Lana Flanjak i Željko Bobanović izlažu u Fonticusu u Grožnjanu

U grož­njan­skoj gale­ri­ji Fonticus u nedje­lju 15. svib­nja, kus­tos Eugen Borkovsky otvo­rio je dvi­je samos­tal­ne izlož­be te su se publi­ci pred­sta­vi­li auto­ri Lana Flanjak  s kolek­ci­jom foto­gra­fi­ja „Prizori“ i Željko Bobanović  s pro­jek­tom „Naziv izlož­be“. Obje pos­ta­ve osta­ju otvo­re­ne do 27. svibnja.

Lana Flanjak – „Prizori“

Mlada auto­ri­ca Lana Flanjak se po prvi puta pred­sta­vi­la jav­nos­ti sa 27 rado­va raz­nih dimen­zi­ja, od 35 sa 35 cm do 100 sa 100 cm i 80 sa 120 cm, kva­drat­nih i pra­vo­kut­nih, crno-bije­lih foto­gra­fi­ja snim­lje­nih veći­nom u gra­do­vi­ma, ali i na selu, u prirodi.

Eugen Borkovsky o izlož­bi kaže : „U ovim pri­zo­ri­ma ogle­da se kale­ido­skop doživ­lja­ja. Na nekim rado­vi­ma nala­zi­mo pti­ce a na neki­ma lju­de. Većina rado­va ipak nema sta­nov­ni­ka ili su oni neg­dje pri­ta­je­ni unu­tar nas­tam­bi koje auto­ri­ca bilje­ži uno­se­ći u rado­ve ritam vele­gra­da koris­te­ći arhi­tek­ton­ske ele­men­te. Sekvence pred nama, uvi­jek uz dis­kret­nu začud­nost, odre­đu­ju auto­ri­čin stav. Određen stu­panj empa­ti­je otkri­va­mo kad su bića u kadru, a nji­hov oko­liš, milje, ini­ci­ra auto­ri­či­no poigra­va­nje viđe­nim. Fotografije su pre­pu­ne sadr­ža­jem: od prvog slo­ja koji pri­ka­zu­je do skri­ve­nih, diskur­ziv­nih zna­če­nja, koja naša mašta mora razotkriti.

Fenomen urba­nog, veći­ne rado­va, pre­oku­pa­ci­ja je Lane Flanjak. Kompozicija je pos­tig­nu­ta frek­ven­ci­jom ele­me­na­ta unu­tar kadra. Ponekad ima­mo dojam film­ske sek­ven­ce. Autorica zapa­ža motiv koji joj pos­ta­je savez­ni­kom. Ona bilje­ži tre­nu­tak susre­ta sje­no­vi­tog obli­ka dje­lo­mič­no obna­že­nog svje­tlom. Zaustavljeni tre­nu­ci tijeka.

Promišljena ozbilj­nost sce­na govo­ri o sigur­nos­ti doživ­lja­ja i inter­pre­ta­ci­je. Arhitektonske tek­s­tu­re u auto­ri­či­nom objek­ti­vu mije­nja­ju kva­li­ta­tiv­nu vri­jed­nost: nagu­ra­nost urba­nih sta­ri­jih dije­lo­va vele­gra­da u smis­le­nom je rasko­ra­ku s izre­skom oplo­če­ne suvre­me­ne više­kat­ni­ce. Radovi koji nude deta­lje u ovom pos­ta­vu, osla­nja­ju se na sje­no­vi­tost i dojm­lji­vost ras­poz­na­tih moti­va i pos­tig­nu­tog dra­ma­tič­nog doj­ma. Upaljena lam­pa i šali­ca za kavu pre­tvo­re­ni su u sta­nje duše. Ovaj rad mla­de foto­graf­ki­nje, mogao bi pos­lu­ži­ti kao upo­zo­re­nje: spoj ili nes­klad zapad­njač­ke neo­k­la­si­cis­tič­ke arhi­tek­tu­re s iskon­skim sta­nov­ni­ci­ma Svijeta.

Kroz rado­ve Lane Flanjak nazi­re se pro­pi­ti­va­nje civi­li­za­ci­je izgo­vo­re­no likov­nim jezi­kom foto­graf­ske teh­no­lo­gi­je. Ona bilje­ži urba­ni feno­men, cen­tre gra­do­va pre­obli­ko­va­ne u city, pos­lov­ni dio u kojem lju­di ne žive već bora­ve pos­lov­no, bez da bi se dru­ži­li. Tako su od mjes­ta pos­ta­li nemjes­ta. Mladoj auto­ri­ci ovdje ide­ja eks­pe­ri­men­ta igra ulo­gu bez obzi­ra na pod­s­vjes­ne pres­li­ke osob­nog sta­va. Rezultati iza­zi­va­ju paž­nju svo­jom zna­ko­vi­toš­ću. Još je Walter Benjamin uka­zao kako je foto­gra­fi­ja u povi­jest obli­ka uni­je­la dra­ma­tič­ne pro­mje­ne kre­aci­je i recep­ci­je. Strategija ovog pro­jek­ta sig­ni­ra odnos „bije­le koc­ke“ i osob­nog doživ­lja­ja. Autorica u neutral­ni pros­tor, koji je u pra­vi­lu neo­vi­san i izdvo­jen od vanj­skih fak­to­ra, uvo­di vizu­al­ne komentare.„

