Život kao performans – razgovor s Josipom Pinom Ivančićem

[lang_hr]Više od 40 godi­na na hrvat­skoj i među­na­rod­noj umjet­nič­koj sce­ni, a da mu u rod­nom gra­du još uvi­jek nije dodi­je­ljen ate­lje? Živi pri­mjer one da “nisi pro­rok u svom selu” – Josip Pino Ivančić, pul­ska hoda­ju­ća legen­da, pun je pri­ča i izra­zi­to zanim­ljiv sugo­vor­nik. Priča brzo, čes­to ges­ti­ku­li­ra i reče­ni­ce bi mu bile brit­ke i teč­ne da nisu pre­pu­ne pošta­pa­li­ca “ovaj, onaj, ovo­ga, ono­ga, znaš ono…”, ali baš su one spe­ci­fi­kum nje­go­vog govo­ra. Nemoguće je nabro­ja­ti sve što je u pro­tek­lih 40 godi­na radio, a ovim raz­go­vo­rom dotak­li smo tek dje­lić nje­go­ve boga­te i anar­ho­id­ne umjet­nič­ke biografije…[/lang_hr]

[lang_hr]“Ako nije bilo u Giornalu, nije se dogo­di­lo” smi­je se Pino i pri­ča kako je prvi put dos­pio u novi­ne, odnos­no kako je “služ­be­no” zapo­če­la nje­go­va “kari­je­ra” umjet­nič­kog “sme­ta­la” i “nepo­dob­ni­ka”…[/lang_hr]

[lang_hr]- U biv­šem Likovnom salo­nu u Opatijskoj, kod Zavoda za zapoš­lja­va­nje, gdje je danas com­pu­ter shop, ima­li smo 1979. skup­nu izlož­bu likov­ne sek­ci­je KUD‑a Uljanik. U to vri­je­me, bila je popu­lar­na paro­la “Kultura rad­ni­ci­ma!”, pa je tako i Uljanik imao Kulturo-umjet­nič­ko druš­tvo s puno raz­nih sek­ci­ja- likov­nom, foto, lite­rar­nom…  Postoji još zapis iz Glasa Istre, nešto kao: “4. 12. izba­čen je zbog per­for­mer­skog dje­lo­va­nja u salo­nu…” U stva­ri sam samo mak­nuo svo­je rado­ve, zato jer mi je Izvršni odbor KUD‑a dva od četi­ri rada stor­ni­rao, iako sam im dugo obraz­la­gao o čemu se radi. Oni su dva rada izlo­ži­li a dru­ga dva oci­je­ni­li nepri­mje­re­ni­ma – za njih su bili pro­vo­ka­ci­ja. Zato sam tu jed­nu moju izlo­že­nu skul­p­tu­ru, i moje rad­nič­ke cipe­le obo­ja­ne u bije­lo s tek­s­tom rad­nič­ke medi­ta­ci­je, tako­đer mak­nuo i na praz­nom mjes­tu osta­vio krat­ku poru­ku: “Svaki rad jed­na­ko je vri­je­dan kao i sva­ki dru­gi.” Nikakav velik inci­dent, ali ipak je dos­pio u novi­ne i to je pos­tao moj doku­men­ti­ra­ni poče­tak, jer – kao i sada – ako nisi u novi­na­ma ne postojiš.[/lang_hr]

[lang_hr]Međutim, raz­nim obli­ci­ma umjet­nos­ti počeo si se bavi­ti puno ranije…[/lang_hr]

[lang_hr]- Da, još kon­cem 60-ih, počet­kom 70-ih, ali što ja današ­njim klin­ci­ma koji tada nisu bili ni rođe­ni mogu pri­ča­ti o tome? Možda se nji­ho­vi rodi­te­lji nečeg sje­ća­ju, ili lju­di koji su bili u điru u to vri­je­me – npr. Oto Širec bi mogao pos­vje­do­či­ti da smo izla­ga­li, odla­zi­li i na Grisiju itd., ali sve do 1979. to nig­dje nije bilo medij­ski popra­će­no. A ja sam odu­vi­jek nešto radio, još kao kli­nac – u osnov­noj na likov­nom, pa u povi­jes­noj gru­pi gdje smo radi­li neke make­te zama­ka, rez­ba­ri­ti sam učio od noni­ća, a pos­li­je u sred­njoj, uče­ći zanat, tur­pi­jao sam, vario, učio o raz­li­či­tim mate­ri­ja­li­ma, sva­šta sam radio… ali isto­vre­me­no sam se počeo bavi­ti i zvukom.[/lang_hr]

[lang_hr]Da, to je manje poz­na­ta stra­na tvog rada, kako je to počelo?[/lang_hr]

[lang_hr]- Bili smo eki­pa, na Verudi nam je bila baza, uglav­nom u ate­ljeu Robija Koželja, ili kod Tomija Marjanovića u pros­to­ru sadaš­nje Cabahie. Susjedi se nisu buni­li i mi smo se tamo nala­zi­li, dola­zi­li na ćaku­lu i svir­ke. Robi je bio i u Indiji, pa je donio i raz­ne ins­tru­men­te – vinu, sitar… sve i sva­šta smo svirali.[/lang_hr]

[lang_hr]Ništa od toga  nije osta­lo zabilježeno?[/lang_hr]

[lang_hr]- Robi ima saču­va­nih sni­ma­ka, ali to je sve na tra­ka­ma, tre­ba i apa­ra­tu­ra, tra­ka­še je danas teško naći…[/lang_hr]

[lang_hr]I nas­tu­pa­li ste?[/lang_hr]

