Glas koji nosi priče i emocije

• Odlazak u Ameriku… Taj dale­ki put sim­bo­li­zi­ra iza­zov potra­ge za život­nim pozi­vom, lju­bav­lju i isti­nom – ukrat­ko spoz­na­jom svi­je­ta i samo­ak­tu­ali­za­ci­jom. No bez obzi­ra na to što je rizik puto­va­nja priv­la­čan, dom pred­stav­lja sigur­nost i mir; pa se um rado vra­ća u svo­je dje­tinj­stvo u kojem pre­dvi­di­vost oko­li­ne ima svo­ju čaroliju.

Za Elis Lovrić Amerika ima pre­ne­se­no, ali i dos­lov­no zna­če­nje budu­ći da je kan­ta­uto­ri­ca i glu­mi­ca pro­ve­la dio živo­ta u ino­zem­s­tvu. Uloge u kaza­liš­nim pred­sta­va­ma odve­le su je u Italiju, ali mis­li je vuku u Rabac, mjes­to nje­zi­na odras­ta­nja, a tu su špa­ro­ge koje tra­ži pored mora u svom snu o kojem govo­ri na labi­njon­skoj caka­vi­ci (pje­sma „Va sne“). More je, ina­če, domi­nan­tan motiv u Elisinim pje­sma­ma, koji­ma nagla­še­nu egzo­tič­nost, osim jezi­ka, daju i dru­gi tipič­ni regi­onal­ni moti­vi, poput zaštit­nog zna­ka Istre– koze te Velog Jože, juna­ka narod­nih pre­da­ja, a potom spo­mi­nja­nje glaz­ba­la, pri­mje­ri­ce miha i roženica.

Slušajući „Meriku“ i kon­cen­tri­ra­ju­ći se na nje­zin tekst, name­će se aso­ci­ja­ci­ja i na EKV-ovu isto­ime­nu pje­smu gdje se govo­ri o ura­nja­nju u sebe jer je Amerika ustva­ri u nama ako smo dovolj­no hra­bri da zađe­mo u nje­zi­ne pre­dje­le. „Merika“ je jed­na od upe­čat­lji­vi­jih sklad­bi na albu­mu zbog pamt­lji­ve melo­di­je i pos­te­pe­nog ras­ta teatral­nos­ti vokal­ne izved­be u dru­go­me dije­lu kom­po­zi­ci­je. Na taj se način emo­ci­je veza­ne za kre­ta­nje živo­tom iz per­s­pek­ti­ve čovje­ko­ve krh­kos­ti i malen­kos­ti dodat­no podcrtavaju.

Može se izdvo­ji­ti i „Tić“ čiji uvod poma­lo pod­sje­ća na Kansasovu „Dust in the wind“. Violončelo na samo­me počet­ku stva­ra baj­ko­vit efekt. U ovoj pje­smi kao i u „Merici“ govo­ri se o potra­zi za sobom u dale­kom svi­je­tu, a čes­to nam ono što je želje­no i stra­no dje­lu­je ide­ali­zi­ra­no baš poput baj­ke pa efekt ima odre­đe­nu svr­hu, tj. ne slu­ži samo tome da bi kom­po­zi­ci­ja bila ins­tru­men­tal­no puni­ja i boga­ti­ja. No u veći­ni se pje­sa­ma ipak prat­nja bazi­ra na zvu­ku gita­re i kla­vi­ra, što zna­či da su mini­ma­lis­tič­ke i ne osla­nja­ju se na ispraz­nu bom­bas­tič­nost. U sre­di­štu zani­ma­nja je Elisin glas čiji ogro­man ras­pon uoča­va­mo i u spo­me­nu­tom „Tiću“, gdje se vine do visi­na i tad dje­lu­je dois­ta vilin­ski i ete­rič­no. Privlače pozor­nost i sti­ho­vi, a u tom su aspek­tu tako­đer poseb­ne „Pod ška­li­nah“ i „Zoc si ti bese­da lep­ca od rumo­ra“. Prva nave­de­na intim­na je i nos­tal­gič­na lju­bav­na ispo­vi­jed u kojoj je nagla­sak na kaja­nju. Druga naoko sla­vi tek jezik rod­no­ga kra­ja, ali ustva­ri veli­ča vri­jed­nost dje­tinj­stva, prvih život­nih iskus­ta­va čije nam je razu­mi­je­va­nje omo­gu­ćio upra­vo taj jezik kao moćan alat.

Na albu­mu se isti­če i etno sklad­ba „Ku bi more“ u kojoj se pos­tup­no mije­nja tem­po i dina­mi­ka, a time se poja­ča­va nje­zi­na eks­pre­siv­nost, bez obzi­ra na naiz­gled meha­nič­ko ponav­lja­nje sti­ho­va. Gitara sve inten­ziv­ni­je vodi melo­di­ju do vrhun­ca, a vokal koji je na počet­ku sup­ti­lan i pri­gu­šen s vre­me­nom pos­ta­je sna­žan i pro­do­ran. Primjećujemo da je Elis nas­ni­mi­la i poza­din­ske voka­le u raz­nim har­mo­nij­skim odno­si­ma i nijan­sa­ma gla­sov­ne boje.

Zaključujemo, na kon­cu, da je album zanim­ljiv zbog auten­tič­nos­ti poezi­je s kojom se ovdje susre­će­mo i foku­si­ra­nos­ti kom­po­zi­ci­ja na glas koji u pot­pu­nos­ti nosi pri­če i emo­ci­je koji­ma su prožete.

Tekst Maja GREGOROVIĆ

• elis lovrić