Predavanje Zlatana Varelije “Kazališni život na Bujštini od 1952 do 1982. godine”

U orga­ni­za­ci­ji udru­ge „Bujšćinski glas“ koju je u 2018. godi­ne s ciljem pro­mi­ca­nja kul­tu­re te  pose­bi­ce knji­žev­nos­ti osno­vao novi­nar, publi­cist, izda­vač, te čuvar i pro­mi­ca­telj nema­te­ri­jal­ne kul­tur­ne bašti­ne Bujštine Zlatan Varelija, u pros­to­ru lite­rar­nog caf­fe bara Fantasy u Bujama, 19. siječ­nja odr­ža­no je pre­da­va­nje pod nazi­vom “Kazališni život na Bujštini od 1952 do 1982. godi­ne“. Brojne posje­ti­te­lje poz­dra­vi­li su i pre­da­va­ča pred­sta­vi­li pred­sjed­ni­ca TZ Buje Norma Acquavita i Giuliano Mauri. Varelija je svo­je izla­ga­nje podi­je­lio, kako se i pri­li­či, u tri dje­la, kao što se kaza­liš­ne pred­sta­ve obič­no dije­le na tri čina, a sva­ki je dio bio vezan za jed­no vre­men­sko raz­dob­lje. U pauza­ma izme­đu “čino­va” večer je upot­pu­nio har­mo­ni­kaš Davor Kovačević.

Predavač je ista­kao vrlo boga­tu kaza­liš­nu povi­jest Bujštine koju naža­lost ne poz­na­ju ni nje­ni mla­đi sta­nov­ni­ci, a još manje je čuve­na izvan svo­jih gra­ni­ca. Izlaganje je, isti­če Varelija, vrlo dugo pri­pre­mao, goto­vo deset godi­na iz raz­lo­ga što je gra­đa bila ras­pr­še­na, a raz­dob­lje u kojem se kaza­liš­na dje­lat­nost odvi­ja­la je bilo vrlo tur­bu­lent­no, te se dje­lo­mič­no i pok­la­pa­lo s pos­to­ja­njem zone Slobodnog Teritorija Trst. Vrijeme tra­ja­nja tako­zva­ne STT se sma­tra naj­živ­ljim i naj­z­na­čaj­ni­jim raz­dob­ljem Bujštine, bilo u lošem ili dobrom smis­lu, s jed­ne stra­ne zbog veli­kog ise­lja­va­nja sta­nov­niš­tva, a s dru­ge zbog rela­tiv­no veli­ke slo­bo­de i auto­no­mi­je u koji­ma se uživalo.

Kazalište je, kako je ista­kao Varelija, dje­lo­va­lo pre­ko tri deset­lje­ća u tri glav­na raz­dob­lja: nas­ta­nak kaza­li­šta od 1950. do 1954. godi­ne, osni­va­nje pro­fe­si­onal­nog kaza­li­šta Otokar Keršovani od 1954. do 1956. te doba ama­te­riz­ma koje je tra­ja­lo do 1982. godi­ne. Svoju je pre­zen­ta­ci­ju Varelija pot­kri­je­pio pri­ka­zi­ma foto­gra­fi­ja iz tog vre­me­na, te kopi­ja­ma ori­gi­nal­nih pla­ka­ta koji­ma su se naj­av­lji­va­le predstave.

Samom nas­tan­ku kaza­li­šta pret­ho­di­lo je osni­va­nje Doma kul­tu­re Ante Babić 21. pro­sin­ca 1948. godi­ne, koje je nedav­no navr­ši­lo 70. godi­na pos­to­ja­nja. U tome raz­dob­lju veći­na sta­nov­niš­tva je govo­ri­la tali­jan­ski dok je vrlo mali dio sta­nov­niš­tva govo­rio hrvat­skim jezi­kom. Jedna od zada­ća domo­va kul­tu­re u tome je raz­dob­lju bila i šire­nje hrvat­skog jezi­ka, te su se u tu svr­hu orga­ni­zi­ra­li i fes­ti­va­li hrvat­ske rije­či i folklora.

Kazalište je pri­pre­mi­lo i izve­lo pje­va­nu i igra­nu pred­sta­vu „Neželjeni gost“, sli­je­di­le su „Pamet u gla­vu“ i kome­di­ja koja se pri­pi­su­je Marinu Držiću „Ljubovnici“. Već 1953. godi­ne kaza­li­šte je pro­fe­si­ona­li­zi­ra­no, anga­ži­ran je reži­ser Ivan Šebelić, te su zapos­le­ni direk­tor ras­vje­te i sce­no­graf. Prve odi­gra­ne pred­sta­ve su bile „Dundo Maroje“, te zah­tjev­na „Zlatarovo Zlato“ pre­ma roma­nu Augusta Šenoe, za čije se potre­be mora­la reno­vi­ra­ti pozor­ni­ca. Uskoro je upri­zo­re­no dje­lo Carla Goldonija nazva­no „Ribarske sva­đe“, te „Dubravka“, vrlo zah­tjev­na pred­sta­va Ivana Gundulića igra­na na otvo­re­nom za čiju se glaz­bu pobri­nuo voj­ni orkes­tar iz Pule, iako je tre­bao biti anga­ži­ran voj­ni orkes­tar iz Portoroža. Za reži­ju je iz Londona došao dra­ma­turg i reži­ser Marko Fotez. Predstava se pri­pre­ma­la jed­nu godi­nu, bila je pos­tav­lje­na na uzvi­še­noj povr­ši­ni pored zgra­de Pučkog otvo­re­nog uči­li­šta Buje gdje se sada nala­zi spo­me­nik palim bor­ci­ma, a gle­da­lo ju je čak 4.000 posje­ti­te­lja. S ovom pred­sta­vom, 12. lip­nja 1954. godi­ne polu­pro­fe­si­onal­no pos­ta­je pro­fe­si­onal­no kazalište.