[lang_hr]- Ma, po mjes­nim zajed­ni­ca­ma smo pone­kad nas­tu­pa­li, neo­ba­vez­no, u sklo­pu neče­ga, za raz­ne praz­ni­ke, jer je to bila aktiv­nost MZ‑a u kojoj su komu­nis­ti i sta­nov­ni­ci tog kvar­ta dali da “omla­di­na nešto dela”. Bila je dram­ska sek­ci­ja, lite­rar­na… radi­lo se, nisu nas ome­ta­li. Napraviš im nešto za 8.mart, Dan repu­bli­ke, šta­fe­tu… i pos­li­je nas niko više niš ne pita. To zato jer nisu ima­li dru­gu eki­pu, ta eki­pa je tu radi­la, i na osno­vu toga smo i dru­ge stva­ri mogli raditi.[/lang_hr]

[lang_hr]Kako je doš­lo do surad­nje s Gustaphima (y nji­ho­vim dobrim duho­vi­ma-GYDD- tadaš­nji alter-band iz kojeg su izras­li današ­nji Gustafi)?[/lang_hr]

[lang_hr]- I oni su bili nekak­va frak­ci­ja u mjes­noj zajed­ni­ci u Vodnjanu. Ja sam se tada već bavio per­for­man­si­ma pa sam kom­bi­ni­rao muzi­ku i likov­nost. Edi (Maružin) je radio u Uljaniku u jed­nom OUR‑u kao teh­ni­čar na odr­ža­va­nju, a ja u jed­nom dru­gom OUR‑u, u ser­vi­su, pa smo se nala­zi­li u Uljaniku iza zidi­na, pri­ča­li itd. On je bio u foto, a ja u likov­noj sek­ci­ji, gdje su bili i Aldo Ivančić, Tonjo, Božac koji je sad u Pragu prof. foto­gra­fi­je itd… Pričamo tako, pa Edi jed­nom spo­me­ne da ima band i nešto bi im tre­ba­lo: Ćeš doć? – Da. I dobro – dođem jedan­put, dva­put i kre­nuo je bend, pos­tao sam dio toga i tako spo­jio i taj muzič­ki dio. Kako sam bio i na likov­noj sce­ni i malo sam se vrtio po Jugi i po Europi, imao sam i te neke povez­ni­ce. Svima je bilo zanim­lji­vo da se net­ko mak­ne iz Pule i nešto done­se natrag, mogao sam raz­ne mate­ri­ja­le lju­di­ma sla­ti. Osim toga što sam bio sa ben­dom, na likov­noj sce­ni se uvi­jek nešto doga­đa­lo pa sam s te stra­ne mogao isko­či­ti. Njima je to bilo zanim­lji­vo da ih ja sa nekom svo­jom kar­mom, dru­ga­či­jom vizu­rom, mogu pro­mo­vi­ra­ti… a s dru­gim ben­do­vi­ma s koji­ma sam sura­đi­vao bilo je da im mogu tako malo sa stra­ne reći da li nešto valja ili ne. Ako se ne slo­že – nikom ništa – dogo­vo­ri­mo se, može bit ova­ko i ona­ko… Njima su se moje suges­ti­je svi­đa­le i to je bilo OK.[/lang_hr]

[lang_hr]Producirao si i dese­tak dru­gih bendova?[/lang_hr]

[lang_hr]- Da, kako sam se inte­re­si­rao i za teh­ni­ku, jer sam iz elek­tro stru­ke, bilo mi je zanim­lji­vo i pro­du­ci­ra­nje. Ljudima sam objaš­nja­vao neke stva­ri malo dru­ga­či­je, koli­ko sam sa svo­je teh­nič­ke stra­ne mogao, više ona­ko – pri­ja­telj pri­ja­te­lju, poma­ga­li smo si. Nisam to napla­ći­vao, ono – imaš za put­ne tro­ško­ve, za smje­štaj, ideš kod fren­da, jed­nog, dru­gog, imaš za hra­nu i to je to, nije bilo para.[/lang_hr]

[lang_hr]Išao si i na tur­ne­je s Gustaphima?[/lang_hr]

[lang_hr]- Bend ko bend, kad si u ban­du ideš i na tur­ne­je. Išao sam i s nekim dru­gim ben­do­vi­ma na tur­ne­je, kao teh­ni­čar ili kao sup­port. Kao što su i Gustaphima pone­kad neki dru­gi lju­di bili sup­port ili dio nekog projekta.[/lang_hr]

[lang_hr]Danas ne radiš ništa s muzikom?[/lang_hr]

[lang_hr]- Ma ne, radim ja i dalje muzi­ku, uvi­jek neke pod­lo­ge za svo­je per­for­man­se radim ili za sebe neke tra­ke, raz­mje­nju­jem s lju­di­ma. U Beogradu sam u ono vri­je­me kod kuće sni­mao nešto s Milanom Mladenovićem i nekim lju­di­ma iz Sarajeva, oni su zavr­ši­li u ratu tko zna gdje. Nismo se pos­li­je naš­li i te rad­ne snim­ke su još kod mene, ide­je koje smo bilje­ži­li. Možda jed­nog dana odem u Sarajevo i potra­žim te lju­de, pa s tim tra­ka­ma napra­vi­mo neki remix. A mogu ih i sam opet remik­si­ra­ti i napra­vi­ti na svoj način, kako mi je osta­lo u sje­ća­nju da bi to moglo zvu­ča­ti, ali s današ­njim odmakom.[/lang_hr]

[lang_hr]To ti je jedan od mogu­ćih budu­ćih pro­je­ka­ta?[/lang_hr]

[lang_hr]- Da, ali – opet – tre­ba i za to ima­ti i vre­me­na i odgo­va­ra­ju­ću teh­ni­ku, tu sta­ru opre­mu koju je danas teško naći.[/lang_hr]

[lang_hr]Kako je Uljanik dje­lo­vao na tebe i tvoj rad? Kako si se sna­la­zio u soci­ja­liz­mu? – nisi imao neugod­nos­ti, napada?[/lang_hr]

[lang_hr]- Ma, sedam­de­se­te su bile super, čovje­če! Ja sam u prvoj fazi počeo radi­ti u Tvornici cemen­ta, kao pogon­ski elek­tri­čar, a tamo je bilo mate­ri­ja­la koli­ko ćeš…[/lang_hr]

