Moskovski magazin Zham predstavio Eugena Varzića

[lang_hr]Kao svo­je­vr­s­na naj­a­va samos­tal­ne izlož­be i sudje­lo­va­nja u likov­nim pro­jek­ti­ma tije­kom 2015. godi­ne, maga­zin Zham je u Moskvi pro­tek­log tjed­na obja­vio raz­go­vor s hrvat­skim likov­nim umjet­ni­kom Eugenom Varzićem. Magazin izla­zi mje­seč­no kao gla­si­lo armen­ske zajed­ni­ce u Moskvi, pra­ti nji­hov život i obi­ča­je, kao i doga­đa­je iz viso­kog druš­tva. Posebnu paž­nju posve­ću­je umjet­nos­ti, kul­tu­ri i armen­skim pitanjima.

Svakoga mje­se­ca Zham obja­vi po jedan raz­go­vor near­men­ca koji se bavi armen­skim tema­ma. Potaknuti aktiv­nom surad­njom sa dr. sc. Vinicijem Lupisom na nizu umjet­nič­kih pro­je­ka­ta veza­nim uz lik Svetoga Vlaha (eku­men­ski sve­tac, IV. st. po rođe­nju Armenac Barsegh rus. Vasilij, biskup Sebaste, Armenija) te opće­ni­to radom likov­nog umjet­ni­ka Eugena Varzića, poseb­no sli­kom Sancte Blasi Ora Pro Nobis, u maga­zi­nu su odlu­či­li pred­sta­vi­ti recent­ne Varzićeve likov­ne rado­ve i umjet­nič­ke pro­jek­te te neka pro­miš­lja­nja o tre­nu­ci­ma u koji­ma živi­mo i umjet­nos­ti općenito.

Razgovor je vodi­la glav­na ured­ni­ca maga­zi­na, znans­tve­ni­ca i dok­to­ri­ca kul­tu­re Anna Givargizijan, koja je osim Varzića, proš­le godi­ne u Zham‑u tako­đer pred­sta­vi­la i Vinicija Lupisa.

Napomenimo i infor­ma­ci­ju da usko­ro u izda­nju Matice hrvat­ske Ston izla­zi knji­ga “Armenija – domo­vi­na Sv. Vlaha”, ruskog jezi­kos­lov­ca Artura R. Bagdasarova i hrvat­skog povjes­ni­ča­ra Vinicija B. Lupisa, za koju je Varzić izra­dio ovi­tak, a koja je nas­ta­la s naka­nom pri­bli­ža­va­nja armen­skog naro­da, nje­go­ve kul­tu­re i bašti­ne hrvat­skoj javnosti.

Izvadak iz inter­v­jua objav­lju­je­mo uz dozvo­lu poreč­kog umjetnika.

Umjetnost je stva­ra­laš­tvo u kojem se svje­tlost i nebe­ska volja pre­la­ma­ju u čovje­ku i pri­ka­zu­ju se svi­je­tu. Otprilike tako je rekao naš poz­na­ti muzi­čar. A što je za tebe umjet­nost? I što je slikarstvo?

Često se okre­nem iza sebe i pogle­dam koli­ko sam ener­gi­je, lju­ba­vi dao u sli­ka­nje. To je nemjer­lji­vo, a možda neko­me i nes­hvat­lji­vo. Slikarstvo je naj­u­sam­lje­ni­ji posao, za mene duhov­no čiš­će­nje i kons­tant­no teh­nič­ko usa­vr­ša­va­nje. Nije smiš­lja­nje dosjet­ki kak­ve vidi­mo kod nekih suvre­me­nih umjet­ni­ka. Slikarstvo je stva­ra­nje traj­nih vri­jed­nos­ti i nije za šar­la­ta­ne. To je ozbi­ljan i odgo­vo­ran posao.

Kada si shva­tio – ” ja sam slikar”?

