Manuel Šumberac

Iako mu je tek dva­de­set i šest godi­na, pulja­nin Manuel Šumberac iza sebe bro­ji mno­go uspješ­nih rado­va na polju fil­ma, ani­ma­ci­je i ilus­tra­ci­je. Dobitnik je 2 Porina i dru­gih priz­na­nja. A to je tek poče­tak i ne sum­nja­mo kako ćemo o nje­mu još puno čuti…

 

 

Diplomirao si film i ani­ma­ci­ju na Akademiji likov­nih umjet­nos­ti u Zagrebu, a uz to se baviš i ilus­tra­ci­jom. Razjasni nam na samo­me počet­ku… Manuel je (prvens­tve­no) fil­maš, ani­ma­tor ili ilustrator? 

 

- Hmmm… sve od nave­de­nog (smi­jeh). Smatram da su sva tri nave­de­na poj­ma i zani­ma­nja srod­na, veza­na uz vizu­al­no komu­ni­ci­ra­nje i pri­ča­nje pri­ča. Kad bih baš morao bira­ti oda­brao bih da sam net­ko tko nešto stva­ra, net­ko tko svo­je ide­je i odre­đe­ni košmar u gla­vi poku­ša­va ispri­ča­ti, nas­to­ji vizu­ali­zi­ra­ti, bilo to kroz crtež, ani­ma­ci­ju, film ili knjigu.

 

 

Krenimo redom: ilus­tra­ci­ja. Zajedno s gra­fič­kim dizaj­ne­rom Zdenkom Bašićem ilus­tri­rao si sli­kov­ni­ce Pinokio, Snjeguljica, pri­če Edgara Allana Poea „Steampunk: Poe“ i poz­na­ti roman o Frankensteinu „Steampunk: Mary Shelly’s Frankenstein“. Ilustrirao si i broj­ne nas­lov­ni­ce za mno­ge izda­va­če u raz­li­či­tim zem­lja­ma svijeta… 

 

- Većina tih rado­va je nas­ta­la u zad­njih 6 godi­na, otkad se aktiv­no bavim ilus­tra­ci­jom, odnos­no od tre­nut­ka kada sam odlu­čio da je ilus­tra­ci­ja ( i ani­ma­ci­ja) nešto čime se u živo­tu želim bavi­ti i od toga živje­ti. Sa Zdenkom sam sura­đi­vao na nizu nave­de­nih knji­ga, no u jed­nom tre­nut­ku smo odlu­či­li da svat­ko ide svo­jim putem, tako je iz tog, nazo­vi­mo ga, kas­ni­jeg (solo) opu­sa nas­ta­la “Snježna Kraljica”, pa i Shakespeareov “Midsummer Night’s Dream” (koja bi tre­ba­la usko­ro iza­ći), te još broj­ne nas­lov­ni­ce, ilus­tra­ci­je za udž­be­ni­ke, CD cove­re itd. Na jesen ove godi­ne izla­zi i moja prva autor­ska knji­ga pod ime­nom “Steampunk City, An Alphabetical Journey” u izda­nju ame­rič­kog izda­va­ča POW! (powerHouse Books). Nikad nisam radu pris­tu­pao kao neče­mu što mi je nekak­va duž­nost ili radi nov­ca, već uvi­jek nas­to­jim uni­je­ti dio svog raz­miš­lja­nja, nekog svog svi­je­ta i mašte kako ja vidim stva­ri oko sebe.

 

Umjetnicima je uglav­nom teško izdvo­ji­ti jedan odre­đe­ni rad kao naj­dra­ži… Je li i kod tebe tako? Meni se, reci­mo, na prvu Pinokio naj­vi­še svidio.

 

- Teško je izdvo­ji­ti jer sva­ki rad i sva­ki pro­jekt voliš na svoj način (ili mrziš hmm). Nastojim u sva­ki rad ulo­ži­ti jed­na­ku koli­či­nu ener­gi­je i želje da ispad­ne što je bolji i što kva­li­tet­ni­ji, nekad to ispad­ne uspješ­ni­je nekad ne, ovi­si o nizu fak­to­ra. Kad bih baš morao bira­ti vje­ro­jat­no bi to bio neki crtež, neka “črč­ka­ri­ja” nacr­ta­na na koma­di­ću otrg­nu­tog papi­ra iz sta­re biljež­ni­ce, koju nikad nit­ko osim mene nije vidio i koju vje­ro­jat­no nikad nit­ko ni neće vidje­ti, jer tak­vi rado­vi nas­ta­ju “bez oba­ve­ze”, bez potre­be da se nacr­ta nešto što ima smis­la ili logi­ke, bez pri­ti­ska da se napra­vi­ti nešto lije­po, nešto što će se neko­me svi­đa­ti ili, na kra­ju kra­je­va, prodati.

 

Koja ti je bila naj­dra­ža sli­kov­ni­ca kao dije­te? A crta­ni film?

 

- I nemam baš naj­dra­žu sli­kov­ni­cu iz dje­tinj­stva… Ono što mi pada na pamet (a valj­da to i jest ono što nam je naj­dra­že: ono čega se prvo­ga sje­ti­mo) je zbir­ka baj­ki bra­će Grimm koju je mojoj bra­ći i meni čita­la mama dok smo bili klin­ci. Crtani film isto tako, pre­vi­še sam ih gle­dao i jed­na­ko su mi dra­gi goto­vo svi iz tog peri­oda živo­ta, ali neka­ko se uvi­jek sje­tim Disneyeve „Ljepotice i Zvijeri“ i rado ga izno­va gledam.