[lang_hr]Reciklirao si?[/lang_hr]

[lang_hr]- Da, ima toga puno, pa radiš. Na počet­ku me je inte­re­si­ra­la kine­ska i japan­ska mini­ja­tu­ra, pa sam to radio od drva i raz­li­či­tih mate­ri­ja­la koje sam mogao naći u cemen­ta­ri. Kad si dežur­ni elek­tri­čar, što manje si u pogo­nu – to bolje, jer tvor­ni­ca radi i nikom ništa. Vani ne smi­ješ, jer paziš da se nešto ne desi što onda moraš poprav­lja­ti. Tako sam, umjes­to da osam sati budem lud od dosa­de, kad god je bilo slo­bod­nog vre­me­na – rez­ba­rio. Nikom nisam sme­tao i mogao sam radit što god hoću. Odatle sam kre­nuo. A kad sam pre­šao u Uljanik, onda je bilo puuuno više mate­ri­ja­la! – smi­je se opet Pino i pita: Znaš onu izre­ku: “Ono što se nije moglo napra­vit u Uljaniku ili se nije naš­lo u Uljaniku moraš poć’ u Trst” – sva­šta se radi­lo u Uljaniku, lju­di su zna­li sve popra­vit, dobri maj­sto­ri. Pa sam kom­bi­ni­rao, recik­li­rao to sme­će. Kad sam izla­zio s drve­nim koma­di­ma, zgo­re­nim, slom­lje­nim, stra­ža­ri na por­ti su mi se smi­ja­li: Ča opet nosiš taj drek? Nis’ pame­tan! Nosi ono…[/lang_hr]

[lang_hr]Kao – uzmi nešto vrednije?[/lang_hr]

[lang_hr]- Ma da, lju­di su nosi­li krom nik­lo­ve, nove dije­lo­ve, sva­šta, pa su se meni por­ti­ri zato smi­ja­li – nosi, nosi…[/lang_hr]

[lang_hr]To si koris­tio za instalacije?[/lang_hr]

[lang_hr]- Da, radio sam kas­ni­je i te tako­zva­ne ins­ta­la­ci­je, mate­ri­jal­ne i nema­te­ri­jal­ne, kako kada. Meni je uvi­jek cilj bio još nešto pove­za­ti. Zaplićeš jed­no s dru­gim i poma­lo kre­ne, teatar, ples itd. Kako sam bio i sin­di­kal­ni akti­vist, tu je onda doš­la i ona 68-maška pove­za­nost s poli­ti­kom. Kako u kome raz­dob­lju, ali u tom raz­dob­lju per­for­mans je osim artis­tič­ke bio i poli­tič­ka igra. I tako je krenulo.[/lang_hr]

[lang_hr]Kada si poči­njao, jesu li i tada to što si radio defi­ni­ra­li kao performance?[/lang_hr]

[lang_hr]- Ne, naj­pri­je je to bila tako­zva­na akci­ja, ali kas­ni­je se defi­ni­ra­lo kao per­for­mans. Kad sam ja to počeo, 70-tih, tada su Joko Ono, Living Theatre itd. radi­li tako­zva­ne hap­pe­nin­ge i akci­je u pros­to­ru, a nakon toga se to odvo­ji­lo, pa se poče­lo govo­ri­ti o per­for­man­su kao rub­noj for­mi umjet­nos­ti koja pri­hva­ća kaza­li­šte, muzi­ku, likov­nost, film itd. Performance u engle­skog zna­či kom­plet­no sve: govor­ni per­for­man­ce – poli­ti­čar koji govo­ri, teatar­ski per­for­mans – kaza­liš­na pred­sta­va, pa likov­ni itd… Tu je već nas­ta­la mala zbr­ka i danas se per­for­man­som nazi­va baš sve i sva­šta. Tih 70-ih kad sam kre­nuo s jed­ne likov­ne pozi­ci­je, fali­lo mi je još nešto. Došao sam iz tog rad­nič­kog miljea. Mogao sam se divi­ti Madoni, Da Vinciju itd. na zidu, dvo­di­men­zi­onal­na sli­ka, pone­kad mi je nešto dala, ali me nije tak­nu­la. Meni su, osim te dru­ge dimen­zi­je tre­ba­le i osta­le, i zvuk i opip i komu­ni­ka­ci­ja i sva­šta, pa sam tra­žio dalje – na pri­mjer, kad sam u radi­oni­ci radio s nekim mate­ri­ja­lom mogao sam osje­ti­ti da li je hla­dan, topao, oštar itd. pa onda moj rad sa zvu­kom i svi zvu­ci koji su me okru­ži­va­li u Uljaniku… Rekao sam si – ajmo sad pro­bat spo­ji­ti nešto kom­plet­no dru­ga­či­je, a želio sam i osta­le uklju­či­ti u to. Znaš onu hipi, 68-ašku paro­lu “Budimo real­ni – tra­ži­mo nemo­gu­će!” Pa se i poli­tič­ka stra­na poče­la uvla­či­ti, a onda je kon­cem 70-ih došao i punk, “Hoću sad i hoću sve!” i povu­kao jed­no, dru­go i tre­će. Tada se na našoj sce­ni poče­lo više govo­ri­ti o per­for­man­su, a i u svi­je­tu se zaku­ha­la sce­na. 70-te su bile pri­pre­me za 80-te, kri­ti­ča­ri su to poče­li shva­ćat na neki dru­ga­či­ji način i lju­di su poče­li to raditi.[/lang_hr]

[lang_hr]Jesi li imao pro­ble­ma, cen­zu­ra, napa­da na tvoj rad?[/lang_hr]

