Samostalne izložbe Luize Štokovac i Krešimira Sokola u Fonticusu

Galerija gra­da Grožnjana je 19. stu­de­nog ugos­ti­la dvo­je umjet­ni­ka te je Kustos gale­ri­je Eugen Borkovsky pred­sta­vio prvu samos­tal­nu izlož­bu foto­gra­fi­ja Luize Štokovac nazva­nu “Mapiranje samo­će”, i riječ­kog umjet­ni­ka Krešimira Sokola s izlož­bom skul­p­tu­ra nazi­va “Nastalo u gara­ži br. 11”.

Instalacija Krešimira Sokola sas­to­ji se od 23 ver­ti­kal­na ele­me­na­ta, gru­bo obli­ko­va­nih zaob­lje­nih vrho­va, čija je povr­ši­na ozna­če­na rezo­vi­ma. Naslikani su jar­kim boja­ma, a skul­p­tu­re, odnos­no pod­lo­ge među­sob­no se raz­li­ku­ju po visi­ni i širi­ni s jed­ne stra­ne, te nas­li­ka­noj povr­ši­ni s dru­ge. Od 23 ele­me­na­ta, 20 se nala­zi na tan­kim i viso­kim stal­ci­ma pore­da­ni na jed­na­koj uda­lje­nos­ti u tri reda, što pogo­du­je da ih se izrav­no gle­da, dok su tri na zidu obje­še­na na istoj visi­ni. Radovi Krešimira Sokola su svi od istog mate­ri­ja­la, drva, slič­nog su obli­ka, raz­li­či­tih dimen­zi­ja i kom­bi­na­ci­ja boja, kao što su i lju­di, svi od krvi i mesa, raz­li­či­tih izgle­da i karak­te­ra. Ako ins­ta­la­ci­ja pred­stav­lja sku­pi­nu lju­di, nji­hov raz­mje­štaj pred­stav­lja odno­se u druš­tvu, a obo­ja­nost i obli­ci se među­sob­no natje­ču za pozor­nost gledatelja.

Kustos Borkovsky obraz­la­že: “Novom kolek­ci­jom vizu­al­nih raz­miš­lja­nja pred­stav­lja se Krešimir Sokol. Ovaj umjet­nik uvi­jek je radoz­nao, mašto­vit i iskren. Njegov pris­tup mate­ri­ja­li­ma, teh­ni­ka­ma, obli­ci­ma uvi­jek je spon­tan. Potrebu za obli­ko­va­njem pod­la­že eks­pe­ri­men­tu, pro­mje­ni, nedo­s­ljed­nos­ti, pro­pi­ti­va­nju smis­la i obli­ka. On napu­šta odra­đe­no da bi se upu­tio u neko novo istra­ži­va­nje. Ovog puta obli­ku­je ose­buj­ne pred­me­te koji aso­ci­ra­ju na (pro­met­ne) zna­ko­ve. Pojedinačno gle­da­no, radi se o objektima/skulpturama ili relje­fi­ma pos­tav­lje­nim na tan­ke nosa­če. Postav, skup rado­va nudi kate­go­ri­ju ambi­jen­tal­ne instalacije.

Umjetnik kre­će od izbo­ra mate­ri­ja­la. Ovaj puta je to drvo. Na dnu nala­zi­mo oslo­nac, sta­tič­ki ele­ment. Na drve­nu letvu, stap­ku, oko­mi­com, pos­tav­lja ploš­ni oblik. Ovaj gru­bi, s gor­nje stra­ne čes­to uši­lje­ni dio drve­ne daske, nosi kolo­ri­ra­ne i/ili ges­tu­al­ne inter­ven­ci­je bojom ili nekim crta­ćim sred­stvom. Često nala­zi­mo potez ili urez: tro­di­men­zi­onal­nom obli­ku dopu­šte­na je lini­ja koja defi­ni­ra detalj i koja tako pos­ta­je nosi­lac izra­žaj­nos­ti. Nevjerojatan je kre­ativ­ni naboj koji se mani­fes­ti­ra izbo­rom jar­kih, sko­ro div­ljih boja. Suradnja mate­ri­ja­la, reljef­nih plo­ča s ges­tu­al­nim ure­zi­ma i obo­je­nih podru­čja poka­zu­je se kao izu­zet­no sklad­na. Razapetih mis­li izme­đu mate­ri­je i obli­ka, autor ritu­al­no gra­di niz.

