“Vrijeme u zrcalu” – izložba selektiranih likovnih radova u Umagu

U pre­kras­nom ambi­jen­tu novo­otvo­re­nog Multimedijalnog cen­tra u Umagu, 22. ruj­na odr­ža­lo se otvo­re­nje izlož­be selek­ti­ra­nih rado­va likov­nih umjet­ni­ka koji su tije­kom godi­na samos­tal­no izla­ga­li u sklo­pu uma­škog Pučkog otvo­re­nog uči­li­šta te mu potom pok­lo­ni­li neka od svo­jih dje­la obo­ga­ću­ju­ći na taj način uči­liš­ni likov­ni fun­dus. Izložbu je broj­nim posje­ti­te­lji­ma pred­sta­vi­la rav­na­te­lji­ca POU‑a Ana Pelko, a Eugen Borkovsky, koji je zajed­no sa Sanjom Benčić selek­tor i autor pos­ta­va, opi­sao je izlo­že­ne rado­ve. Izložba se sas­to­ji od 19 likov­nih dje­la, uglav­nom sli­ka, nas­ta­lih u ras­po­nu od neko­li­ko deset­lje­ća, a pos­tav­lje­na je u povo­du pros­la­ve 60. obljet­ni­ce osnut­ka uma­škog učilišta.

Problem je bio uje­di­ni­ti tako hete­ro­ge­ni mate­ri­jal u sklad­nu izlož­bu, napo­mi­nje Borkovski, ina­če kus­tos gale­ri­je Fonticus iz Grožnjana, isti­ču­ći da je nadah­nu­će da izlož­bu nazo­ve  “Vrijeme u zrca­lu- Il tem­po rifle­sso” dobio raz­miš­lja­ju­ći o tome kako sva­ki rad unu­tar izlož­be odra­ža­va kako se nje­gov autor osje­ćao u datom tre­nut­ku u odre­đe­nom mjes­tu. Svaki se od izlo­že­nih rado­va tako može pro­ma­tra­ti kao svo­je­vr­s­ni pred­stav­nik odre­đe­ne kolek­ci­je poje­di­nog auto­ra. Poznaju li se auto­ri među­sob­no ne zna­mo, neke ni sam kus­tos ne poz­na­je, pros­tor izme­đu sli­ka i poko­je kera­mič­ke skul­p­tu­re mogao bi biti i besko­na­čan, kao isječ­ci iz raz­li­či­tih knji­ga, koji među­tim pore­da­ni jedan pored dru­gog mogu se nazva­ti i poezi­jom, ili možda to već i jesu.

Drugi dio veče­ri posve­ćen je struč­nim osvr­ti­ma na sva­ko dje­lo poseb­no. Izložbu se može nazva­ti kolek­ci­jom, kom­po­zi­ci­jom, kom­pi­la­ci­jom, kao da pro­ma­tra­mo druš­tvo buč­nih umjet­ni­ka za sto­lom, sva­ki uz svo­je piće, uz miri­se raz­nih vrsta duha­na. Svaki s poseb­nom teh­ni­kom, sti­lom, pri­čom i poru­kom koji ovdje popri­ma­ju dru­ga­či­ji, isto­vre­me­no zaseb­ni i zajed­nič­ki ton. Tako u jed­nom zajed­nič­kom pros­to­ru uoča­va­mo pote­ze zaljub­lje­ni­ka u sli­kar­stvo kao što je Dražen Filipović Pegla sa svo­jim frak­ta­li­ma, ili rad Hannibala Salvara, koji je svjet­sku sla­vu pos­ti­gao svo­jim kera­mi­ka­ma, može­mo uoči­ti hra­bri kolor Sabine Damiani ili u dje­lu Zdravka Milića pre­poz­na­ti pomi­je­ša­ne pixe­le. Izložbom domi­ni­ra, ne samo dimen­zi­jom, 153 sa 128 cen­ti­me­ta­ra veli­ka sli­ka kra­jo­li­ka Nataše Bezić, jed­ne od auto­ri­ca pri­sut­nih na otva­ra­nju. Tko voli umjet­nost naći će se izme­đu svje­to­va kak­ve umjet­ni­ci zamiš­lja­ju ili žale što nije takav, obo­ga­ću­ju­ći ga svakako.