[lang_hr]- Osim već nave­de­nog 79., doš­le su 80-te i IBOR-ov bauk zabra­na i sud­ski pro­ces. U osta­lom dije­lu Juge bilo je OK. To što je bilo s komu­nis­ti­ma u Zagrebu i Ljubljani, neka sit­na nego­do­va­nja, to je bila nor­mal­na stvar i zanim­lji­vo, jer nisu obja­vi­li u novi­na­ma. Bilo pa proš­lo, malo su ti pro­gle­da­li kroz prste jer je to bilo artis­tič­ki i, ponav­ljam – napra­vio si im nešto za 8. mart itd., pa si imao kre­di­ta kod njih. Tumačili su to kao dje­čja pos­la, mla­de­nač­ke provokacije…[/lang_hr]

[lang_hr]Kao “klin­ci se ispu­ca­va­ju”?[/lang_hr]

[lang_hr]- Da, i već navik­neš na cen­zu­ru, pa ih zez­neš jer nađeš neku dru­gu žnjo­ru i spa­ki­raš na svoj način. Ako si znao da je Tone takav-i-takav, ti si Tonetu spa­ki­rao tako da on to razu­mi­je, a da opet ništa ne razu­mi­je i dobi­je kon­tru. I znao si kako sis­tem funk­ci­oni­ra: on ti bra­ni, a ti ćeš ga na neki način pre­sko­či­ti ili ćeš ga s dru­ge stra­ne zašven­kat kako tebi odgo­va­ra. Reakcija je uvi­jek bilo. U to vri­je­me sam se počeo kačit sa šefo­vi­ma, jer su oni bili “pamet­ni” – Zašto si ti uvi­jek pame­tan? Zašto uvi­jek moraš ti nešto reć? Čuj, mora neko reć – mlad si pa moraš. Ta mla­de­nač­ka zane­se­nost vuče te – ajmo nešto pro­bat pokre­nut, okre­nut. U to vri­je­me se i ono “Kultura rad­ni­ci­ma!” vuk­lo po služ­be­nim novi­na­ma, po programima…[/lang_hr]

[lang_hr]Bio si na “liniji”?[/lang_hr]

[lang_hr]- Na lini­ji, da. Imaš glu­pog sekre­ta­ra par­ti­je koji ništa ne kuži – ti se voziš po lini­ji, a on mis­li da ne i radi ti pro­ble­me. Bili smo svjes­ni toga da ćemo pre­sko­či­ti gra­ni­ce. Kažem, zna­li smo tak­ve zaobi­ći. Tek kas­ni­je, kad je “doš­la demo­kra­ci­ja” meni je bilo više piz­da­ri­ja nego tada. Jer pri­je sam znao da je zid tu, da je Tone tamo. Protiv Toneta? – Da, jer je Tone to pot­pi­sao. Sve je bilo jas­ni­je. A sada, kao, sve znaš i sve možeš – a zapra­vo ništa ne možeš.…[/lang_hr]

[lang_hr]Ipak, nas­ta­vio si sa svo­jim umjet­nič­kim “ispadima”?[/lang_hr]

[lang_hr]- Negdje 89., 90. sam to pres­tao radit, jer je tada baš svat­ko radio per­for­man­se i sve je otiš­lo k vra­gu. Neko vri­je­me sam bio u stand-byu jer se ništa nije radi­lo, samo neke sit­ne izlož­be, ono “za Hrvatsku2. Početkom rata opet sam pro­vu­kao neke svo­je per­for­man­se, opet sam malo pro­vo­ci­rao, do gra­ni­ce do koje se moglo – bio sam u Ljubljani, u Italiji sam nešto radio. Političke pri­če na temu rat – ne rat, izlož­be foto-kola­ža veza­ne za rat­no sta­nje. Pričao sam tu pri­ču ona­ko kako sam ju ja vidio iz nekog svog kan­tu­na ovdje, gdje nisam bio pod meci­ma. I čuješ pri­če koje se vrte, dola­zi­li su mi fren­do­vi s rati­šta, pa su mi pri­ča­li i ja sam od toga nešto sla­gao. Te rat­ne godi­ne proš­le su kako su proš­le, osta­la mi je ta pri­ča izva­na i neki kon­tak­ti. Onda je doš­la 97., 98.kad je Uljanik počeo pro­pa­da­ti i kao sin­di­ka­list sam opet imao tu igru s nji­ma, ide pre­tva­ra­nje druš­tve­nog u pri­vat­no i onda vidiš te mulja­že itd.[/lang_hr]

[lang_hr]Pretvorba i privatizacija…[/lang_hr]

[lang_hr]- Da, tu sam se počeo više kači­ti s vod­stvom, odjed­nom šef više nije sekre­tar SK, nego je mana­ger. Više on, kao, nije u SK. Isti vrag – šef je ostao šef, samo nije više u SK nego…[/lang_hr]

[lang_hr]U IDS‑u?[/lang_hr]

[lang_hr]- Ma, meni je bilo sve­jed­no u kojoj je stran­ci, gad je uvi­jek gad, u ovo­me ili ono­me sis­te­mu. Na pri­mjer, 99. sam imao izlož­bu u Dijani, Robijevu kva­zi-retros­pek­ti­vu, na svoj način. Unutra sam upleo i pri­ču o tom men­tal­nom pros­to­ru Uljanika. Međutim, u inter­v­juu sam naveo da su mi rad­ni­ci i stra­ža­ri super, ali da mi šefo­vi spu­šta­ju kaj­lu, nes­po­sob­ni su i drže se svo­jih dupe­ta, da se ne drže pra­vi­la demo­kra­ci­je. Nakon toga se niko nije pobu­nio, ali je iza leđa poče­lo dis­kret­no pot­ko­pa­va­nje. Tad me nisu mogli zaka­čit, pa je doš­la famoz­na 2000., s Isusom na kri­žu, s kla­njem pura­na i taj puran je pos­tao legen­da, naj­ra­zvi­ka­ni­ji moj per­for­man­ce. Kao da je prvi put net­ko u EU i svi­je­tu zak­lao pura­na!!! Ima cije­la pri­ča pos­li­je, neki su se pos­li­je oko toga ispri­ča­va­li, ali –tako je ispa­lo – to je kuha­lo i s tim pura­nom je eks­plo­di­ra­lo i tada su me mak­nu­li iz Uljanika.[/lang_hr]