Kao dije­te živio sam u gra­du gdje je tra­di­ci­ja akva­re­la bila možda naj­ja­ča u drža­vi. Tako sam neka­ko i for­mal­no počeo uči­ti kroz akva­rel. Nisam poha­đao sred­nju ško­lu koja je bila umjet­nič­ka, napro­tiv, to je bila teh­nič­ka, sto­jar­ska ško­la, koja mi je poka­za­la koji putem ne želim ići. Paralelno sam pola­zio sli­kar­sku ško­lu, koja me lje­či­la od frus­tra­ci­je “služ­be­ne” ško­le. I tu neg­dje na počet­ku sred­nje ško­le sam se “navu­kao” na umjet­nost, nisam više mogao bez tog osje­ća­ja zado­volj­stva stvaranja.

Tko su bili tvo­ji učitelji?

Prvi for­mal­ni uči­telj bio je prof. Kerna, zatim pro­fe­sor Pongratz i Mogin, pro­fe­sor Diminić. Školovanje za sli­ka­ra ipak sma­tram širim poj­mom, više kao vrstu cije­lo­ži­vot­nog uče­nja. Meni je, reci­mo, mali magis­te­rij bio rad na novim pro­jek­ti­ma u crk­va­ma. Na viso­kim ske­la­ma, u nepri­rod­nim uvje­ti­ma. Osim zana­ta rada na stro­pu i pos­tav­lja­nja ske­le, tu je tre­ba­lo poz­na­va­ti iko­no­gra­fi­ju, iko­no­lo­gi­ju… ili izra­da moza­ika, skul­p­tu­ra, relje­fa, ilus­tra­ci­ja, krat­kih fil­mo­va, vođe­nje mno­go­broj­nih likov­nih radi­oni­ca, sve je to ško­la. Pa i loša sli­ka, kada se nas­li­ka. Odlazim na semi­na­re o kori­šte­nju sli­kar­skih mate­ri­ja­la, jer sli­kar­ska teh­no­lo­gi­ja ipak ide napri­jed i tre­ba biti u toku. Dio u kojeg se može svr­sta­ti ško­lo­va­nje je dru­že­nje sa znans­tve­ni­ci­ma i struč­nja­ci­ma, prvens­tve­no iz podru­čja likov­nih umjet­nos­ti, odnos­no povi­jes­ti likov­nih umjet­nos­ti. Recimo dru­že­nje s uva­že­nim struč­nja­kom, Vama poz­na­tim dubrov­ča­nom Vinicijem Lupisom, ili s podru­čja Istre, gdje živim, sva­ka­ko isti­čem povjes­ni­ča­ra Marina Baldinija koji mi je u prvim godi­na­ma sta­sa­nja kao umjet­ni­ka uve­li­ke i bez­re­zerv­no pomo­gao. Učenje je svakodnevno.

Jedna od tvo­jih seri­ja sli­ka posve­će­na je Sv. Vlahu, pokro­vi­te­lju Dubrovnika. Je li to iskaz tvo­je lju­ba­vi pre­ma tom gra­du, dio tra­di­ci­je ili tvoj osob­ni odnos pre­ma svecu?

Vinicije me uveo u srce Dubrovnika i dubro­vač­kog pri­mor­ja. Kao veli­ki poz­na­va­telj Grada, znas­tve­nik, pisac, povjes­ni­čar veli­ko­duš­no me uklju­čio u kul­tur­ne pro­jek­te u gra­du i oko nje­ga. Zasigurno bi mi bez nje­ga Dubrovnik ostao u povr­š­noj per­cep­ci­ji. Kako me je upoz­na­vao s Dubrovnikom, tako mi pri­bli­žio i lik sve­ca zaštit­ni­ka. Sv. Vlaha sam obra­dio u čita­vom nizu sli­ka, od kla­sič­nog pris­tu­pa do moder­nih raz­ra­da. Svetac je kroz što­va­nje dubrov­ča­na dubo­ko pro­žeo sud­bi­ne i povi­jest gra­da. Taj je odnos, mogu reći, i svjet­ski poz­nat, i sve je češ­ći slu­čaj da se nje­go­vim likom bave i suvre­me­ni umjet­ni­ci koji nisu veza­ni za grad. Tako sam i ja nas­li­kao sli­ku SANCTE BLASI ORA PRO NOBIS, na kojoj sam pove­zao Grad i Vlahu. Postali su jedno.