Kustos Borkovsky o ovoj izlož­bi kaže: „Možemo pre­poz­na­ti odli­ke umjet­nič­kih prak­si s kra­ja proš­log i počet­ka ovog sto­lje­ća: slo­bod­no kre­ta­nje kroz podru­čje iska­za, upo­tre­ba raz­li­či­tih mate­ri­ja­la, raz­li­či­tih medi­ja, novih teh­no­lo­gi­ja. Pred nama su raz­li­či­ti indi­vi­du­al­ni pris­tu­pi koji su nala­zi­li nači­ne i mjes­ta pre­zen­ta­ci­je u suvre­me­nom kul­tur­nom pros­to­ru. Neki rado­vi odre­đe­ni su osob­nim, a neki doživ­lja­jem općeg, uklju­ču­ju­ći i druš­tve­no poli­tič­kog sta­nja, na nači­ne otvo­re­nih i jas­nih poru­ka ili insi­nu­aci­ja, doku­men­ti­ra­nja ili pro­vo­ka­ci­ja. Svim auto­ri­ma bit­na je atmo­sfe­ra arte­fak­ta koji reali­zi­ra­ju. To pos­ti­žu kolo­ris­tič­kim, kom­po­zi­cij­skim ili sadr­žaj­nim ele­men­ti­ma. Ovaj niz rado­va nije nara­ti­van, već više odgo­va­ra nizu indi­vi­du­al­nih kog­ni­tiv­nih zna­ko­va. Na veći­ni je ponu­đe­no pre­poz­na­va­nje moti­va kao tak­vog. Drugdje indi­vi­du­ali­za­ci­ja zna­kov­lja balan­si­ra na gra­ni­ci pre­poz­nat­lji­vog. Bez obzi­ra što se neki rado­vi pri­vre­me­nom cje­li­nom pos­ta­va tran­sfor­mi­ra­ju u neku novu real­nost, oni osta­ju autohtoni.

Nataša Bezić u ovom pro­jek­tu zas­tup­lje­na je radom bez nazi­va koji se osla­nja na figu­ra­tiv­ni motiv, čini se kao da je pred nama isje­čak pej­za­ža osvi­jet­ljen začud­nim svje­tlom. O cik­lu­su u koje je ova sli­ka pred­stav­lje­na Gorka Ostojić Cvajner kaže:” …Srazovi i obra­ti, zasi­će­nost i tran­s­pa­rent­nost, zna­čaj­ke su ovih sli­ka, uvi­jek miš­lje­nih bojom i rukom, srcem i umom, bez uru­ša­va­nja dobre orga­ni­za­ci­je sli­ke, u dos­lu­hu za potre­bom za unu­traš­njim redom.…”

Sabina Damiani pred­stav­lje­na je aps­trak­t­nom sli­kom izve­de­nom teh­ni­kom ulja na plat­nu koja pri­pa­da nje­nom cik­lu­su “Beskrajni pute­vi”. Ponuđena nam je sasvim jed­nos­tav­na bilje­ška nepres­ta­nog tije­ka, kre­ta­nja, pro­mje­ne sve­ga oko nas. Dunja Demartini zas­tup­lje­na je objek­tom, kera­mič­kim radom nazi­va “Čuvar“koji nudi kari­ka­tu­ral­na obi­ljež­ja moti­va, a Dražen Filipović pred­stav­lja ploš­ni rad iz cik­lu­sa „Sinteza suprotnosti“koji ini­ci­ra ide­ju frak­tal­nih doga­đa­nja. Saša Jantolek zas­tup­ljen je figu­ri­nom, sta­tu­etom žen­ske oso­be odre­đe­nom začud­nim, ali zna­ko­vi­tim atri­bu­ci­ja­ma. Pred nama je popr­sje izve­de­no kom­bi­na­ci­jom naiv­nog i sti­li­zi­ra­nog nači­na obli­ko­va­nja. Dean Kljun pred­stav­ljen je radom kojeg karak­te­ri­zi­ra dra­ma­tič­no obra­đe­na pod­lo­ga. Na njoj nala­zi­mo snaž­ne ges­tu­al­ne pote­ze, pre­li­je­va­nja i cure­nja boja, nes­kri­ve­ne tra­go­ve inter­ven­ci­ja. Kao da sili­nu eks­pre­si­je umjet­nik pone­kad želi nagla­si­ti, a pone­kad pri­kri­ti. Autor radu daje naziv „Inje“, što bi mogli pri­hva­ti­ti kao ilus­tra­tiv­no pomi­re­nje pos­tu­pa­ka i rezul­ta­ta jer pri­rod­ni feno­me­ni čes­to mogu ini­ci­ra­ti vizu­ali­za­ci­je srod­nim oblicima.