[lang_hr]Performans “Svatko nosi svo­ju gre­du”, bio je igra s kri­žem koji si vukao uspi­nju­ći se Grisiom do pla­toa pred crk­vom Sv Eufemije, gdje si legao na taj križ i Branko Gulin ti je rezao koma­di­će kose, bra­de, kože, pa ih spre­mao u stak­le­ne boči­ce i pro­da­vao kao relik­vi­je. Nakon što je sve­će­nik pozvao poli­ci­ju, iako je doga­đaj bio naj­av­ljen, usli­je­di­le su žes­to­ke reak­ci­je, od crk­ve do poli­ti­ča­ra. Međutim, bio je to tek tvoj odgo­vor na doga­đa­je koji su mu pret­ho­di­li i u koji­ma si svo­ju kal­va­ri­ju već “odra­dio”, s dva pro­vo­ka­tiv­na per­for­man­sa koji su se izrav­no refe­ri­ra­li na Uljanik i sa svi­me što se nakon njih dogodilo…[/lang_hr]

[lang_hr]- Da, prvo je bio taj nesret­ni slu­čaj kad su nas­tra­da­la dva rad­ni­ka. Na oto­ku je bila jed­na sek­ci­ja bro­da koju se vari­lo, diza­li­čar je to dig­nuo, bilo je neka­ko sla­bo veza­no i palo je na dva rad­ni­ka koji su dolje vari­la i spe­šta­lo ih. U spo­men na njih, ja sam u sklo­pu skup­ne izlož­be HDLU‑a u Zagrebu u Džamiji napra­vio per­for­mans čiji je nas­lov bio toč­no vri­je­me kad se ta nesre­ća dogo­di­la. Postavio sam na pod 20 kilo­gra­ma mesa i na to sam s vrha Džamije dolje bacio neku plo­ču iz Uljanika dva sa dva meta­ra, deb­lji­ne tri cen­ti­me­ta­ra i spe­štao to meso. U Uljaniku su o tome naču­li, ali nikom ništa, nije bilo toli­ko razvi­ka­no. Nisu mi ništa mogli jer je to bilo u Zagrebu, pa su neka­ko zden­fa­li. A onda je doš­la ta mega­lo­man­ska pri­ča o turiz­mu. Pretvaranje druš­tve­nog u pri­vat­no. IDS-ovci su htje­li ne samo Brijuni Rivijeru, nego da se kom­plet­na indus­tri­ja mak­ne iz Pule, pa da i tamo budu turis­tič­ki resor­ti. Bila je to Jakovčićeva “vizi­ja” i izja­va da je lako pre­se­li­ti Uljanik i da će tu biti hote­li, koc­kar­ni­ce, resor­ti… U to vri­je­me je direk­tor Uljanika bio Karlo Radolović i on je rekao da to nije mogu­će i da tre­ba net­ko raz­go­va­ra­ti. Ja sam s rad­ni­ci­ma, narav­no, htio napra­vi­ti spr­da­či­nu na to. Na koji način? Napravili smo tu “Humanu pre­se­li­tev”. Prebacili smo par metal­nih plo­ča u kom­bi i kre­nu­li u Pazin. Tamo sam, kao za pros­la­vu uspješ­no obav­lje­nog pos­la pre­se­lje­nja, zak­lao famoz­nog pura­na i to je pokre­nu­lo haj­ku na mene – od zele­nih do pred­sjed­ni­ka. Imali smo rad­nič­ke trli­že, ali net­ko mi je pret­hod­no suge­ri­rao da tra­kom pre­kri­jem nat­pis Uljanik Servis Tesu na trli­žu. Poslije su me zbog toga htje­li tuži­ti, kao – koris­tio sam nat­pis fir­me, ali ja imam snim­ke kao dokaz da nat­pi­sa nema. Novinari nisu doš­li, bio je Čakavski sabor u Žminju i neke dru­ge “važ­ni­je” stva­ri, pa im Pino nije bio bitan. Enzo Morović nam je napra­vio fot­ke, Gulin i ja smo to sni­mi­li. Ako neko­ga zani­ma, za 4.000 eura može dobit eks­klu­ziv­nu snimku.[/lang_hr]

[lang_hr]Poslije su u Uljaniku htje­li naći način kako me kaz­ni­ti i dati mi otkaz. Ali mla­di prav­ni­ci pita­li su ih: “Do 15 sati – je napra­vio šta? Ne. Poslije rad­nog vre­me­na ne može­te mu ništa.” Šta neko­ga bri­ga šta ja radim nakon osam odra­đe­nih sati? Radili su mi iza leđa, samo su čeka­li tre­nu­tak da me maknu.[/lang_hr]

[lang_hr]Kao “teh­no­lo­ški višak”?[/lang_hr]

[lang_hr]- Da, na kra­ju im je to ispa­lo naj­lak­še – baci­li su me kao teh­no­lo­ški višak na Zavod. Tada nas je otiš­lo 126.[/lang_hr]

[lang_hr]Sada si “slo­bod­ni umjet­nik”?[/lang_hr]

[lang_hr]- Nisam. I danas sam na Zavodu za zapoš­lja­va­nje, dobi­vam miljar i dvjes­to kuna i sna­la­zim se s time. To pra­vi­lo vri­je­di dok ne idem u penziju.[/lang_hr]

[lang_hr]Jednom si i odbio neka sred­stva iz Gradskog proračuna?[/lang_hr]