 

 

No, dos­ta o ilus­tra­ci­ji. Autor si o četi­ri krat­ka ani­mi­ra­na fil­ma: Escargot, U sje­ni, Clockwork Heart i Vesla. Za film Escargot dobio si dru­gu nagra­du na 42. revi­ji hrvat­skog film­skog i vide­os­tva­ra­laš­tva te Grand Prix na fes­ti­va­lu Balkans Beyond Borders, u Grčkoj. Kako su nas­ta­li ti rado­vi? Od kud crpiš ins­pi­ra­ci­ju za rad?

 

- Ti fil­mo­vi su nas­ta­li još za vri­je­me stu­dent­skih dana (osim Vesla, koji je nas­tao u tom peri­odu, ali izvan fakul­tet­skih oba­ve­za). To su sve krat­ko­me­traž­ni ani­mi­ra­ni fil­mo­vi koji­ma nas­to­jim pre­ni­je­ti neku poru­ku koja se može ispri­ča­ti tim medijem.

 

Hmm… ins­pi­ra­ci­ja… rijet­ko kad me nešto svje­tle­će zva­no ins­pi­ra­ci­ja pogo­di u gla­vu i da znam da je to – to. Najčešće je pro­ces puno kom­plek­s­ni­ji. Odaberem jed­nu ide­ju, neki moment koji mi se vrti po gla­vi i nas­to­jim je raz­ra­di­ti. Nekad te ide­je pro­iz­la­ze iz crte­ža, nekad iz jed­ne rije­či, nekad iz čita­nja, a nekad iz čis­tog gle­da­nja u oko­li­nu oko sebe.  Nastojim što više (naro­či­to u počet­ku, u razvi­ja­nju same ide­je) oslo­bo­di­ti mis­li od toga da sve mora ima­ti smis­la, da sve svi­ma mora biti jas­no itd. Naravno da u nekom tre­nut­ku ta ini­ci­jal­na poru­ka koju nas­to­jim ispri­ča­ti mora biti jas­na i gledatelju/čitatelju, ali u star­tu je dovolj­no da je jas­na meni, da mene tje­ra na raz­miš­lja­nje i na potre­bu za razvi­ja­njem iste.

 

 

Režirao si i ani­mi­rao tri Gibonnijeva glaz­be­na spo­ta: Žeđam, Toleranca i Vesla. Za spot Žeđam 2010. godi­ne dobio si Porin. Tada si imao (samo) 22 godi­ne… Porin si dobio i dvi­je godi­ne kas­ni­je za nas­lov­ni­cu albu­ma Hladnog piva „Svijet gla­mu­ra“. Iste godi­ne dobio si nagra­du Golden Bra na fes­ti­va­lu Magdalena International Festival of Creative Communication za glaz­be­ni spot Anite Andreis „Your irre­sis­ti­ble smi­le“. Jesi li oče­ki­vao te nagra­de? Koja je tebi najznačajnija?

 

- Nagrade su nekak­va pos­lje­di­ca rada, ne pod­cje­nju­jem ih, niti ih veli­čam. Svaka nagra­da je pot­vr­da rada i moti­va­ci­ja za dalj­nji rad i vje­ru u samo­ga sebe. Iskreno, nikad ne oče­ku­jem nagra­du, nije­dan moj rad nije rađen s namje­rom da bude nagra­đi­van, ali uvi­jek mi je dra­go pri­mi­ti nagra­du i pot­vr­du što kri­ti­ke što publi­ke da to što radim ima nekog smis­la, te da ima lju­di koji to žele vidje­ti, čita­ti, gle­da­ti.… Dobra stvar kod nagra­da je što ti dono­se odre­đe­ni kre­di­bi­li­tet, pa je sva­ki slje­de­ći pro­jekt nešto lak­še realizirati.

 

A reci nam… kako je bilo sura­đi­va­ti s Gibbonijem?

 

- To je bilo jed­no zanim­lji­vo iskus­tvo. Nekako se sve pok­lo­pi­lo, i nje­go­ve ide­je i naše ide­je, i pje­sme i vizu­al. Sve je sje­lo na svo­je mjes­to i iz toga su nas­ta­la tri ani­mi­ra­na spota.

 

Na čijem bi spo­tu želio radi­ti? Ili, da možeš bira­ti koji bi (pos­to­je­ći) spot dru­ga­či­je režirao? 

 

- Osobno nisam neki fan video spo­to­va. Za mene je to medij kroz koji glaz­ba, tekst i vizu­al čine jed­nu siner­gi­ju i pri­ča­ju pri­ču na tri iznim­no jake i lju­di­ma bli­ske razi­ne. Nemam favo­ri­ta na čijem bih spo­tu želio radi­ti, a ne znam da li bih iko­ji dru­ga­či­je reži­rao s obzi­rom da tu sce­nu toli­ko malo pra­tim da me je sram i priz­na­ti (smi­jeh).

 

 

I za kraj, koji su ti dalj­nji pla­no­vi, ambi­ci­je i želje?

 

- Napraviti još jed­nu knji­gu koja je u pla­nu, a koja bi tre­ba­la ujed­no biti i osno­va za ani­mi­ra­ni film (pri­ča i vizu­al), te nas­ta­vi­ti dalje sa svim teku­ćim pro­jek­ti­ma, što naru­če­nim što svo­jim. A vidjet ćemo što će vri­je­me donijeti…

Tekst: Lorna Zimolo

Foto: pri­vat­na arhi­va Manuel Šumberac

• "Steampunk City
• An Alphabetical Journey"
• balkans beyond borders
• Manuel Šumberac
• Porin
• Zdenko Bašić