenale. Foto: Gracijela Benčić

 

Jedno od dva poseb­na priz­na­nja dobio je taj­lan­d­ski arhi­tek­ton­ski ured Boonsem Premthada za atrak­tiv­ni pro­jekt Elephant Chapel zbog kako je žiri obja­vio: „…uzor­nog nači­na koji nam poka­zu­je kako izgra­di­ti izdr­ž­lji­vu struk­tu­ru od ope­ke s bioma­te­ri­ja­li­ma. Arhitekti su za to koris­ti­li slo­no­vu bale­gu kako bi sma­nji­li upo­tre­bu gra­đev­nog mate­ri­ja­la te je nji­hov rad pri­mjer zajed­niš­tva s oko­li­šem“. Ovi arhi­tek­ti tre­nut­no rade na pro­jek­tu živo­tinj­skog uto­či­šta Elephant World smje­šte­nom u taj­lan­d­skoj pro­vin­ci­ji, gdje lju­di sto­lje­ći­ma sklad­no koeg­zis­ti­ra­ju sa slo­no­vi­ma pre­poz­na­ju­ći ovaj savez i čuva­ju­ći nje­gov kon­tekst i stanje.

Biennale Architettura 2025. Elephant Chapel, Arsenale. Foto: Boris Bogunović

 

Treba napo­me­nu­ti da se nakon upad­lji­vog izos­tan­ka s proš­le bije­nal­ne izlož­be, ove godi­ne može vidje­ti pri­li­čan broj pro­je­ka­ta svjet­ski poz­na­tih arhi­te­ka­ta. Uzmimo za pri­mjer pro­jekt Living Structure, japan­skog arhi­tek­te Kenga Kume i Sveučilišta u Tokiju, gdje umjet­na inte­li­gen­ci­ja obli­ku­je drvo u organ­ske struk­tu­re. Tu je i surad­nja Normana Fostera i Porschea u obli­ku plu­ta­ju­će struk­tu­re pod nazi­vom Gateway to Venice’s Waterway, koja otva­ra dija­log o odr­ži­voj mobil­nos­ti u Veneciji, gra­du koje­mu voda odre­đu­je i iden­ti­tet i buduć­nost. A spo­me­ni­mo i Bjarke Ingels Group s ins­ta­la­ci­jom Ancient Future: Bridging Bhutan’s Tradition and Innovation u kojoj tra­di­ci­onal­nu butan­sku obra­du drve­ta poma­že robot­ska ruka. Drvenu gre­du dje­lo­mič­no je izrez­ba­rio čovjek, a dje­lo­mič­no robot pomo­ću umjet­ne inte­li­gen­ci­je. Na taj način, ins­ta­la­ci­ja poka­zu­je kako može­mo koris­ti­ti robo­te za pomoć, da pre­uz­mu dio našeg rad­nog opte­re­će­nja, a ne da nas u pot­pu­nos­ti zamijene.

Biennale Architettura 2025. Gateway to Venice’s Waterway, Arsenale. Foto: Gracijela Benčić

 