Enformelovski, ges­tu­al­nim činje­njem odre­đen rad, pred­stav­lja Teuta Levačić. Ona na pod­lo­gu inter­ve­ni­ra snaž­nim pote­zi­ma. Iako nazi­re­mo naku­pi­ne, slo­je­ve mate­ri­ja­la, auto­ri­ca kon­tro­li­ra ges­tu. Ona osob­nu ener­gi­ju pre­ta­če u arte­fakt izbje­ga­va­ju­ći moguć­nost pre­poz­nat­lji­vih obli­ka. Složena, ali sta­bil­na kom­po­zi­ci­ja izla­zi iz for­ma­ta i ne zaus­tav­lja se pri rubo­vi­ma. Milan Marin, u ovom pro­jek­tu, pred­stav­ljen je radom iz cik­lu­sa „Tragovi, Semplicita“.  Percipirajući nje­gov rad ula­zi­mo u podru­čje rein­ter­pre­ta­ci­je ener­gi­ja, umjet­nik vizu­ali­zi­ra nemo­gu­će moguć­nos­ti, ali ne želi ocr­ta­va­ti sno­ve. Rad Slavice Marin saz­dan je od natu­ral­nih ele­me­na­ta. Iz pri­ro­de su izdvo­je­na zrn­ca soli koja pos­ta­ju likov­ni mate­ri­jal. Oponašajući naku­pi­ne osu­še­nog mora, umjet­ni­ca od kris­ta­la kom­po­ni­ra reljef­ni rad nazi­va „Saline“. Zdravko Milić nudi gra­fič­ki oti­sak. Pred nama je aps­trak­t­ni rad čiji ele­men­ti ini­ci­ra­ju mno­ga mogu­ća išči­ta­va­nja. Titravost sce­ne pos­tig­nu­ta je kom­bi­ni­ra­njem ras­te­ra raz­li­či­tih karak­te­ra, gus­to­ća i kolora/tonova. Čini nam se da je pred nama ekran s pobr­ka­nim nivo­ima pixe­la. Već sam naziv rada „Ljeto na mje­se­cu“, akti­vi­ra maštu pro­ma­tra­ča. Umjetnikov rad izi­sku­je napor išči­ta­va­nja, pod­sti­če ima­gi­na­ci­ju onog kome je nami­je­njen, te time, uro­njen u suvre­me­no vri­je­me, istra­žu­je smi­sao i svr­hu samog umjet­nič­kog čina. Tanja Pečanić pred­stav­lje­na je odlič­nim urat­kom iz cik­lu­sa „Flux“, a Iva Pevalek pot­pi­su­je rad  nazi­va “Igra” gdje, na snaž­noj, pla­voj poza­di­ni nala­zi­mo nejas­ne silu­ete. Bruno Paladin u ovom je pos­ta­vu zas­tup­ljen gra­fič­kim oti­skom, seri­gra­fi­jom zna­ko­vi­ta nazi­va: „Geoplan Mediterraneo“, a Boris Roce, kom­bi­ni­ra­nom gra­fič­ko-kera­mi­čar­skom teh­ni­kom, izvo­di rad kojeg nazi­va „Grmlje“. Hanibal Salvaro zas­tup­ljen je zanim­lji­vim tro­di­men­zi­onal­nim radom iz cik­lu­sa Transmediteranski dija­lo­zi. Pred nama je manja skul­p­tu­ra izve­de­na kera­mi­čar­skim pos­tup­ci­ma. Umjetnik se zna­lač­ki koris­ti slu­čaj­nos­ti­ma koje ipak do neke mje­re sam ini­ci­ra. Objekt je mono­li­tan iako nam se čini da je sas­tav­ljen od slu­čaj­no sakup­lje­nih dije­lo­va, vedre pla­ve i bije­le boje. Na nje­mu razaz­na­je­mo slo­je­ve, raz­li­či­te ges­tu­al­no uklop­lje­ne seg­men­te. Isječak osob­nog doživ­lja­ja svi­je­ta pred­stav­lja Vinko Šain radom ime­na „Svjetlosni pla­ne­ta­rij“, dok Adrijana Šuran svo­jim radom  nazi­va „Pariško pla­va ” pro­ble­ma­ti­zi­ra osob­no vezu­ju­ći se na likov­ni način iska­za. Bojan Tankosić obli­ku­je poma­lo biza­ran, ali mašto­vit rad nazi­va „Happyland“ sli­kar­ski obra­đu­ju­ći temu car­stva vile­nja­ka, a Ivona Verbanac pred­stav­lje­na je radom „Plavi sno­vi“, iz cik­lu­sa „Deep blue““. Na izlož­bi se pred­sta­vi­la i Lana Flanjak video-pre­zen­ta­ci­jom foto­gra­fi­ja skul­p­tu­ra i artis­tič­kih obje­ka­ta u eks­te­ri­je­ri­ma Umaga.

Izložba se može posje­ti­ti do 21. listopada.

• Eugen Borkovsky
• MMC Umag
• Pučko otovreno učilište Umag