Od punkera do jungle i funky DJ‑a – razgovor s Deanom Bagarom – DJ Tricky D‑om povodom 15. Seasplash festivala

Sada živi u Columbiji, a dugo je bio Berlinac, ali Dean Bagar, poz­na­ti­ji kao DJ Tricky D, sva­ko je lje­to u rod­noj Puli, gdje čes­to svo­jim DJ seto­vi­ma obra­du­je mno­ge želj­ne dobrog ple­sa. Često je nas­tu­pao na Outlook i Seasplash fes­ti­va­li­ma, u ljet­nim pro­gra­mi­ma „Mladi na uspo­nu“, neko­li­ko je puta imao i novo­go­diš­nje seto­ve u sklo­pu Seasplash plat­for­me, a na ovo­go­diš­njem Seasplash fes­ti­va­lu odsvi­rat će dva seta – u subo­tu s izbo­rom rijet­kih fun­ky uspješ­ni­ca, a u nedje­lju jun­gle. Bio je to povod za ovaj razgovor…

– Dugo se baviš muzi­kom, moglo bi se reći „od kako znaš za sebe“?

Da, manje-više odu­vi­jek. Kad sam bio kli­nac star­ci su mi pok­lo­ni­li onaj „man­gi­adis­c­hi“, ako se sje­ćaš te spra­vi­ce ‑gra­mo­fon za sin­gli­ce… Tako sam imao plo­če Beatlesa, Adriana Cellentana… i dok su se dru­gi klin­ci igra­li rata i nogo­me­ta, ja sam po par­ku hodao s tim man­gi­adis­c­hi­jem…  Onda su me star­ci dali u muzič­ku ško­lu, koju baš i nisam pre­vi­še volio jer sam imao pogreš­ne pro­fe­so­re. Odradio sam četi­ri godi­ne kla­sič­ne gita­re, počeo sam s osam godi­na. Kad je doš­la 77. godi­na, imao sam 12, prvi put smo čuli Sex Pistolse, Ramonese… došao je punk i to je bilo to. Iako moja mama pri­ča, ja se toga ne sje­ćam, da sam i kao mali volio pozi­ra­ti s usi­sa­va­čem kao stal­kom i mikro­fo­nom. Znači – to je to, da, cije­li život ili cije­li moj manje-više svjes­ni život bavim se muzikom.

– Bili ste baš klin­ci kad ste poče­li svi­ra­ti punk – 15, 16 godina?

Da, bili smo mul­ci, rođen sam 1965., kre­nu­li smo neg­dje u prvom raz­re­du sred­nje, s 15, 16 godi­na… Prvi band mi se zvao Pušteni s lan­ca, ima­li smo samo par nas­tu­pa, ta legen­dar­na Gitarijada bila je 81. …

- Kako si došao u kon­takt s punkom?

U Puli je to bilo veoma rano. U biti to što je mene bilo zapa­li­lo je kad sam vidio Probleme prvi put u živo, neg­dje 78., bio je kon­cert na igra­li­štu Gimnazije, mada je u Puli sce­na pos­to­ja­la veoma rano. Problemi su bili prvi, onda je Sale Veruda (KUD Idioti, Saša21) imao svoj band Nafta, svi­ra­li su Ramonese. Tu se poče­la skup­lja­ti neka eki­pi­ca, prvo u par­ku na Monte Zaru, pa se to pre­se­li­lo ispred Kluza… i to je bilo to, sce­na se jako brzo razvi­la, sje­ćam se da je 80-ih bilo masu ben­do­va, svi su ima­li bendove…

- Bilo je nekih većih kon­ce­ra­ta, za Dan SKOJ‑a i slično?