Roboti i umjet­na inte­li­gen­ci­ja sve su pri­sut­ni­ji u živo­ti­ma lju­di i arhi­tek­ton­skoj prak­si, pa tako i na sre­diš­njoj izlož­bi ovog Bijenala koja pred­stav­lja uvid u neke moguć­nos­ti ove teh­no­lo­gi­je. Uzmimo za pri­mjer BioSuit Dave Newmana i Guillerma Trottija. To je 3D tek­s­til­ni okvir izgra­đen raču­nal­nim dizaj­nom i inte­gra­ci­jom vla­ka­na, pri­la­go­đen tje­les­nim dimen­zi­ja­ma. Odijelo je dizaj­ni­ra­no za podr­šku aktiv­nos­ti­ma astro­na­uta na Mjesecu i Marsu. Posjetitelji tako­đer mogu vidje­ti pro­jekt Lunar Arc tvrt­ke IVAAIU City. Još jed­na pri­mje­na robo­ti­ke u razvo­ju sve­mi­ra, pri­ka­zu­je podat­kov­ni cen­tar na Mjesecu koji koris­ti robot­ske sus­ta­ve. Cilj je ubla­ži­ti rizi­ke pove­za­ne s kli­mat­skim pro­mje­na­ma na Zemlji pohra­nji­va­njem ključ­nih poda­ta­ka izvan pla­ne­ta. Tu se nala­zi i pro­jekt CO-POIESIS Philipa F. Yuana i Bin Hea. Velika struk­tu­ra sadr­ži dva robo­ta pove­za­na sen­zo­ri­ma: jedan svi­ra han­g­pan, dok dru­gi ple­še. Izvan ins­ta­la­ci­je nala­zi se još jedan han­g­pan koji svi­ra­ju posje­ti­te­lji. Nakon što to uči­ne, robot uda­ra u isti bubanj u koji uda­ra­ju posje­ti­te­lji i ubr­zo dru­gi robot poči­nje ple­sa­ti. Instalacija Am I A Strange Loop? Takashija Ikegamija i Luca Steelsa pred­stav­lja robo­ta nazva­nog Alter3 s ins­ta­li­ra­nim sus­ta­vi­ma za per­cep­ci­ju, kon­tro­lu pokre­ta, pam­će­nje i obra­du jezi­ka. To zna­či da Alter3 može raz­go­va­ra­ti s posje­ti­te­lji­ma i pomi­ca­ti ruke i gla­vu dok govo­ri koris­te­ći jezič­ne mode­le. Ovo su samo neki od pred­stav­lje­nih pro­je­ka­ta koji uklju­ču­ju UI i robo­te, pa slo­bod­no može­mo reći da je ta teh­no­lo­gi­ja konač­no pri­hva­će­na i na Bijenalu.

Biennale Architettura 2025. Ancient Future, Arsenale. Foto: Gracijela Benčić

 

Što se tiče poprat­nih doga­đa­nja u služ­be­nom pro­gra­mu Bijenala, tre­ba istak­nu­ti izlož­bu The Next Earth: Computation, Crisis, Cosmology pos­tav­lje­nu u novom vene­ci­jan­skom izlož­be­nom pros­to­ru Palazzo Diedo – Berggruen Arts & Culture. Okupljajući dvi­je vode­će istra­ži­vač­ke ini­ci­ja­ti­ve: The Noocene: Computation and Cosmology from Antikythera to AI i MIT Architecture Climate Work: Un/Worlding the Planet, ova izlož­ba suoča­va nas s urgent­nim pita­nji­ma o buduć­nos­ti našeg pla­ne­ta i ulo­zi arhi­tek­tu­re u nje­go­vom obli­ko­va­nju. Suprotstavljanjem i sin­te­zom pla­ne­tar­nog raču­na­nja i kli­mat­ski osvi­je­šte­ne arhi­tek­ton­ske prak­se, izlož­ba nas iza­zi­va da pre­is­pi­ta­mo opseg i ras­pon ljud­skog dje­lo­va­nja u odno­su na Zemljine sus­ta­ve. Antikythera ispi­tu­je Zemlju kao megas­truk­tu­ru u razvo­ju, kroz arte­fak­te iz povi­jes­ti rane i moder­ne filo­zo­fi­je, astro­no­mi­je i koz­mo­lo­gi­je, dok MIT Architecture pred­stav­lja kale­ido­skop od 37 pro­je­ka­ta koje pro­vo­de pro­fe­so­ri MIT‑a, rein­ter­pre­ti­ra­ju­ći lan­ce ops­kr­be mate­ri­ja­li­ma, potroš­nju ener­gi­je, nači­ne prak­se i napre­dak u gra­đe­vi­nar­stvu. Ovi rado­vi istra­žu­ju kako se arhi­tek­tu­ra odno­si pre­ma našem pla­ne­tu i aktiv­no ga rekon­fi­gu­ri­ra, nude­ći nove para­dig­me za obli­ko­va­nje, pri­po­vi­je­da­nje, raču­nal­s­tvo i obno­vu našeg svijeta.

