Moj cilj nije hiperrealizam, nego stvoriti nešto potpuno novo

• Bojan Šumonja otvo­rio je izlož­bu Pavla Pavlovića, zagre­bač­kog sli­ka­ra mla­đe gene­ra­ci­je, u petak 19. trav­nja u gale­ri­ji Poola. „Prvi put sam vidio nje­go­ve rado­ve na Bijenalu u Zagrebu i bio sam izne­na­đen kako net­ko može s toli­kim strp­lje­njem i pre­ciz­noš­ću sli­ka­ti, rekao mi je da ga zato zovu – spo­ri prin­ter jer goto­vo dos­lov­no pres­li­ka­va digi­tal­ne kola­že koje sla­že. Izložba se zove para­lel­ni pro­to­kol, što je izraz za situ­aci­ju koja se dogo­di kad stva­ri ne kre­nu kako smo pla­ni­ra­li i onda pri­bjeg­ne­mo para­lel­nom pro­to­ko­lu. Autor na inter­ne­tu nala­zi pred­lo­ške koje asi­mi­li­ra u svo­je rado­ve, od liko­va koje uzi­ma radi digi­tal­ne kola­že, uzme gla­vu od jed­ne oso­be, tije­lo od dru­ge, pa neki neo­bič­ni pej­zaž i sam osmis­li svo­ju novu kom­po­zi­ci­ju. Iz kola­ža kas­ni­je nas­ta­ju ulja na plat­nu, i uto­li­ko para­lel­ni pro­to­kol – jer onaj pro­to­kol koji je bio stva­ran i prvo­bi­tan, on izmi­je­ni i stvo­ri svo­ju para­lel­nu stvarnost.“

Autor izvla­či kolek­tiv­nu memo­ri­ju koja je pohra­nje­na na inter­ne­tu, nje­go­vi kola­ži alu­di­ra­ju na obi­telj­ske foto­gra­fi­je dok su mu pro­ta­go­nis­ti svi redom bizar­ni, nere­al­ni i apsurdni.

„Ova sli­ka bi tre­ba­la biti neka sret­na obi­telj koja se fot­ka na nekom mos­tu u Kini, tu je vrlo pro­met­no i oni čeka­ju da oki­nu foto­gra­fi­ju, iza njih je rije­ka koja je pot­pu­no zaga­đe­na. Njegova sli­kar­ska vje­šti­na je impre­siv­na, a sli­ke oči­ta­va­ju apsurd i te neke nemo­gu­će situ­aci­je koje su toli­ko nemo­gu­će da pos­ta­ju zabav­ne, odv­la­če nas od sva­kod­nev­nog i tje­ra­ju na raz­miš­lja­nje“, kaže Šumonja.

„Moja ide­ja kre­će od neke banal­ne pri­če, kao što je na pri­mjer obi­telj­ska foto­gra­fi­ja, koja nema neku umjet­nič­ku vri­jed­nost, ali znam otpri­li­ke gdje želim sti­ći – naj­pri­je gra­dim svoj nara­tiv digi­tal­no, kre­iram liko­ve, eks­te­ri­jer i inte­ri­jer od raz­nih dije­lo­va, dobi­vam cje­li­nu i onda se to još mije­nja u pro­ce­su sli­ka­nja. U sli­kar­stvu je odlič­no to što mi stva­ra­mo svoj nara­tiv, sami može­mo utje­ca­ti i kre­ira­ti pri­ču, a moj cilj nije bio radi­ti hiper­re­ali­zam koji je pres­li­ka foto­gra­fi­je, nego stvo­ri­ti nešto pot­pu­no novo“, kazao je Pavle Pavlović koji pre­da­je sli­kar­stvo na Akademiji likov­nih umjet­nos­ti u Zagrebu.

Izložba je sas­tav­lje­na od tri raz­li­či­ta cik­lu­sa iz nje­go­vih sta­ri­jih seri­ja, jer zbog pro­mje­ne datu­ma izlož­be nije sti­gao dovr­ši­ti svoj novi cik­lus, pa se i ovdje dogo­dio para­lel­ni protokol.

Na izlož­bi može­mo vidje­ti sli­ke ogrom­nih for­ma­ta koje pri­ka­zu­ju eks­te­ri­je­re s lju­di­ma u bla­go bizar­nim poza­ma, sta­ri­je gos­po­đe koje sje­de i čeka­ju auto­bus na klu­pi – u moru ili lju­de u nadre­al­nim situ­aci­ja­ma – koji lete među oblacima.

„Moja nova seri­ja sli­ka koja je ovdje već zapo­če­ta bavit će se lete­njem. Desilo se slu­čaj­no, ne mogu reći od kud mi to. Radio sam ski­ce i u jed­nom tre­nut­ku vidio da na veći­ni ski­ca lju­di lete, jed­ni lete na tepi­hu, neki lete među obla­ci­ma, imam mač­ku koja leti…očito imam nešto od tog lete­nja… i onda sam kre­nuo istra­ži­vat i idem u tom smje­ru, i valj­da će i meni pos­ta­ti jas­ni­je što mi se dogo­di­lo“, nas­tav­lja autor.

Među naj­im­pre­siv­ni­jim rado­vi­ma s izlož­be je sli­ka duži­ne do dva metra na kojoj vidi­mo ostat­ke hra­ne i dije­lo­ve lut­ke koji su poba­ca­ni po podu ispred jed­nog zida, i veli­ki roza balon koji vijo­ri u zra­ku. Za sli­ku kaže da je nas­ta­ja­la neko­li­ko godi­na. „Igrao sam se i sva­šta mije­njao i nisam pro­na­la­zio pra­vo rje­še­nje, ali sam je imao potre­bu dovr­ši­ti, iako nisam znao zašto. Inače brzo shva­tim u kojem smje­ru želim ići, ali s ovom sli­kom mi to nije bilo lako i zato je tako dugo tra­ja­lo, bila je to neka moja bor­ba. Jedan dan sam shva­tio da ponov­no sli­kam zid koji sam već nas­li­kao, i shva­tio sam da su nes­ta­li lju­di i ostao je samo balon u zra­ku, sme­će i izgri­že­ni muffin.“

Na ogrom­noj sli­ci, visi­ne do tri metra, u inte­re­san­tan odnos pos­tav­lja pros­tor i čovje­ka. Sučeljava ogrom­nu pla­vu povr­ši­nu koja zauzi­ma 70 % sli­ke koja pred­stav­lja nebo s liko­vi­ma koji su u peri­fer­nom donjem dje­lu sli­ke, dok je u poza­di­ni pus­ti­nja. Na nebu lete dva bije­la golu­ba, a među liko­vi­ma su dva „sum­nji­va“ muškar­ca, dje­voj­či­ca u bije­loj halji­ni soba­ri­ce s licem sta­re žene i pre­pa­ri­ra­ni pas- za kojeg autor kaže da ga je oda­brao s inter­ne­ta jer je pro­gla­šen naj­ruž­ni­jom pre­pa­ri­ra­nom životinjom.

Njegova dos­ljed­nost daje uvjer­lji­vost nje­go­vim pri­zo­ri­ma gdje od napu­šte­nog i suviš­nog stva­ra nove juna­ke od krvi i mesa. U nje­go­vim rado­vi­ma nema odre­đe­nja nor­mal­nog već on pres­la­gu­je i ugra­đu­je sve druš­tve­ne gubit­ni­ke u jedan novi i real­ni svijet.

Tekst i foto­gra­fi­je Ana FORNAŽAR

• Bojan Šumonja
• Galerija Poola
• Pavle Pavlović