Da, ali ne samo to, nego se i po Mjesnim zajed­ni­ca­ma svi­ra­lo non-stop. Mjesne zajed­ni­ce su bile ključ­ne. Stvar je bila u tome što je pos­to­ja­la neka soli­dar­nost, eki­pa bi vuk­la opre­mu iz pros­to­ri­je lje­ti u tri sata neg­dje, pos­ta­vi­li bi binu, sve, izaš­li van, pla­ti­li upad, ska­ka­li, ras­ta­vi­li binu i vra­ti­li nazad. Postojala je ta soli­dar­nost, osje­ćaj da radi­mo nešto za nas. To su bili ti poče­ci. Nakon toga imao sam band 77, što je bilo dos­ta razvi­ka­no, u to vri­je­me svi­ra­li smo dos­ta s Gustaphyma i nje­go­vim dobrim duho­vi­ma, oni su stvo­ri­li avan­gar­du. Bilo je još ben­do­va, npr. Wilsonov grafič­ki pro­jekt, Boykot Für (band Mira Kusačića iz Messerschmita, on je i s nama svi­rao u Pušteni s lan­ca, bub­nje­ve) Bilo je masu kva­li­tet­nih ben­do­va u to vri­je­me. Nakon toga imao sam i band Sinovi s pokoj­nim Matuzanom i onda su poče­le te voj­ske i sve se to neka­ko ras­tu­ri­lo… Kasnije je bio još jedan band, Litiga (ili Svađa na tali­jan­skom), s Marionom Piukom, pje­va­čem Problema. Nikad nismo nas­tu­pa­li, a svi­ra­li smo neki afro-beat, na tra­gu Grace Jones, David Bowiea, bili smo u ono vri­je­me dos­ta ispred vre­me­na, to što smo radi­li moglo bi se uspo­re­di­ti možda s oni­me što je tada radio Haustor. Nešto dru­ga­či­je, na tra­gu „crne muzi­ke“. I to je bio moj zad­nji band u Puli. Onda sam se pre­se­lio u London na godi­nu dana, tamo sam se malo vuca­rao, ništa pre­vi­še, i nakon toga sam oti­šao u Berlin. Tu sam imao sre­ću da sam od počet­ka ule­tio u under­gro­und skvo­ter­sku sce­nu, gdje je i poče­la sva ta under­gro­und spi­ka, jun­gle, bre­ake beat, tec­h­no, mada tec­h­no nikad nije bio moja stvar, ali tu je poče­lo moje DJ-ira­nje i ostalo…

- Otvorio si tada i dućan s pločama?

Da, Tricky tunes dućan sam otvo­rio 11. ruj­na 2001., baš taj dan – nisam vje­ro­vao kad su mi rek­li „napad na New York“… To sam vodio nekih dese­tak godina…

- Ujedno je to bila i izda­vač­ka kuća?

Da, Tricky tunes label počeo sam kad sam oti­šao prvi put na Jamajku, tamo smo sni­ma­li lokal­ne klin­ce i s tim voka­li­ma smo to poče­li objav­lji­va­ti. Tricky tunes je bio reg­gae jun­gle label na kojem je izda­no nekih šest maxi singlova.

- S DJ-ira­njem si počeo rano, odmah po dola­sku u Berlin?

Tu neg­dje, mis­lim da sam počeo 92. godi­ne. U to vri­je­me biti DJ ima­lo je neko zna­če­nje, danas je to zani­ma­nje kao sva­ko dru­go. U to vri­je­me su lju­di odla­zi­li u klu­bo­ve slu­ša­ti stva­ri koje ne poz­na­ju, koje su dobre, tada je to ima­lo nekog smis­la. U među­vre­me­nu je pos­tao samo još jedan servis.

– Često si u Puli i nas­tu­paš na festivalima…

Da, nas­to­jim sva­ko lje­to doći ovdje. Kad je počeo Seasplash, od počet­ka sam to podr­ža­vao, ono: Nema veze ima li ili nema love, bilo mi je važ­no da to ide i jako mi je dra­go kako se razvi­lo – zahva­lju­ju­ći Seasplashu ima­mo danas i Outlook i klin­ci slu­ša­ju neku dru­ga­či­ju muzi­ku nego neg­dje drug­dje u Hrvatskoj.

- I na pul­skim uspo­ni­ma si nas­tu­pao, nas­tav­ljaš li i to?

Nastupao sam kad je to poče­lo, nas­tav­lja se i ove godi­ne, ali danas oni to zovu „Mladi na uspo­nu“, a ja više nisam mlad pa tu više nemam što tražiti…

- Najnoviji band s kojim si radio zvao se Los transatlanticos?

To je pro­jekt koji smo bili napra­vi­li u Bogoti, Columbiji, neg­dje ²⁰¹¹⁄₁₂ smo to sni­ma­li i objav­lje­no je za engle­skog izda­va­ča BBE, Barely Breaking Even recor­ds. Bio je to spoj cum­bi­je, nji­ho­ve narod­ne muzi­ke, u stva­ri je to afrič­ki ritam koji je došao s robo­vi­ma iz Afrike. Bio je to spoj te cum­bi­je, tog lati­no afrič­kog rit­ma, s nekim pri­mje­sa­ma Balkana ili ori­jen­tal­ne glaz­be i reg­ga­ea. Izdali smo taj jedan album. Nije se pre­vi­še toga desi­lo, jer ja sam se vra­tio u Europu, a svi smo jako lije­ni, u biti to je sedam jako dobrih muzi­ča­ra koji ima­ju jako puno oba­ve­za i jako puno pro­je­ka­ta, s time što jedan živi na nekom Karipskom oto­ku, jed­na stal­no putu­je… Sad nešto raz­miš­lja­mo da oži­vi­mo taj pro­jekt, jer još uvi­jek zvu­či dos­ta fri­ško, mada je ta plo­ča sta­ra nekih pet-šest godina.