Sv. Vlahu sam obra­dio i u sli­kov­ni­ci koju sam ilus­tri­rao, a Vinicije napi­sao tekst. Sudjelovao sam u dva pro­jek­ta, dvi­je izlož­be suvre­me­ne umjet­nos­ti gdje je Sv. Vlaho isklju­či­vi motiv i tema.

Neki liko­vi na nekim tvo­jim sli­ka­ma nema­ju jas­no osli­ka­no lice, uklju­ču­ju­ći sli­ku s Isusom. Ja imam o tome svo­ju pret­pos­tav­ku, ali bih želje­la čuti tebe, što želiš time reći?

Krist mi je čest motiv. Ali Krist je istro­šen motiv. Sažvakali su ga u jed­na­koj mje­ri i kato­lič­ki kič i pop art, rene­san­sa, barok i Internet. Pomoću pik­se­la raz­la­žem nje­gov lik jer ga želim uči­ni­ti dos­tup­nim moder­nom dobu. Modernim digi­tal­nim oči­ma i moz­gu. Pretpostavljam kako današ­nja crk­va ne gle­da bla­go­nak­lo­no na moje sli­ke u koji­ma ana­li­zi­ram i pos­tav­ljam pita­nja. No, potreb­no je stal­no se pita­ti i ana­li­zi­ra­ti svo­ja mjes­ta u druš­tvu, biti svjes­tan svo­jih mana i tale­na­ta, i razvi­ja­ti se. Ići napri­jed pod sva­ku cije­nu jer sta­ja­nje u mjes­tu je nazadovanje.

Cijeli svi­jet tre­nut­no ima pro­ces – otkla­nja­ne od Boga ili radi­kal­no za Boga. Treba tra­ži­ti sre­di­nu, balans koji će nas sve sku­pa možda pomi­ri­ti. Sve je pos­ta­lo eks­trem­no… kiše, rato­vi, hra­na, tele­vi­zi­ja, vjera, …

Tko su liko­vi na tvo­jim slikama?

Možda nije dobro u današ­nje vri­je­me biti iskren, ali to je jače od mene. Osjetio sam da mogu dati više. Tako sam 2013. zapo­čeo seri­ju crte­ža i stu­di­ja za nove sli­ke, u koje sam uklju­čio lokal­nog radij­skog vodi­te­lja, sobos­li­ka­ra, pro­fe­so­ri­cu iz ško­le, spo­me­nu­tog Vinicija, pri­ja­te­lji­ce moje kćer­ke, Papu, pokoj­nog povjes­ni­ča­ra iz Poreča, baku moje supru­ge, lokal­nog kono­ba­ra koji bri­ne o mač­ka­ma, rodi­te­lje, slu­čaj­ne turis­te iz Rusije, polaz­ni­ka moje likov­ne radi­oni­ce koju vodim, pa i neke oso­be sa koji­ma sam doži­vio neis­kre­no pri­ja­telj­stvo, te čla­no­ve moje uže obi­te­lji. Želio sam da Noir bude kao sva­kod­nev­ni život, pun pri­ča, izne­na­đe­nja i raz­nih sta­nja kroz koja pro­la­zi­mo sva­ki dan. Htio sam nasmi­ja­ti i ras­pla­ka­ti, i čini mi se da sam u tome uspio.

Na lici­ma tvo­jih liko­va pos­to­ji nape­tost, nekak­va zatvo­re­nost mis­li, poma­lo dra­ma­tič­no. Ili mi se to samo čini?