Pred nama su kom­po­zi­ci­je nefi­gu­ra­tiv­nih for­mi. Iako su obli­ci stil­ski i teh­nič­ki slič­no gra­đe­ni, umjet­nik uspi­je­va sva­ko­me iznje­dri­ti šar­mant­nu poseb­nost. Bogatstvo inter­ven­ci­ja rađa izni­man ras­pon gra­fič­kih i kolo­ris­tič­kih tra­go­va te nagla­ša­va dina­mi­ku. Očitavamo gra­fiz­me slič­ne nekom zna­kov­nom pismu. Neke plo­he odra­ža­va ide­ja kubis­tič­kog ras­lo­ja­va­nja per­s­pek­tiv­nih odred­ni­ca mogu­ćeg pros­to­ra. Tekstura je pone­kad nagla­še­na ostav­lja­njem dije­la obli­ka pod­lo­ge (daske) ili nje­nom hra­pa­voš­ću. Iz rada je mogu­će išči­ta­ti odmak k enfor­me­lu, jer autor mate­ri­jal tre­ti­ra isto­vri­jed­no obli­ku. Niz, seri­ja rado­va slič­nih obli­kov­nih karak­te­ris­ti­ka, ali raz­li­či­to kolo­ris­tič­kih razi­gra­nih, daje spe­ci­fi­čan doživ­ljaj pro­jek­tu. Gruba povr­ši­na i iskre­no ges­tu­al­no inter­ve­ni­ra­nje karak­te­ri­zi­ra ruko­pis koji se pri­bli­ža­va dje­čjem, spon­ta­nom zapi­su. Interpretacija ide­je ovog niza može se pro­teg­nu­ti na mno­ga podru­čja. Svakako, ovi rado­vi iza­zi­va­ju ide­ju vedros­ti, otklo­na od suvre­me­ne zbi­lje. Ova vedri­na nepro­por­ci­onal­na je vre­me­nu. Postavlja se pita­nje osje­ća li umjet­nik zais­ta sadaš­njost na ovaj način ili nam nudi radost bez obzi­ra na osob­no sta­nje. Svakako, ne ostav­lja nas ravnodušnima.”

Bilješke o autoru:

Krešimir Sokol rođen je 28. III. 1957. godi­ne. Slikar i kipar. Izlagao samos­tal­no i skup­no u zem­lji i ino­zem­s­tvu u raz­dob­lju od 1986 – 2011. Dobitnik je neko­li­ko nagra­da. Član HDLU Rijeka i HZSU. Živi i radi u Rijeci.

Prva samos­tal­na izlož­ba foto­gra­fi­ja Luize Štokovac sas­to­ji se od 21 crno bije­le foto­gra­fi­je dimen­zi­ja 70 sa 100 cen­ti­me­ta­ra. Osnovni motiv su sto­li­ce, klu­pe, sje­da­li­ce i fote­lje, za odmor ili čeka­nje, s tim da u poko­jem slu­ča­ju i one same čeka­ju, te oku­že­nje u kojem su zate­če­ne. Fotografije su snim­lje­ne u pro­tek­le tri godi­ne uglav­nom na podru­čju Istre, ali i u Ljubljani, Trstu.  Na foto­gra­fi­ja­ma je nagla­še­na vre­meš­nost i istro­še­nost, udob­nost i ste­ril­nost, inte­ri­je­ri i eks­te­ri­je­ri, jav­no nas­pram pri­vat­nog, kao i zna­čaj­ke urba­nos­ti nas­pram rural­nos­ti oko­li­ne. U gale­ri­ji se osim foto­gra­fi­ja na zido­vi­ma nala­ze dvi­je pra­ve sto­li­ce i sto­lić, kao jedi­na mjes­ta za sje­de­nje ponu­đe­na posje­ti­te­lji­ma osim onih na fotografijama.

