Još uvijek ima nade za normalan život u Hrvatskoj

• Jedan od zapa­že­ni­jih hrvat­skih auto­ra na 24. Sajmu knji­ge u Istri, sva­ka­ko je bio Rajko Grlić. Poznati reži­ser, sce­na­rist, pro­du­cent, pro­fe­sor a odne­dav­no i pisac, u Puli je pro­mo­vi­rao svo­ju knji­gu “Neispričane pri­če” koja je u krat­kom vre­me­nu pož­nje­la vrlo pozi­tiv­ne reak­ci­je. S Grlićem smo raz­go­va­ra­li netom nakon zavr­šet­ka Sajma, a prvo smo htje­li doj­mo­vi kak­vi su mu bili doj­mo­vi iz Pule.

- Dojmovi su izvr­s­ni. Sajam je pun zanim­lji­vih lju­di, pun vese­lja. I veli­či­nom i duhom to je ono sto i Pula i Istra tre­ba­ju; opu­šte­no okup­lja­li­šte kre­ativ­ne ener­gi­je. Nekada je to bio Pulski film­ski fes­ti­val, ali on je, ova­ko kako je kon­ci­pi­ran ovih godi­na, pos­tao čis­ta suprot­nost sva­koj kre­ativ­nos­ti. Zato, za raz­li­ku od pisa­ca i izda­va­ča koji s vese­ljem dola­ze na Sajam knji­ga, film­ski rad­ni­ci zaobi­la­ze film­ski festival.

Bilješke ste dugo skup­lja­li na svom raču­na­lu i one su u konač­ni­ci pre­to­če­ne u knji­gu. Je li ih bilo teško objediniti?

- Knjiga je nas­ta­la iz mnoš­tva bilje­ški sakup­lja­nih u minu­lih tri­de­se­tak godi­na. A one, kao što to obič­no i biva sa sce­na­ris­tič­kim bilje­ška­ma, vrlo su raz­no­rod­ne. Od natuk­ni­ce koja u neko­li­ko reče­ni­ca opi­su­je dija­log koji sam upra­vo čuo na uli­ci do film­skog sinop­si­sa od dese­tak stra­ni­ca čije bi pre­tva­ra­nje u film košta­lo sto­ti­ne mili­ju­na dola­ra. Između tih kraj­nos­ti naš­le su se i vrlo osob­ne, kraj­nje pri­vat­ne pri­če i pri­či­ce o mojoj obi­te­lji, o meni samom. Kada su me moj sce­na­ris­tič­ki subo­rac Ante Tomić i Marina Vujčić, spi­sa­te­lji­ca i ured­ni­ca u Heni nago­vo­ri­li da to pre­to­čim u knji­gu, valja­lo je naći neki zajed­nič­ki naziv­nik, neki konop na koje bi mogao obje­si­ti sve te krpi­ce. Kako sam pri­je dva­de­se­tak godi­na za svo­ju mul­ti­me­di­ju „How to Make Your Movie – An Ineractive Film School“ radio dos­ta opšir­ni film­ski rječ­nik pomis­lio sam da bi upra­vo kroz nje­ga, kroz nekih 150 – 160 film­skih ter­mi­na, mogao slo­ži­ti taj tako raz­no­rod­ni mate­ri­jal. Tako sam na kra­ju i slo­žio knji­gu koja pod for­mom suhog film­skog rječ­ni­ka pri­ča vrlo osob­ne priče.

Neispričane pri­če sigur­no su pune aneg­do­ta. Možete li nam otkri­ti jedan mali dio?

- Evo neko­li­ko naj­kra­ćih natuknica:

Camera angle

Postoje tri osnov­na rakur­sa u odno­su kame­re i objek­ta: donji, gor­nji i u razi­ni pogleda.

Kad režiser odre­di pozi­ci­ju i ako pri tome ne izda poseb­ne upu­te, scen­ci kame­ru uvi­jek pos­tav­lja­ju u razi­nu režiserova pogle­da. Tako se iz fil­mo­va dos­ta lako može očitati da je Huston bio visok, a Polanski izra­zi­to nizak.

Gorjani, 2012.

Negdje oko šezdesetpetog rođen­da­na laga­no pos­ta­jem svjes­tan smrt­nos­ti. Nema pani­ke, nema veli­kog stra­ha. Jedino što ta broj­ka nepo­vrat­no mije­nja kut gle­da­nja, poništava postojeću hije­rar­hi­ju važnosti i tje­ra da odba­cim mnoštvo do jučer beskonačno važnih stvari.

Gorjani, 2017.

Ulazim u sedam­de­set i prvu. Čaša vina s pogle­dom na Istru. „Dolce far nien­te.“ U mla­dos­ti bih puno bez­bol­ni­je uplo­vio u „slast rada“ no što mi to pola­zi za rukom sada, u prepuštanju „slatkoći doko­li­ce“. Zato povre­me­no, da nit­ko ne pri­mi­je­ti, radom varam nerad.