[lang_hr]- Bila su to tri raz­li­či­ta pro­jek­ta, za koje sam tra­žio nekih 300.000 kuna, toli­ko sam upi­sao u izvje­štaj koji tre­baš pri­ja­vit, sve stav­ke popu­nje­ne, s real­nim cije­na­ma, čak i nižim jer su mi neke stva­ri radi­li pri­ja­te­lji povolj­ni­je. Za ta tri pro­jek­ta Grad mi je dodi­je­lio 10.000. Za jedan, u kojem je tre­ba­lo sudje­lo­va­ti 50 lju­di iz KUD-ova dali su mi 5.000, a toli­ko mi nisu košta­li ni pla­ka­ti! Tražio sam real­nu cije­nu da ti lju­di ima­ju put­ne tro­ško­ve, samo naj­am dvi­je veče­ri za gene­ral­ku u INK‑u koštao je 20.000 kuna… Tada se taj pro­jekt mogao turis­tič­ki valo­ri­zi­ra­ti, a i danas se može. Ali eto, nije bilo slu­ha. Kao ni za put­ne tro­ško­ve kada sam tre­bao ići u Skoplje, kao ni za ate­lje. Svaka šuga u ovom gra­du ga dobi­je, ja ga nemam, 40 godi­na sam na sce­ni i neću ga ni dobi­ti. Tražio sam više puta i nije proš­lo. Uvijek neko­me nešto sme­tam. Ne želim igrat neku igru, ja znam svo­ju cije­nu, ne idem ispod. Nikad ne idem pre­ko real­ne cije­ne, ni na jed­nom pro­jek­tu nisam zaradio.[/lang_hr]

[lang_hr]Pula te malo žulja? Svoj naj­no­vi­ji pro­jekt odra­dio si u Rijeci – video-pro­jekt “Bezdomni”, u sklo­pu rezi­den­ci­jal­nog pro­gra­ma “Spajalica”…[/lang_hr]

[lang_hr]- Eto, ono što nisam uspio napra­vit ovdje napra­vio sam u Rijeci. Kod njih je proš­lo i svi, u ins­ti­tu­ci­ja­ma, su se slo­ži­li. “Bezdomni” je video pri­ča o riječ­kim beskuć­ni­ci­ma. A lani sam htio služ­be­no s ins­ti­tu­ci­ja­ma raz­go­va­rat, napra­vit neku malu repor­ta­žu o pul­skim beskuć­ni­ci­ma, ali direk­to­ri­ca našeg Crvenog kri­ža rek­la mi je da ne mogu, da bi to bilo uzne­mi­ra­va­nje tih lju­di i da nije moral­no. Nije proš­lo, neko­me sme­ta, ali zato je u Rijeci to naprav­lje­no i ima­lo je i kon­kret­nih pozi­tiv­nih rezul­ta­ta. Neki od inter­v­ju­ira­nih dogo­vo­ri­li su surad­nju s Muzejem, dola­zit će na neke radi­oni­ce, dva beskuć­ni­ka su dobi­la dom. Nastavili smo surad­nju i radit ćemo dalje i sad se to vrti oko­lo jer je to sad valj­da fan­cy, to je trend. A dobro…[/lang_hr]

[lang_hr]“Bezdomni” nije tvoj prvi video uradak?[/lang_hr]

[lang_hr]- Ne, imam svo­je fil­mo­ve još od 70-tih na VHS-ovima.[/lang_hr]

[lang_hr]Iz kino klu­ba Jelen?[/lang_hr]

[lang_hr]- Ne, nisam bio u kino klu­bu Jelen, bio sam off, u dru­gom điru. Mi pre­ko lje­ta nismo samo pre­ska­ka­li u Arenu nego smo se kre­ta­li i na Kaštelu, na MAFAF –u – malom fes­ti­va­lu ama­ter­skog fil­ma. Bio je baš alter, alter đir na tom MAFAF‑u, još od Zafranovića, Gotovca i kom­pa­ni­je koji su tamo zapo­če­li sa svo­jim fil­mo­vi­ma. To su bili dru­ga­či­ji fil­mo­vi koji nisu zavr­ši­li u Areni, ta neka pro­duk­ci­ja stu­dent­skog, ama­ter­skog, alter­na­tiv­nog fil­ma. Znalo se od jutra do veče­ri biti u tom pros­to­ru, pri­ča­ti, znaš već, hipi vri­je­me… Nakon pro­jek­ci­ja u Areni dola­zi­li su reži­se­ri i glum­ci kod nas se “opus­tit”, jer su pri­je toga mora­li biti pri­mje­re­ni nekom svom sta­tu­su i pazi­ti, a kod nas se ništa nije pazi­lo, bio si kakav jesi. Neki anto­lo­gij­ski fil­mo­vi su tamo nastali.[/lang_hr]

[lang_hr]Surađivao si s mno­gi­ma, npr. s Brankom Gulinom, s Vilijem Matulom u Varšavskoj i na PUF‑u…[/lang_hr]

[lang_hr]- Meni je dra­go sura­đi­va­ti s raz­li­či­tim lju­di­ma. Počeo sam s zagrep­ča­ni­ma sura­đi­vat s “Grupom šes­to­ri­ce” i gale­ri­jom Podrum u tom zagre­bač­kom điru. To mi je bila baza koja se kas­ni­je razvi­la, jer sam tu mogao pri­ča­ti na jed­nom dru­ga­či­jem nivou, raz­mje­nji­va­ti ide­je… Imali smo akci­je po Zagrebu – Tom Gotovac, Stilinović, Martek, Vučmilović… A Matula je dru­go, nje­ga sam upoz­nao u Štaglincu. Frendica Vlasta Delimar ima svo­ju mani­fes­ta­ci­ju Moja zem­lja Štaglinec. U lip­nju na ima­nju nje­nog tate okup­lja­ju se tri dana na tom fes­ti­va­lu per­for­man­sa. Matulu sam tamo upoz­nao, pri­ča­li smo i zbog nekih glu­mač­ko-per­for­mer­skih pri­ča odra­di­li smo i nešto zajed­no i na PUF‑u. A pos­li­je smo se naš­li i u Varšavskoj. Došao sam dru­gim povo­dom, radio sam nešto kao akti­vist s Zelenom akci­jom, pa sam odmah isko­ris­tio i to, sedam veče­ri sam tamo s nji­ma dežurao.[/lang_hr]