Biennale Architettura 2025. The Next Earth, Palazzo Diedo. Foto: Gracijela Benčić

 

U seg­men­tu naci­onal­nih pavi­ljo­na, ovaj put se pred­stav­lja 66 drža­va, a Zlatni lav za naj­bo­lje naci­onal­no sudje­lo­va­nje dodi­je­ljen je Kraljevini Bahrein za pavi­ljon Heatwave koji nudi odr­živ pri­jed­log za eks­trem­ne toplin­ske uvje­te. Organizatori navo­de da: „Arhitektura mora odgo­vo­ri­ti na dvos­tru­ke iza­zo­ve otpor­nos­ti oko­li­ša i odr­ži­vos­ti. Genijalno rje­še­nje može se pri­mi­je­ni­ti u jav­nim pros­to­ri­ma i na mjes­ti­ma gdje lju­di mora­ju živje­ti i radi­ti na otvo­re­nom u uvje­ti­ma eks­trem­ne vru­ći­ne. Paviljon koris­ti tra­di­ci­onal­ne meto­de pasiv­nog hla­đe­nja tipič­ne za regi­ju i pod­sje­ća na vje­tro­elek­tra­ne i zasje­nje­na dvo­ri­šta.“ Bahreinski pavi­ljon, usre­do­to­ču­je se na kli­mat­ske pro­mje­ne i dija­log sta­rog i novog, pri­rod­nog i umjet­nog, što je u veli­koj mje­ri pove­za­no s općom temom bijenala.

Biennale Architettura 2025. Paviljon Bahreina, Arsenale. Foto: Boris Bogunović

 

Posebno priz­na­nje za naci­onal­no sudje­lo­va­nje dobio je pavi­ljon Svete Stolice, ove godi­ne smje­šten u kom­plek­su Santa Maria Ausiliatrice iz 12. sto­lje­ća s izlož­bom Opera aper­ta. Tijekom tra­ja­nja Bijenala inter­na­ci­onal­ni tim u surad­nji s lokal­nim udru­ga­ma pro­vest će tran­sfor­ma­ci­ju ove desa­kra­li­zi­ra­ne crk­ve s inter­ven­ci­ja­ma na raz­li­či­tim razi­na­ma koje uklju­ču­ju širok ras­pon vje­šti­na zanat­skog i umjet­nič­kog dje­lo­va­nja. Ulazeći u pavi­ljon, posje­ti­te­lje doče­ku­je živi zvuk kon­cert­nog kla­vi­ra, a u dru­gim pros­to­ri­ma može se naići na veli­ki vibra­fon i ksi­lo­fon, jer u surad­nji s Konzervatorijem Benedetto Marcello, pavi­ljon nudi tri pros­to­ra otvo­re­na za pro­be glaz­be­ni­ka koji nema­ju moguć­nost vjež­ba­nja, te na taj način glaz­ba pos­ta­je sen­zor­ni i sim­bo­lič­ki dio doživ­lja­ja. Ključni aspekt ovog pavi­ljo­na je nje­go­va pri­ro­da otvo­re­ne radi­oni­ce, naime tije­kom cije­log tra­ja­nja Bijenala odvi­jat će se res­ta­ura­tor­ski rado­vi i tako posje­ti­te­lji mogu susres­ti zana­tli­je, rad­ni­ke i res­ta­ura­to­re na dje­lu. Osim toga tije­kom lje­ta, UIA Università Internazionale dell’Arte, bit će doma­ćin niza prak­tič­nih radi­oni­ca usmje­re­nih na res­ta­ura­ci­ju i pri­je­nos tra­di­ci­onal­nih teh­ni­ka umjet­nič­kih zana­ta. Otvorene za sve, ove radi­oni­ce pru­žit će rijet­ku pri­li­ku za bav­lje­nje res­ta­ura­tor­skim umi­je­ćem u stvar­nom ambi­jen­tu. Paviljon, tako pos­ta­je mjes­to za prak­tič­no uče­nje, za pro­miš­lja­nje kroz dje­lo­va­nje i za zajed­nič­ku izgradnju.