U raz­dob­lju pro­fe­si­ona­liz­ma koje je tra­ja­lo sve do 1956. godi­ne kaza­li­šte se zva­lo Otokar Keršovani, a bro­ja­lo je 12 stal­nih glu­ma­ca, te poje­di­ne koji su povre­me­no dola­zi­li iz riječ­kog i pul­skog kaza­li­šta. Za to je vri­je­me pri­ka­za­no neko­li­ko pred­sta­va, a izgra­đe­no je u među­vre­me­nu i neko­li­ko domo­va kul­tu­re (Marušići i Babići) gdje su pred­sta­ve mogle gos­to­va­ti. Uprizorene su: “Zajednički stan”, čiji je autor Dragutin Dobričanin, dra­ma “Kvej Lan” pisa­na pre­ma kine­skim pri­po­vi­jet­ka­ma Pearl S. Buck, te vrlo zah­tjev­ni “Celjski gro­fo­vi”, dra­ma čiji je autor slo­ven­ski dra­ma­turg Bratko Kreft.

Završetkom pos­to­ja­nja zone Slobodnog Teritorija Trsta u lis­to­pa­du 1954. godi­ne, dotok nov­ca se sma­nju­je, gle­da­te­lja je tako­đer manje, a glu­mač­ki ansambl i teh­nič­ko osob­lje se poči­nje osi­pa­ti te pre­la­zi u dru­ga kaza­li­šta, zahva­lju­ju­ći zala­ga­nju direk­to­ra Josipa Šraja koji uspi­je­va isfi­nan­ci­ra­ti aktiv­nos­ti kaza­li­šta, ali pro­fe­si­ona­li­zam ops­ta­je do ruj­na 1956. godi­ne. Iako dola­ze nepo­t­vr­đe­ne vijes­ti da će se kaza­li­šte uga­si­ti, vla­da nesi­gur­nost oko buduć­nos­ti glu­ma­ca, a opre­mu odvo­ze, pos­tav­lja se pred­sta­va „Mećava“ u reži­ji bosan­skog glum­ca i reži­se­ra Vladimira Obleščuka. Bujštinu, kao i cije­lu Istru tada zahva­ća veli­ki egzo­dus popu­la­ci­je te se čini­lo da kaza­li­štu pri­je­ti konač­no gaše­nje. U lje­to 1956. dola­zi do pre­kret­ni­ce: poli­tič­ki je odlu­če­no da se pro­fe­si­onal­no kaza­li­šte gasi, a umjes­to nje­ga dje­lo­va­ti će ama­ter­sko uz pomoć Jure Kneževića i Vladimira Obleščuka.

Doba ama­ter­skog kaza­li­šta poči­va na aktiv­nom dje­lo­va­nju teh­ni­ča­ra Andrije Dubića, reži­je Vladimira Obleščuka i glum­ca Stipe Brala. Amatersko kaza­li­šte sve do svo­jeg konač­nog gaše­nja 1982. godi­ne sudje­lu­je na fes­ti­va­li­ma, te upri­zo­ru­je mini­mal­no jed­nu do dvi­je pre­mi­je­re godiš­nje, una­toč finan­cij­skim pro­ble­mi­ma. Varelija nagla­ša­va još jedan poda­tak: veli­ku pomoć buj­skom kaza­li­štu dali su gim­na­zi­jal­ci, a Andrija Dubić je potak­nuo nji­ho­vo uklju­či­va­nje. Uz kaza­liš­ne dje­lat­ni­ke koji su doš­li iz dru­gih gra­do­va, Varelija nije zabo­ra­vio napo­me­nu­ti i doma­će glum­ce koji su iznik­li iz ovih pros­to­ra, a to su: Lidia Coslovich, Ivan Bibalo, te Slavko Juraga. Ovaj poto­nji je svjet­skoj publi­ci pred­stav­ljen manjim ulo­ga­ma u poz­na­tim fil­mo­vi­ma i seri­ja­ma kao što su “Mirotvorac” (uz Georgea Clooneya i Nicole Kidman), te “Igra prijestolja”.

Ovom zanim­lji­vom pre­da­va­nju pri­sus­tvo­va­li su i neki od glu­ma­ca, te nji­ho­vi potom­ci, a svo­ju je pre­zen­ta­ci­ju Varelija zaklju­čio reče­ni­com u polu­ša­lji­vom tonu: “Ako ima nova­ca za feštu od koba­si­ce, moglo bi se naći nešto i za kazalište!”

Tekst i foto­gra­fi­je Marko ŠORGO

• "Kazališni život na Bujštini od 1952 do 1982. godine“
• Udruga „Bujšćinski glas“
• Zlatan Varelija