Kustos o izlož­bi kaže: “Luiza Štokovac pred­stav­lja seri­ju bilje­ža­ka foto­graf­skom kame­rom. Ona nudi niz rado­va na koji­ma obra­đu­je motiv sje­da­li­ca. U gale­ri­ji nas doče­ku­je album, autor­ska knji­ga, okru­že­na nizom rado­va ovje­še­nih na zido­ve. Radeći na pro­jek­tu, osmiš­lja­va­ju­ći ide­ju, auto­ri­ca iza­bi­re zna­ko­vi­te kadro­ve. Koristeći real­ne, zate­če­ne sce­ne, čini autor­ski isko­rak uno­se­ći novi smi­sao. Neznatnim moti­vi­ma uspi­je­va dati sim­bo­lič­no zna­če­nje. Čvrsta kom­po­zi­ci­ja, izu­ze­će kolo­ra, bogat­stvo ton­skih gra­da­ci­ja, smis­le­no zamu­ći­va­nje, solid­no uve­ća­nje, pojav­lju­ju se kao bit­ne karak­te­ris­ti­ke cije­log pro­jek­ta. Fotografija, u pris­tu­pu Luize Štokovac, dra­ma­tič­nost dobi­va izbo­rom iz obi­lja vizu­al­nih infor­ma­ci­ja. Ona moti­ve bilje­ži bez reži­je, u okru­že­nji­ma u koji­ma ih pri­mje­ću­je. Elementi rado­va u opti­mal­noj su komu­ni­ka­ci­ji s for­ma­tom. Pred sobom ima­mo iska­ze zna­če­nja koje se osla­nja­ju na motiv. Očito je da auto­ri­ca ovi­si o figu­ra­tiv­nom obli­ku i da ga ne želi pri­kri­ti. Osobine pred­me­ta u auto­ri­či­nom objek­ti­vu mije­nja­ju zna­če­nja. Mi pre­poz­na­je­mo obli­ke koji u artis­tič­koj inter­pre­ta­ci­ji pos­ta­ju neka nova real­nost. Ovu izlož­bu pred­stav­ljam kao pro­jekt jer nosi sve karak­te­ris­ti­ke pro­miš­lje­ne cjeline.

Luiza pre­zen­ti­ra foto­gra­fi­je koje nude kadro­ve upo­rab­nih pred­me­ta. Prisutni su drve­ni, kame­ni, metal­ni, plas­tič­ni, ple­te­ni, tape­ci­ra­ni, kom­bi­ni­ra­ni oslon­ci za sje­de­nje. Neke nazi­va­mo kuhinj­skim ili ured­skim, neke sje­da­li­ca­ma za tera­se, neke dizaj­ni­ra­nim, neke fote­lja­ma, klu­pa­ma, klup­či­ca­ma. Neki ima­ju nas­lo­ne za ruke. Tu su i inva­lid­ski i kon­fe­ren­cij­ski stol­ci. Poneki su novi, neko­li­ko je sta­ri­jih od kojih je poko­ji oču­van ili res­ta­uri­ran. Oblik sto­li­ce može biti ergo­nom­ski ili sasvim asket­ski, mogu biti udob­ne ili neudob­ne. Ove pred­me­te može­mo doži­vje­ti kao neka bića s kojim bli­sko „tje­les­no“ dru­gu­je­mo kod kuće, u nekoj čeka­oni­ci, na tera­si, na sas­tan­ku. Luiza Štokovac im pri­la­zi kao moti­vu, nagla­ša­va­ju­ći, a ujed­no pro­ble­ma­ti­zi­ra­ju­ći nji­ho­vu svr­hu. Sjedalo ili više sje­da­la ozna­ča­va­ju soci­jal­ne odno­se. Ljudi čes­to sje­de i čim mogu, sjed­nu. No, ovdje su sto­li­ce praz­ne. Ostavljene sto­li­ce izvan funk­ci­je i u albu­mu usam­lje­ni sje­da­či, govo­re o sadaš­njem trenutku.”

Bilješke o autorici:

Luiza Štokovac rođe­na je 1971. u Kopru (SLO). Fotografijom se inten­ziv­ni­je bavi pos­ljed­njih pet godi­na koju uči uz pomoć vrs­nih pro­fe­si­onal­nih foto­gra­fa: Miranda Legović, Jelena Prekalj, Robert Sironić, Nenad Šimunić. Sudjeluje na više kolek­tiv­nih izlož­bi i pro­jek­ta: Umag, Rovinj, Novigrad, Grožnjan, Pula, Rijeka, Zagreb, Sarajevo (BIH). Dobitnica neko­li­ko nagra­da i priz­na­nja na naci­onal­nim i među­na­rod­nim natje­ča­ji­ma foto­gra­fi­je. Dio je orga­ni­za­cij­skog tima među­na­rod­ne mani­fes­ta­ci­je „Foto ex tem­po­re“ u Novigradu.

Tekst Marko ŠORGO

Fotografije Lidija KUHAR

• Eugen Borkovsky
• Gradska galerija Grožnjan
• Krešimir Soko
• Luiza Štokovac
• Mapiranje samoće
• Nastalo u garaži br. 11