Biennale Architettura 2025. Paviljon Svete Stolice, Santa Maria Ausiliatrice. Foto: Boris Bogunović

 

Zanimljiva je i Irska pre­zen­ta­ci­ja pod nazi­vom Assembly s drve­nom struk­tu­rom koja olak­ša­va „nehi­je­rar­hij­sku komu­ni­ka­ci­ju izme­đu stra­na­ca“, akti­vi­ra­ju­ći jed­no od Rattijevih sre­diš­njih nače­la: inte­li­gen­ci­ju kolek­ti­va. Rezultirajuća mul­ti­sen­zor­na ins­ta­la­ci­ja ins­pi­ri­ra­na je ino­va­tiv­nim poli­tič­kim mode­lom irskog gra­đan­skog sabo­ra, a pro­jekt pred­stav­lja mul­ti­sen­zor­nu ins­ta­la­ci­ju koja posje­ti­te­lji­ma nudi zvuč­ni kra­jo­lik u kojem mogu bora­vi­ti i pros­tor u kojem se mogu čuti nji­ho­vi gla­so­vi. Prvi gra­đan­ski sabor u Irskoj osno­van je 2016. i kroz ta okup­lja­nja, čla­no­vi šire jav­nos­ti pozva­ni su da pomog­nu Oireachtasu i vla­di u rje­ša­va­nju poli­tič­kih iza­zo­va s koji­ma se suoča­va irsko druš­tvo. Ovaj pro­jekt pos­tav­lja pita­nje kako arhi­tek­tu­ra može koris­ti­ti kon­cep­tu gra­đan­skog sabo­ra i olak­ša­ti otvo­re­nu komunikaciju.

Biennale Architettura 2025. Paviljon Irske, Arsenale. Foto: Boris Bogunović

 

Pod nazi­vom Building Biospheres, ovo­go­diš­nji bel­gij­ski dopri­nos kon­ci­pi­ra­li su pej­zaž­ni arhi­tekt Bas Smets i neuro­bi­olog Stefano Mancuso. Izložba istra­žu­je kako se pri­rod­na inte­li­gen­ci­ja bilja­ka može upo­tri­je­bi­ti za regu­li­ra­nje tem­pe­ra­tu­re u inte­ri­je­ri­ma. „Predugo je kra­jo­lik slu­žio kao poza­di­na za arhi­tek­tu­ru. Ako želi­mo izgra­di­ti buduć­nost koja je istin­ski odr­ži­va, tada pri­rod­na inte­li­gen­ci­ja mora pos­ta­ti čini­telj koji obli­ku­je način na koji živi­mo zajed­no. Moramo dizaj­ni­ra­ti s našom biosfe­rom, a ne pro­tiv nje“, rekao je Dennis Pohl, direk­tor Flanders Architecture ins­ti­tu­ta. Paviljon na prak­ti­čan način poka­zu­je kako se bilj­ke mogu koris­ti­ti za stva­ra­nje ugod­nih unu­tar­njih okru­že­nja, sma­nju­ju­ći našu ovis­nost o umjet­nim sus­ta­vi­ma gri­ja­nja i hlađenja.

 

Biennale Architettura 2025. Paviljon Belgije, Giardini. Foto: Gracijela Benčić

 

Danski pavi­ljon s izlož­bom Build of Site, čiji je kus­tos arhi­tekt Søren Pihlmann, u osno­vi pred­stav­lja otvo­re­no gra­di­li­šte s gomi­la­ma sor­ti­ra­nog gra­đe­vin­skog otpa­da. „Stvorili smo sve što nam tre­ba, sto­ga mora­mo bolje razu­mje­ti i pro­na­ći vri­jed­nost u ono­me što već pos­to­ji“, kaže kus­tos. Posjetitelji bi mogli biti izne­na­đe­ni kada vide da su u tije­ku rado­vi na obno­vi pavi­ljo­na. Međutim, ovo je namjer­na odlu­ka kus­to­sa, koji je Bijenale isko­ris­tio kao pri­li­ku za pro­vo­đe­nje pri­je­ko potreb­ne struk­tur­ne res­ta­ura­ci­je pavi­ljo­na gra­đe­nog 1950-ih. „Budućnost arhi­tek­tu­re možda ne leži u stal­noj eks­pan­zi­ji već u paž­nji pre­ma onom što ima­mo“, rekao je Philmann i dodao: „To je pri­li­ka da isku­si­mo siro­vo bogat­stvo i poten­ci­jal koji čes­to pre­vi­đa­mo, skri­ven iza ugla­đe­nih povr­ši­na koje smo  navik­li vidje­ti“ zaklju­čiv­ši kako se nada da će to poka­za­ti važ­nost i poten­ci­jal obno­ve i recik­li­ra­nja u arhitekturi.