[lang_hr]Aktivizam ti je traj­na odred­ni­ca? U jed­nom napi­su naiš­la sam na sin­tag­mu “akti­vis­tič­ka poeti­ka” kojom je opi­san tvoj rad – sla­žeš li se s tak­vom definicijom?[/lang_hr]

[lang_hr]- “Aktivistička poeti­ka”? Nikad čuo. Ali da, može se to i tako izre­ći. Često citi­ram Joseph Beuysa (pod čijim utje­ca­jem sam otvo­rio i svoj pro­ces “Socijalne skul­p­tu­re”), koji kaže da je umjet­nič­ki život pove­zan s umjet­nič­kim radom. Moj umjet­nič­ki rad je pove­zan s tako­zva­nim akti­viz­mom, jer ne mogu odvo­ji­ti svoj život od akti­viz­ma i umjetnosti.[/lang_hr]

[lang_hr]Povod ovog raz­go­vo­ra jesu “Bezdomni”, ali i tvo­ja izlož­ba koja je do Nove godi­ne bila pos­tav­lje­na u Rovinju. Što si tamo “skuhao”?[/lang_hr]

[lang_hr]- Prvi dio tog dip­ti­ha nazvao sam “Ki fa meno”, po istar­skoj igri bri­šku­le i tre­še­te na pose­ban način – tko napra­vi manje. Bio je to kra­tak per­for­mans na otvo­re­nju izlož­be i moj komen­tar na poli­ti­ča­re koji kao da se natje­ču tko će odra­di­ti manje. (Dobio sam dva puta na likov­noj kolo­ni­ji i nagra­du u tom pros­to­ru. Ta kolo­ni­ja je istar­sko-zagre­bač­ka surad­nja koju su još 1947. pokre­nu­li Mascarelli, Brajnović i dru­gi. To je ono što je dove­lo suvre­me­nu umjet­nost u Istru.) Drugi dio mog dip­ti­ha je tako­zva­na “Materijalnost”, gdje sam radio s pri­rod­nim mate­ri­ja­li­ma, a stak­lo mi je doni­rao Metis. Izložba je skup­tor­sko-sli­kar­ska i mate­ri­ja­li su bit­ni, nije jed­noz­nač­no. Svaki mate­ri­jal pri­ča neku vlas­ti­tu pri­ču. Kako bi se doš­lo do tog pos­ta­va tre­ba­lo je pro­ći jedan uski pros­tor gdje je bio pos­tav­ljen moj rad – “most – art over tro­ubled water”. Njega tre­baš pre­sko­čit ako želiš doći do osta­lih eks­po­na­ta. Povezao sam to i s onom pri­čom oko ruše­nja mos­tar­skog mos­ta – kad je neki poli­ti­čar izja­vio da će izgra­dit ljep­ši i sta­ri­ji, čita­va spr­da­či­na. Zato je ispod poba­ca­no i kame­nje i raz­li­ven crve­ni pig­ment koji pred­stav­lja krv, kako bi se naz­na­čio i taj sru­še­ni most. Postavivši tu pre­pre­ku za ula­zak u pros­tor s izloš­ci­ma htio sam u pre­ne­se­nom smis­lu reći i da tre­ba upo­tri­je­bi­ti vlas­ti­tu volju da stig­ne­mo do cilja. Potrudite se na mojoj izlož­bi doći do neče­ga, ulo­ži­te neki napor, odlu­či­te želi­te li pro­ći pre­ko tog mos­ta, pos­lu­šaj­te glaz­bu koja može, a i ne mora biti ugod­na, osje­ti­te feeling, izgra­di­te neki svoj doživljaj…[/lang_hr]

[lang_hr]Nedavno si u Pulskoj film­skoj tvor­ni­ci pred­sta­vio spo­me­nu­ti video-pro­jekt Bezdomni. Rekao si da se on nas­tav­lja. Što još spremaš?[/lang_hr]

[lang_hr]- Bezdomni je zapra­vo tre­ba­la biti video-ins­ta­la­ci­ja, na tri do četi­ri ekra­na. Krenulo je s dva ekra­na, u među­vre­me­nu sam dodao još tri, dak­le peto­di­jel­na video ins­ta­la­ci­ja, u među­vre­me­nu su se nado­ve­za­le i neke dru­ge pri­če, tako da ćemo nas­ta­vi­ti taj pro­jekt. Biti će to surad­nja više ins­ti­tu­ci­ja, na osno­vu toga što sam radio zavr­tjet ćemo i jedan dodat­ni dio, dodat ćemo soci­olo­ške, psi­ho­lo­ške momen­te. Ja ću naj­vi­še radi­ti s vizu­al­nim, ali biti će tu i teatar i neke radi­oni­ce, to je tre­nut­ni dogo­vor i već se na tome nešto radi. A osim tih fil­mo­va u prvoj polo­vi­ci ove godi­ne imam tri ples­na pro­jek­ta, ne u Puli nego u Zagrebu, još smo u fazi dogo­va­ra­nja, ali biti će to surad­nja sa zagre­bač­kom eki­pom s kojom mogu funk­ci­oni­ra­ti, jer smo se naš­li. Zapravo su mi u Zagrebu proš­li svi pro­jek­ti koje sam pos­lao na natje­čaj, a ovdje ni jedan.[/lang_hr]

[lang_hr]U tvo­jem cur­ri­cu­lum vitae na stra­ni­ca­ma HDLU‑a Istre, uz osta­lo, piše i da si “ponos­ni vlas­nik rekor­da posje­će­nos­ti na jed­nom per­for­man­su” (otpri­li­ke 40.000 posje­ti­la­ca, na “Theater like a Life/Life like a Theater ili Život je feferon…”)[/lang_hr]