- 2014. si obja­vio i od zna­la­ca vrlo hva­ljen samos­tal­ni album „Equanimity“…

Da, izdan je za istog izda­va­ča, više je down­be­at, mje­ša­vi­na soula, jazza… sva­če­ga, ima i jed­na stvar koja mije­ša tan­go i dub step i tako…U biti bile su to stva­ri koje su mi se vuca­ra­le po har­do­vi­ma godi­na­ma pa sam odlu­čio sve to obja­vi­ti, sta­vi­ti u jedan for­mat. Prije toga radio sam isklju­či­vo muzi­ku za klub, zna­či za feštu, za par­ti­je, ples. Bio sam jako sre­tan što sam uspio napra­vi­ti taj album, jer nije mi bila pre­ten­zi­ja da lju­di ple­šu, nego je jed­nos­tav­no za slu­ša­nje. Dobio je jako dobre kri­ti­ke, sam label ga je pro­gla­sio svo­jim albu­mom godi­ne, a oni mje­seč­no obja­ve po pet-šest novih nas­lo­va. Kritike su bile jako, jako dobre, ne vje­ru­jem da ću uspje­ti tako nešto kva­li­te­to napra­vi­ti još jednom .

- Na čemu sada radiš?

Sad upra­vo dovr­ša­vam album „Dub sta­te of mind“, to je neki dub, down beat… Ne znam, što sam sta­ri­ji to idem sve spo­ri­je i dublje.

- Zadnje vri­je­me si se bacio i na funk DJ-iranje?

Funk je odu­vi­jek bila moja veli­ka lju­bav, od prvog puta kad sam čuo Jamesa Browna. Funky i reg­gae su u biti kori­je­ni ples­ne muzi­ke. Od ono­ga što slu­šam sve više je to sta­ri­ja muzi­ka, tra­žim kori­je­ne, povez­ni­ce, gdje i od čega je što nas­ta­lo, ali funk, soul i reg­gae je odu­vi­jek bilo nešto što naj­vi­še volim slušati.

- Kad smo kod kori­je­na, cije­li proš­lo­go­diš­nji Seasplash bio je posve­ćen tzv. Sound sys­tem kul­tu­ri koja se danas uspješ­no razvi­ja i kod nas . Te zvuč­ne kuti­je koje lju­di sami izra­đu­ju, pre­mje­šta­ju ih s jed­nog mjes­ta na dru­go i oko njih ras­te cije­li đir, pred­stav­lja­ju svo­je­vr­s­nu demo­kra­ti­za­ci­ju glazbe…

Da, ima­ju i pra­ti­oce koji pra­te sound, kva­li­te­tu zvu­ka, to je ta jamaj­kan­ska pri­ča. Sund sys­tem je na Jamajci nas­tao 60-ih godi­na i to je tamo u biti vrlo soci­jal­no. Bio sam dva puta na Jamajci i tamo na dan­ce flooru, gdje je sound sys­tem u selu, DJ zaus­ta­vi sve kako bi javio: „Gospođi Jones su opet sinoć pro­va­li­li, ukra­li su joj čoko­la­du, madrac i ven­ti­la­tor i to je bez veze, neka joj net­ko vra­ti…“ to je vrlo soci­jal­na stvar. U biti, kad je sound sys­tem poči­njao tru­di­li su se da što glas­ni­je pušta­ju muzi­ku, tako da zvuk ide što dalje, da cije­la oko­li­ca čuje. Tako bi lju­di hoda­li po dva-tri sata do tog mjes­ta, a onda bi ovi pro­da­va­li klo­pu i cugu i uspi­je­va­li tako zara­đi­va­ti. Znači, to je ima­lo kako soci­jal­nu tako i eko­nom­sku vari­jan­tu. Lijepo je što se u Hrvatskoj ta kul­tu­ra stvar­no poče­la razvi­ja­ti – danas ima­ti deset soun­do­va u zem­lji od četi­ri mili­ju­na sta­nov­ni­ka, to je straš­na stvar.