Biennale Architettura 2025. Paviljon Danske, Giardini. Foto: Gracijela Benčić

 

Ulazeći u pavi­ljon Urugvaja naila­zi­mo na imer­ziv­nu ins­ta­la­ci­ju 53,86% Urugvaj, país agua koja kom­bi­ni­ra zvuč­ne i vizu­al­ne ele­men­te. Komadi ame­tis­ta, kris­ta­li­zi­ra­ne vode iz nekog dru­gog vre­me­na, leb­de poput sus­pen­di­ra­nih kap­lji­ca, stva­ra­ju­ći volu­me­trij­sku nape­tost u tek­s­til­nom stro­pu s kojeg cure pra­ve kap­lji­ce vode. Kapanje je osmiš­lje­no kako bi se gra­vi­ta­ci­ja osje­ti­la i dos­lov­no i meta­fo­rič­ki, jer kapi stva­ra­ju zvuk pri uda­ru u metal­ne kan­te, rezo­ni­ra­ju­ći po cije­lom pros­to­ru. Izložba se bavi vodom i nje­zi­nom ulo­gom u teri­to­ri­ju, kul­tu­ri i povi­jes­ti ove zem­lje. Maru Vidal, naci­onal­na direk­to­ri­ca za kul­tu­ru, rek­la je: „Ekstremni vre­men­ski doga­đa­ji, nape­tos­ti u uprav­lja­nju voda­ma i dubo­ke tran­sfor­ma­ci­je u urba­nim i rural­nim eko­sus­ta­vi­ma zah­ti­je­va­ju nove pris­tu­pe. Urbanizacija je tra­di­ci­onal­no vodu svo­di­la na spo­red­nu ulo­gu, ali suoče­ni s kli­mat­skim pro­mje­na­ma potreb­no je pre­is­pi­ta­ti te para­dig­me i pre­poz­na­ti vodu kao sre­diš­nji ele­ment naše budućnosti“.

Biennale Architettura 2025. Paviljon Urugvaja, Giardini. Foto: Petar Božić

 

Srpski pavi­ljon u Veneciji pred­stav­lja vizu­al­no atrak­tiv­nu ins­ta­la­ci­ju pod nazi­vom Rasplitanje – Novi pros­to­ri. Vunena tka­ni­na koja visi sa stro­pa pola­ko se ras­pli­će i namo­ta­va na kale­me učvr­š­će­ne na zido­vi­ma koji se okre­ću pomo­ću elek­trič­nih moto­ra koje pokre­ću solar­ni pane­li. Do kra­ja Bijenala ins­ta­la­ci­ja će biti pot­pu­no ras­ple­te­na, a vune­no tka­nje ins­ta­la­ci­je će se tran­sfor­mi­ra­ti u 125 klup­ka pre­đe te isko­ris­ti­ti za izra­du raz­nih odjev­nih i tek­s­til­nih pred­me­ta. Kako objaš­nja­va­ju iz orga­ni­za­cij­skog tima, ide­ja izlož­be­nog pro­jek­ta je razvi­ja­nje slo­je­vi­te inter­dis­ci­pli­nar­ne surad­nje izme­đu ple­ti­lja, arhi­te­ka­ta, dizaj­ne­ra, pro­gra­me­ra i inže­nje­ra i navo­de: „Predloženi pro­jekt, uz pri­mje­nu tra­di­ci­onal­nih autoh­to­nih vje­šti­na ple­te­nja, namje­ra­va kolek­tiv­no gra­di­ti i raz­gra­di­ti pros­tor­nu struk­tu­ru koja pos­tav­lja slje­de­ća pita­nja: auten­tič­nost kao mate­ri­jal­nost mjes­ta, pozi­ci­ja manu­al­ne pro­izvod­nje, pro­ce­si uče­nja kroz rad, kolek­tiv­no iskus­tvo i inte­li­gen­ci­ja, uza­jam­nost pro­ce­sa grad­nje i raz­grad­nje, odnos cik­lič­nos­ti i cir­ku­lar­nos­ti, uza­jam­nost koope­ra­tiv­nog umjet­nog i kolek­tiv­nog kre­ativ­nog, pos­tav­lja­ju­ći temu pro­mje­ne kao pita­nje naše sprem­nos­ti da raz­grad­njom sta­rog stva­ra­mo hori­zon­te novog“.