[lang_hr]- A ma da, ali to je bilo zato jer je bio i Pavarotti u Areni, imao sam tu sre­ću da sam tada bio u tom pros­to­ru, pa je toli­ko lju­di proš­lo, da nije bio on sigur­no ih ne bi bilo toli­ko. Nekad mi na tak­ve mani­fes­ta­ci­je dođe pet, deset, dva­de­set lju­di, meni je sve­jed­no koli­ko, ja ću to pro­fe­si­onal­no odra­dit radi sebe. Meni je to bit­no, zaba­vim se, radim to iz vlas­ti­te potre­be da se izra­zim, rad je takav kakav je i sto­jim iza nje­ga. Kako sam radio do sada vje­ro­jat­no ću i nas­ta­vit, a i dalje ću radit i kao mon­ter i kao elek­tri­čar, zidar…jer mi je to gušt, jer sam iz te bran­še. To je jedan dio, a i to mogu isko­ris­ti­ti za artis­tič­ki dio, onaj koji me vuče napri­jed. On mi je sas­tav­ni dio živo­ta. Da li je bolje ili loši­je, to neka dru­gi odre­de… Meni je OK. Osjećam se u tome dobro. Neki vrag mi ne da mira, ako mi iskri­ca ne da da budem tako reče­no “nor­ma­lan”, neću biti. Više ne raz­miš­ljam ko nekad – sad ću biti glav­ni fra­jer, zavest neku curi­cu, ili ću biti glav­ni u điru – više to nemam, dovolj­no sam pro­šao, imam neki sta­tus, godi­ne su koje jesu, sve će pro­ći. Ostavio sam nešto iza sebe, znam da sam začet­nik per­for­man­sa na istar­skoj sce­ni. Ako net­ko bude htio radi­ti neku povi­jest, bez mene sad više ne može, jer je to doku­men­ti­ra­no u kro­no­to­pu hrvat­skog per­for­man­sa. Znači, stav­lje­no je u neki kon­tekst, a to što istar­ska sce­na to ne per­ci­pi­ra, uop­će me ne inte­re­si­ra. Ne radim zbog njih nego sebi za gušt i s lju­di­ma s koji­ma se razu­mi­jem, s koji­ma nešto raz­mje­nju­je­mo. Draže mi je da to napra­vim za neku tetu na mar­ka­tu koja će mi kas­ni­je, kad budem kupo­vao povr­će, nešto o tome reći. Kao što mi se desi­lo kad sam ispred bana­ka dije­lio omče za oko vra­ta, kao alu­zi­ju na kre­di­te kao omče. Neki su mi rek­li: ‑E, ono je bilo super, mi sada raz­miš­lja­mo o tome! Ako je net­ko nakon toga raz­mis­lio i nije digao kre­dit – meni je super![/lang_hr]

[lang_hr]Dakle – od bro­ja publi­ke važ­ni­je su ti nji­ho­ve reakcije?[/lang_hr]

[lang_hr]- Da, bit­no mi je da net­ko iza te svo­je izja­ve sto­ji, zna­či ne da me samo plju­je ili hva­li nego – Ako imaš argu­men­te, super! Svaki argu­ment pri­hva­ćam, jer je i to dio tog rada. U tre­nut­ku kad iza­đem na ces­tu, ne znam koga ću zate­ći. Spreman sam na neku kon­tra reak­ci­ju jed­na­ko kao na dobru komu­ni­ka­ci­ju. Ne znam da li će mi doći neki luđak iz Boškarice ili neki poli­ti­čar, poli­ca­jac, šjo­ri­ca z mar­ka­ta, neki nonić ili neki baha­ti kli­nac, ja ih sve poštu­jem i moja se pri­ča u tom mom isko­ra­ku pre­ma nji­ma nekim dije­lo­vi­ma veže s njihovima.[/lang_hr]

[lang_hr]Vegetarijanac si već 40-ak godina?[/lang_hr]

[lang_hr]– Ma, to sam pos­tao više iz neke mode, da budem zanim­ljiv curi­ca­ma, a ostao sam do danas. Poštujem, narav­no, i dru­ge izbo­re. Na vege­ta­ri­jans­tvo mi se kas­ni­je nado­ve­za­lo i zani­ma­nje za filo­zo­fi­ju, zen budi­zam, šama­ni­zan… Kao ono naj­ba­zič­ni­je, ne neki new age, nego kao neki pri­rod­ni put. Na pri­mjer, sta­ri zana­ti koje sam učio od noni­ća, svi zana­ti poti­ču iz pri­ro­de, kamen, list, sve mi pri­ča neku pri­ču. Ja lju­di­ma ništa ne name­ćem, svi moj rado­vi su moja vizi­ja neče­ga. Iza mene će nešto osta­ti, a kako će to biti oci­je­nje­no – ne znam. Isto ko neki lama, ili neki nonić na Učki, delam svo­je i dobro mi je. Ako mi ne budu dali, mak­nut ću se i nikom ništa. Možemo uva­ža­va­ti jed­ni dru­ge, nit­ko nije rekao: mora biti ova­ko. Samo budi svoj i pri­ro­dan. Ponekad zabri­jem u soci­olo­gi­ju, psi­ho­lo­gi­ju. Nije to tako jed­nos­tav­no, puno je toga za ispri­ča­ti i pove­za­ti. Priroda, zvi­jez­de, bura, jugo, sve utje­če na lju­de. Opet, s dru­ge stra­ne, živiš u nekom zada­nom sus­ta­vu. Koliko tu možeš i smi­ješ iza­ći, to je dru­go pita­nje, imaš li hra­bros­ti nešto napra­vi­ti? Sam si odgovoran.[/lang_hr]

[lang_hr]Razgovarala Daniela KNAPIĆ[/lang_hr]

[lang_hr]Foto: Arhiv Josipa Pina IVANČIĆA[/lang_hr]

 

• Josip Pino Ivančić