Lana Flanjak, rođe­na je 4. ožuj­ka 1998. u Zagrebu. Pohađa 4. raz­red opće gim­na­zi­je u Bujama. U slo­bod­no vri­je­me bavi se sni­ma­njem krat­kih fil­mo­va, never­bal­nim kaza­li­štem, umjet­nič­kom foto­gra­fi­jom, svi­ra­njem elek­trič­ne gita­re. Plesala je kla­sič­ni balet šest godi­na. Sudjelovala je na foto­graf­skim natje­ča­ji­ma Fotokluba Rijeka i dva­put je osvo­ji­la prvo mjes­to za naj­bo­lju foto­gra­fi­ju u kon­ku­ren­ci­ji mla­dih auto­ra. Sudjelovala je u sni­ma­nju „Kabanice“, koji je iza­bran kao naj­bo­lji igra­ni film na smo­tri hrvat­skog škol­skog filma.

Željko Bobanović – „Naziv izložbe“

Željko Bobanović je na pede­se­tak lis­to­va for­ma­ta A4 natip­kao opi­se nepos­to­je­ćih, a čes­to i nemo­gu­ćih likov­nih dije­la. Autor priz­na­je da je izra­dio sve izlo­že­ne rado­ve u par sati uži­va­ju­ći pri­tom, te da nje­mu ide ili lako ili nika­ko. Rijetko pose­že za kon­cep­tu­al­nim, koji je oprav­dan samo ako su dije­la neizve­di­va. Ritam nje­go­vih dje­la dola­zi od teksta.

„Umjetnik posje­ti­oca zadr­ža­va u pros­to­ru gale­ri­je i nudi mu raz­log zadr­ža­va­nja. Nudi mu posao čita­nja. Od pred­me­ta na kojem oče­ku­je­mo obje­lo­da­nji­va­nje neke isti­ne ili taj­ne ura­đe­na je dosjet­lji­va mani­pu­la­ci­ja. Ovaj pos­tu­pak našu paž­nju usmje­ru­je ka zna­če­nju. Prisiljeni smo pro­či­ta­ti što nas tje­ra na vizu­ali­za­ci­ju. Ovime pod­sje­ća na povr­š­nost suvre­me­ne komu­ni­ka­ci­je. Konglomerat nepro­čiš­će­nih infor­ma­ci­ja i cyber ilu­zi­ja dos­tup­ni su u sva­kom tre­nut­ku. No, oni ne dopri­no­se edu­ka­ci­ji već kon­fu­zi­ji. Očita je nebri­ga o pos­lje­di­ca­ma mani­pu­la­ci­je ljud­skim resur­si­ma. Igranje mogu­ćim vizu­ali­za­ci­ja pro­či­ta­nog ini­ci­ra indi­vi­du­al­ni dojam. Nema zajed­nič­kog pogle­da. Svatko sam mora doži­vje­ti motiv sa zapi­sa. Sve je pre­tvo­re­no u krh­ku sigur­nost tre­nut­ka: Ja, ovdje i sad.

Umjetnik, izme­đu osta­log, kaže: „HAIKU PJESMA / OTISNUTA NA VODI / PROLJETNIM VJETROM“. Umjesto ovih tek­s­to­va mogle su biti izlo­že­ne rek­lam­ne poru­ke: ….upi­taj­te liječ­ni­ka ili lje­kar­ni­ka… Likovno i smis­le­no jed­nos­tav­na eks­tra­va­gan­ci­ja arte­fa­ka­ta ove izlož­be, zadiv­lju­je jed­nos­tav­noš­ću. Bez suviš­nih ele­me­na­ta izgo­vo­ren je upit civi­li­za­ci­ji. Ispisati sadr­žaj koji ini­ci­ra neuobi­ča­je­no pro­miš­lja­nje, dra­ma­tič­na je ges­ta. Prijeći ovu gra­ni­cu smje­li je podu­hvat. Zovu nas natrag naši pos­lo­vi, šefo­vi, nepla­će­ni raču­ni, konven­ci­je. Kao da urla­ju pros­to­rom u kojem sasvim dis­kret­no ali snaž­no odje­ku­ju sum­nje u stan­dard­nu poru­ku koju više ne pro­vje­ra­va­mo jer su nas dre­si­ra­li na pos­luš­nost. Željko Bobanović zove nas u sum­nju. Zove nas u avan­tu­ru osob­nog (samo) pre­poz­na­va­nja.“ isti­če Borkovsky.

Željko Bobanović (Don Bobo) rođen je 3. svib­nja 1961. godi­ne u Splitu. Diplomirao je na ADU u Zagrebu 1986. godi­ne. Bavi se vide­om, foto­gra­fi­jom, dizaj­nom, gra­fi­kom i sli­ka­njem. Rado istra­žu­je kom­bi­ni­ra­ju­ći teh­ni­ke i medi­je. Priredio je neko­li­ko samos­tal­nih izlož­bi i mul­ti­me­dij­skih pro­je­ka­ta: Poreč, Rijeka, Pazin, Fažana, Višnjan, Vižinada, Buje, Trst, Novigrad, Grožnjan. Dobitnik je neko­li­ko nagra­da i priz­na­nja. Djeluje kroz svoj mm stu­dio „D13“. Živi u Višnjanu u Istri.

Tekst Marko ŠORGO

Fotografije Lidija KUHAR

• Galerija Fonticus Grožnjan
• Lana Flanjak
• Željko Bobanović