Biennale Architettura 2025. Paviljon Srbije, Giardini. Foto: Gracijela Benčić

 

Hrvatski pavi­ljon s pro­jek­tom pod nazi­vom Inteligencija gre­ša­ka smje­šten je kao i na proš­lom arhi­tek­ton­skom bije­na­lu u jed­nom manjem pros­tor­nom seg­men­tu Arsenala što ima svo­je pred­nos­ti poput osi­gu­ra­nog toka posje­ti­te­lja, ali s dru­ge stra­ne to je i rizik jer ima­ti izlož­bu pos­tav­lje­nu u kom­plek­su s više sto­ti­na pro­je­ka­ta sre­diš­nje izlož­be i dva­de­set i jed­nog naci­onal­nog pavi­ljo­na, koji se natje­ču za paž­nju posje­ti­te­lja tra­ži vizu­al­nu atrak­tiv­nost pro­jek­ta kako posje­ti­te­lji ne bi jed­nos­tav­no proš­li pored pavi­ljo­na posve­tiv­ši mu samo leti­mi­čan pogled. Kako bilo, pro­jekt pot­pi­su­je inter­dis­ci­pli­nar­ni autor­ski kolek­tiv „Institut gre­ša­ka“, u čijem su sas­ta­vu arhi­tek­ti, kus­to­si i istra­ži­va­či: Ida Križaj Leko, Ana Boljar, Jana Čulek, Marino Krstačić-Furić, Iva Peručić, Ana Tomić i Marko-Luka Zubčić. Polazište za izlož­bu je da su gre­ške neiz­bje­žan, ali i pro­duk­ti­van dio sva­kod­ne­vi­ce i da pred­stav­lja­ju poten­ci­jal za uče­nje i razvoj. Kroz pro­jekt se tako istra­žu­ju pros­to­ri i situ­aci­je koji su rezul­tat gre­ša­ka, bilo da su pos­lje­di­ca dje­lo­va­nja ili nedje­lo­va­nja, pogreš­nih pro­cje­na, teh­nič­kih pogre­ša­ka, ogra­ni­če­nih zna­nja, nema­ra ili namje­re. Plod tog istra­ži­va­nja su broj­ne foto­gra­fi­je koje su pos­tav­lje­ne u inte­ri­je­ru ins­ta­la­ci­je, a pored osta­log mogu se vidje­ti i neki od pri­mje­ra nele­gal­ne grad­nje u Istri. Povjerenica hrvat­skog tima Ida Križaj Leko sumi­ra­la je pro­jekt rekav­ši: „Umjesto da se uoče­ne gre­ške pro­ma­tra­ju isklju­či­vo kao nešto što tre­ba popra­vi­ti… sagle­da­mo ih kao izvo­re jedins­tve­nih infor­ma­ci­ja o otpor­nos­ti svi­je­ta na naše poku­ša­je obli­ko­va­nja i istra­ži­mo nji­hov upo­rab­ni poten­ci­jal za kolek­tiv­no koris­nu primjenu.“

 

Biennale Architettura 2025. Paviljon Hrvatske, Arsenale. Foto: Gracijela Benčić

 