- Osim glaz­be, čime se još zanimaš?

Ja sva­ko toli­ko imam neki napad da moram napra­vi­ti nešto ruka­ma, da se vidi da sam živ, nešto što se može opi­pa­ti, pa tako radim lam­pe, lig­ht boxo­ve, zani­ma­ju me i tzv. vege­ta­cij­ske sli­ke, imaš npr. okvir i unu­tra imaš jed­nu drve­nu kuti­ju s zem­ljom i mre­žom, raz­li­či­tim teh­ni­ka­ma u nju možeš posa­di­ti raz­li­či­te bilj­ke i to se obje­si na zid kao sli­ka, ali sli­ka koja živi. Zanima me dos­ta taj natu­ral art, pri­rod­na umjet­nost. To je u Bogoti, u Columbiji gdje momen­tal­no živim, dos­ta jako – obu­ku cije­li zid u bilj­ke. Stave tu plat­ne­nu kons­truk­ci­ju i u nju posa­de bilj­ke. Ili npr. dos­ta sam se bavio i graffiti­ma od papra­ti – sta­viš paprat, pomi­je­šaš s par stva­ri u mik­se­ru i s time pišeš po zidu i poč­ne ras­ti paprat. To me zani­ma, a dos­ta me zani­ma i per­ma­kul­tu­ra, zani­ma me to neko osvješ­ći­va­nje, poku­ša­ti sta­vi­ti akcent na odnos s pri­ro­dom koji je već dos­ta oti­šao u nekom naopa­kom prav­cu… Neko vri­je­me sam se s biv­šom supru­gom, maj­kom mog dje­te­ta, bavio i vizu­al­nom umjet­noš­ću. Ona se poče­la bavi­ti VJ-ingom, a kas­ni­je i video map­pin­gom, per­for­man­si­ma. Bili smo napra­vi­li i jed­nu pred­sta­vu koja se zove „Kia“, „La misma sem­pre otra kia“, „ista i uvi­jek dru­ga“, gdje radi maping na ple­sa­či­cu, bale­ri­nu, to je bilo dos­ta moć­no. Radio sam muzi­ku za to. Ponekad znam radi­ti i glaz­bu za kaza­li­šte, što mi se svi­đa jer je pris­tup dru­ga­či­ji. Što se tiče muzi­ke dosa­di­lo mi je biti u jed­noj odre­đe­noj ladi­ci, u jed­noj for­mi i to je to. Zbog toga se moje plo­če i loši­je pro­da­ju, jer ih se ne može eti­ke­ti­ra­ti, nije ni reg­gae, ni fun­ky nego što ja znam, ono što ja radim…

- Planiraš li buduć­nost, ili si ne zacr­ta­vaš dugo­roč­ne planove?

Ne, ne, ja poku­ša­vam, naučio sam, malo sam ušao u to, ali poku­ša­vam ima­ti što manje oče­ki­va­nja od bilo čega. S oče­ki­va­njem dola­zi i razo­ča­re­nje, tako da nemam neke dugo­roč­ne pla­no­ve, za deset godi­na… Ono što sam pri­je mis­lio kad sam bio mla­đi što će biti za pet ili deset godi­na to više ne radim, ne planiram.

- Osjećaš li se ispu­nje­no, gdje se vidiš za deset godina?

Imam 51 i još uvi­jek radim što sam uvi­jek radio, tako da mis­lim da sam dos­ta sre­tan i bla­gos­lov­ljen. Mada je to teško, na kra­ju kra­je­va ipak radim što hoću i nemam šefa i neka­ko hodam po pla­ne­ti i pre­živ­lja­vam, mada je sve to basic, skrom­no i ne znam ni šta će biti za dvi­je godi­ne. Ali za deset godi­na bih se sva­ka­ko volio vidje­ti u Puli, biti tu na moru, piti s nekim bevan­du, ima­ti vrt…

- Što dalje spremaš?

U Bogoti imam jedan dru­gi pro­jekt – funk band, za koji još tra­ži­mo tru­bač­ku sek­ci­ju, to bi neg­dje do kra­ja godi­ne tre­ba­lo pro­funk­ci­oni­ra­ti, dovr­ša­vam novi album, sni­mam pje­va­če, poku­ša­vam oku­pi­ti i jedan dub band, i dalje pro­du­ci­ram muzi­ku i tako… Vidjet ćemo što će biti…

Razgovarala Daniela KNAPIĆ

• Dean Bagar - DJ Tricky D
• Seasplash festival