Netko se mora poza­ba­vi­ti i nutri­nom duše i nje­nim pos­lje­di­ca­ma. Vjerojatno pre­ten­ci­oz­no uzet zada­tak, ali umjes­to dav­nja odgo­vo­ra na pita­nja, ja stal­no pos­tav­ljam nova. Problematika mojih sli­ka ne raz­li­ku­je se puno od crte­ža iz Altamire – želje, stra­ho­vi, nepoz­na­to, Bogovi, seks, smrt, lju­bav… Svaki od nas ima svoj mali sve­mir. Mene zani­ma­ju ti suda­ri sve­mi­ra. Kaos koji stva­ra red. Kao što ja sli­kar­stvom stva­ram red u sebi. Balansiram svoj Svemir. Slikarstvo je kao tera­pi­ja. Trudim se ne biti bana­lan. Ljudska duša je kao labi­rint, i lako se izgubiti.

Svaki sli­kar ima nešto od pro­ro­ka. Slažeš li se s time?

Slikao sam mrač­ne sli­ke 1999. godi­ne s pri­ka­zi­ma New Yorka, radio sam groz­ne pri­ka­ze suvre­me­ne Amerike na sli­ka­ma, i onda se dogo­dio napad na WTC. Slikao sam u cik­lu­su Welltsmertz pri­zo­re iz Afrike s heli­kop­te­ri­ma, voj­ni­ci­ma, žira­fa­ma i noso­ro­zi­ma, pa se dogo­dio sje­ver Afrike koji se nije smi­rio do danas. Ne bih volio biti opte­re­ćen tak­vim stva­ri­ma, ipak je gore iznad nas nešto jače, što odlu­ču­je o sve­mu. Ako net­ko kas­ni­je shva­ti da sam nešto pre­dvi­dio, ne znam što bih rekao. Kao sli­ka­ra, jeza me uhva­ti­la kad sam vidio sce­ne iz New Yorka. U cik­lu­su Noir teme se doti­ču Rusije.

 

Europa pro­živ­lja­va čud­na vre­me­na, na prvi pogled svi su siti i obu­če­ni kao nika­da pri­je, ali ipak nešto nije kako tre­ba. Rečeno je puno mudrih izre­ka koji nema­ju sna­gu, duhov­nost, i lju­ba­vi k tome o oče­mu se govo­ri. Kao sli­kar kako ti gle­daš na to što se doga­đa u Europi, Hrvatskoj?

Neke su zem­lje u bli­skoj povi­jes­ti išle u rato­ve kako bi poko­ri­le naci­je, a sada tome slu­že ban­ke. Što nisu mogli met­kom, sada rje­ša­va­ju nov­cem. Balkan je sku­po pla­tio cije­nu europ­skog uje­di­nje­nja. Ispali smo buda­le, ubi­ja­li smo se za samos­tal­ne drža­ve, a sada, koju godi­nu kas­ni­je, svi ćemo biti u istoj drža­vi. Nas se na Balkanu uvi­jek trpa­lo u koje­ka­ve držav­ne zajed­ni­ce i sve smo ras­tu­ri­li ratom. Nije isklju­če­no da će Europa pas­ti ispit na Balkanu. Ovisi o tome koli­ko nas iscr­pe i ogo­le, i koli­ko nam se bude dalo ratovati…

Vratila bih se na tvo­je stva­ra­laš­tvo. Mozaik je bio eks­pe­ri­ment? Pokušavaš li radi­ti s kame­nom, gli­nom, muzikom?