Za raz­li­ku od izlož­be Leslie Lokko pri­je dvi­je godi­ne, koja je bila pre­tež­no teorij­ski i kon­cep­tu­al­no usmje­re­na, opći je dojam da izlož­ba Carla Rattia većim dije­lom pri­ka­zu­je prak­tič­ne pro­jek­te koji nude kon­kret­na rje­še­nja što ujed­no pred­stav­lja povra­tak kla­sič­ne arhi­tek­ton­ske izlož­be s pla­ni­ra­nim i izgra­đe­nim pro­jek­ti­ma, nacr­ti­ma i mode­li­ma. Iz tog raz­lo­ga rani­je kri­ti­ke kako arhi­tek­ton­ski bije­na­le sli­či umjet­nič­kom više nema­ju upo­ri­šta. Sve u sve­mu, moglo bi se reći da izlož­ba Intelligens. Natural. Artificial. Collective., pozi­va na pro­mje­nu para­dig­me arhi­tek­ton­skog pris­tu­pa, pre­la­ze­ći s ubla­ža­va­nja kli­mat­skih pro­mje­na na pri­la­god­bu kao odgo­vor na ubr­za­nu eko­lo­šku i soci­jal­nu kri­zu te da pred­stav­lje­ni pro­jek­ti obli­ku­ju svo­je­vr­s­ni labo­ra­to­rij tak­vih prak­si. Osim toga, na ovoj izlož­bi mogu se izdvo­ji­ti dvi­je teme ili možda tren­da. Jedna tema se mani­fes­ti­ra kao fokus na teh­no­lo­ška rje­še­nja što se vidi u većem bro­ju rado­va nas­ta­lih 3D tiska­njem, na što se nado­ve­zu­je pove­ća­na pri­sut­nost i prak­tič­no kori­šte­nje UI i robo­ti­ke bilo u huma­no­id­noj for­mi ili ne.

Biennale Architettura 2025. Am I A Strange Loop?s Arsenale. Foto: Gracijela Benčić

 

Drugi ele­ment koji se istak­nuo pro­la­skom kroz izlož­be je pove­ća­na pri­sut­nost struk­tur­ne obno­ve ili res­ta­ura­ci­je izlož­be­nih pavi­ljo­na i pros­to­ra, tako da su osim sre­diš­njeg pavi­ljo­na u Giardinima u pro­ce­su obno­ve i pavi­ljo­ni Francuske gdje pos­tav­lje­ne ske­le slu­že kao poza­di­na za izlo­že­ne pro­jek­te, Finske koja kroz izlož­bu pred­stav­lja pro­ces res­ta­ura­ci­je pavi­ljo­na kojeg je pro­jek­ti­rao Alvar Alto, Danske koja pred­stav­lja otvo­re­no gra­di­li­šte i recik­laž­no dvo­ri­šte ili pavi­ljo­na Svete Stolice s kom­plet­nim res­ta­ura­tor­skim zahva­tom i prak­tič­nim radionicama.

Biennale Architettura 2025. Paviljon Francuske, Giardini. Foto: Gracijela Benčić

 

Na kra­ju, zaklju­či­mo da se ovo­go­diš­nji Bijenale arhi­tek­tu­re u Veneciji u naj­ve­ćem dije­lu otkri­va kao niz manje ili više ostva­ri­vih, ali zanim­lji­vih idej­nih i teh­no­lo­ških rje­še­nja za goru­ća pita­nja ops­tan­ka našeg svi­je­ta u sra­zu s kli­mat­kim pro­mje­na­ma. Pri tome, neka rje­še­nja se koris­te umjet­nom inte­li­gen­ci­jom i robo­ti­ma, neka pose­žu za pri­rod­nim, odnos­no biolo­škim pro­ce­si­ma, a goto­vo svug­dje vid­lji­va je vri­jed­nost i nuž­nost surad­nje i zajed­niš­tva. Ipak, još uvi­jek pre­os­ta­je vidje­ti kamo će nas Intelligens, kako god je shva­ti­li, odvesti.

Biennale Architettura 2025. Središnja izložba, Arsenale. Foto: Gracijela Benčić

 

• La Biennale di Architettura di Venezia