P.S.

Pero Močibob me upo­zo­ra­va: „Pazi sta­ri, ne pre­tje­ruj, od sada se igra na ispadanje.“

Reakcije na knji­gu su sjaj­ne. Jeste li im se nadali?

- Da, reak­ci­je su zais­ta sjaj­ne, moj ego se kupa u zado­volj­stvu. I ne, nisam se nadao tako širo­kom i tako pozi­tiv­nom kru­gu reak­ci­ja. Primio sam sto­ti­ne mailo­va, SMS poru­ka, tele­fon­skih pozi­va, zaus­tav­lja­nja na uli­ci i u Hrvatskoj, ali i u Srbiji i Bosni i Hercegovini gdje je tako­đer nedav­no objav­lje­na. Čak ju je ovih dana Cenatr za mir u Osijeku pro­gla­sio “Knjigom godi­ne”. Uz sve to ona mi je omo­gu­ći­la da uspo­re­dim reak­ci­je i komen­ta­re s oni­ma na fil­mo­ve. Svedeno na jed­nu reče­ni­cu ta bi pored­ba rek­la; knji­ga, pogo­to­vo one s auto­bi­ograf­skom notom, doti­ču dušu, možda za zeri­cu intim­ni­je a time i pro­vo­ci­ra­ju malo intim­ni­je reakcije.

Kakvi su vaši doj­mo­vi? Reakcije na nagradu?

- Prilikom pri­ma­nja nagra­de u Osijeku u svo­joj sam zahva­li rekao kako je pri­mi­ti priz­na­nje Centra za mir u tre­nut­ku kada “Lijepom našom” vla­da­ju oni koji­ma je kup­nja oruž­ja držav­ni pri­ori­tet, koji­ma je rat naj­ljep­še što im se u živo­tu dogo­di­lo, koji zazi­va­njem ustaš­tva i šire­njem netr­pe­lji­vos­ti sakup­lja­ju svo­je bira­če, pri­mi­ti dak­le miro­tvor­nu nagra­du u tako mili­ta­ri­zi­ra­nom tre­nut­ku, izu­zet­na čast. Isto tako, istak­nuo sam kako je lako pri­ma­ti nagra­de. Puno je teže to što oni rade; bore se za nor­ma­lan život u čemu se vje­ro­jat­no čes­to osje­ća­ju “don­ki­ho­tov­ski” usam­lje­ni­ma. Znajući pone­što o tome, zahva­lio sam na nagra­di, ali pri­je sve­ga na tome što svo­jim pri­mje­rom, svo­jim sva­kod­nev­ljem doka­zu­ju da ludi­lo nije u pot­pu­nos­ti poje­lo ovaj naš pros­tor, da za nor­ma­lan život još uvi­jek ima nade.

Živite na rela­ci­ji Amerika – Istra. Gdje bora­vi­te kada ste ovdje i koli­ko se vaš život tu raz­li­ku­je od ono­ga “vani”?

- Prvi puta sam ozbilj­ni­je zaro­nio u unu­traš­njost Istre pri­je goto­vo pede­set godi­na. Tražili smo tere­ne za sni­ma­nje diplom­skog fil­ma na pra­škoj aka­de­mi­ji. Na kra­ju smo ga sni­mi­li u pot­pu­no pus­tom Oprtlju a bora­vi­li u tek otvo­re­nom hote­lu “Kaštel” u Motovunu, koji je tako­đer bio goto­vo napu­šten grad. Od tada pa nada­lje goto­vo sam redov­no u Istri. Tu sam čes­to i sni­mao. Trokut izme­đu Buzeta, Buja i Pazina dobrim sam dije­lom i pro­ho­dao. Onda smo u Grožnjanu 1995., uz pomoć mog ame­rič­kog uni­ver­zi­te­ta i zak­la­de Otvoreno druš­tvo, osno­va­li Imaginarnu Filmsku Akademiju koja je 1999., uz pomoć Istarske župa­ni­je, poro­di­la Motovunski film­ski fes­ti­val. Čitavo to vri­je­me, svjes­no ili nes­vjes­no, tra­žio sam mjes­to gdje bi jed­no­ga dana smi­rio svo­ju sta­rost. Kada sam ga našao, u naj­ljep­šem dije­lu sje­ver­ne Istre, smjes­tio sam se tako da drže­ći u ruci času hlad­ne Malvazije mogu vidje­ti i Grožnjan i Motovun. I tu, sa supru­gom koja o sve­mu tome bri­ne, pro­vo­di­mo četi­ri do pet mje­se­ci godiš­nje gušta­ju­ći u sve­mu što Istra pru­ža duši i tijelu.

Razgovarala Paola ALBERTINI

Fotografije Tanja DRAŠKIĆ SAVIĆ, Arhiva Sa(n)jm knji­ge u Istri

• "Neispričane priče"
• 24. Sa(n)jam knjige u Istri
• Rajko Grlić