Prije tri godi­ne moj je kole­ga došao na ide­ju pokre­nu­ti pro­jekt Mosaic city, raču­na­ju­ći na moju pomoć, koja se sada kada vidim naj­vi­še istak­nu­la, jer sam pos­ta­vio već dvi­je jav­ne skul­p­tu­re u Gradu Poreču. Projekt se odvi­ja sva­ke godi­ne u pro­lje­će, a mogu reći da smo već ostva­ri­li fun­dus odlič­nih likov­nih rado­va, među­na­rod­nog karak­te­ra. Projekt je odli­čan spoj kutu­re i turiz­ma, nadam se da će Turistička zajed­ni­ca gra­da Poreča i grad­ska upra­va, naši part­ne­ri, i dalje pru­ža­ti pot­po­ru pro­jek­tu koji je jedins­tven na našoj oba­li i šire. Mozaik sam morao uči­ti uz rad i nije mi žao, jer sam rezul­ta­tom jako zado­vo­ljan, a pro­jekt sam pre­pus­tio dru­gi­ma koji su volj­ni stva­ra­ti i više nisam nje­gov dio. S gli­nom sam se čes­to susre­tao, kipar­stvo je moja taj­na lju­bav. Čak sam imao samos­tal­nu izlož­bu skul­p­tu­ra. Kod nekih narudž­bi za crk­vu radio sam relje­fe, tako da u ate­li­eru uvi­jek imam gli­ne. Kamen mi je nepoz­na­ni­ca, iako je kamen iz Istre nada­le­ko poz­nat (uve­li­ke je kori­šten kod izgrad­nje Venecije) nika­da nisam radio skul­p­tu­ru u kame­nu. Nemam niti želju, uz sli­ka­nje, crta­nje, ilus­tra­ci­ju, moza­ik, dizajn, film, likov­ne radi­oni­ce i mentorstva…a glaz­ba? Glazba je neo­p­hod­na dok sli­kam, zais­ta ne bih mogao sli­ka­ti u tiši­ni. Osim sli­kar­skog pri­bo­ra, u ate­li­eru moram ima­ti odli­čan zvuk koji će me pokrenuti…[/lang_hr]

 

Eugen Varzić diplo­mi­rao je na sli­kar­skom odje­lu Filozofskog fakul­te­ta u Rijeci 1999. godi­ne. Izlagao je na više dese­ta­ka samos­tal­nih izlož­bi, te na više od sto­ti­nu skup­nih u zem­lji i ino­zem­s­tvu. Za svoj rad više puta je nagra­đi­van. Vodio je više umjet­nič­kih pro­je­ka­ta ( Street art Poreč 2001, 2002, Ex tem­po­re Nova vas 2009, 2010 i Ex tem­po­re Funtana 2011 ) te je sura­di­vao na više medu­na­rod­nih likov­no umjet­nič­kih pro­je­ka­ta (Cromatismo Ermetico, Plenair Snina, Slovenia open to Art, Il gus­to nel colo­re, Ars sacra i Mosaic city Poreč).

Njegovi likov­ni rado­vi nala­ze se u mno­gim jav­nim i pri­vat­nim pros­to­ri­ma (Gradska upra­va gra­da Poreča, Opća bol­ni­ca Pula, Porečko-Pulska bisku­pi­ja, Zatvor u Puli, Hypo ban­ka Zagreb te Ured pred­sjed­ni­ka Republike Hrvatske ) i u pri­vat­nim zbir­ka­ma širom Hrvatske i svi­je­ta (Pavarotti, Nicklaus) kao i u sakral­nim pros­to­ri­ma (niz rado­va u Porečkoj i Pulskoj bisku­pi­ji te u Dubrovačkoj biskupiji ).

2005. godi­ne uvr­šten je u Leksikon moder­ne i suvre­me­ne umjet­nos­ti, u izda­nju Galerije Alba iz Ferrare.Kao jedan od pet likov­nih umjet­ni­ka iz Republike Hrvatske, 2008. godi­ne nje­gov rad pod nazi­vom Eva ( cik­lus Enfer et Paradis ) biva uvr­šten u Leksikon fan­tas­tič­ne i suvre­me­ne umjet­nos­ti Europe, auto­ra Gerharda Habarte.Ista sli­ka uvr­šte­na je u stal­ni pos­tav Muzeja fan­tas­tič­ne umjet­nos­ti u Beču. Duži niz godi­na sudje­lu­je u huma­ni­tar­nim auk­ci­ja­ma sli­ka. Povremeno se bavi dizaj­nom, krat­kim fil­mom i ilustracijom.Početkom 2011. godi­ne u Poreču pokre­će likov­nu radi­oni­cu, koju će sus­tav­no vodi­ti tije­kom čita­ve godine.

Kao slo­bod­ni umjet­nik živi i stva­ra u Kufcima.

Izvor

Slika

• Eugen Varzić
• magazin Zham