3. Bijenale industrijske umjetnosti: izložba Marine Orlić u vodnjanskoj Apoteci

12.10.2020.

U sklo­pu 3. Bijenala indus­trij­ske umjet­nos­ti, vod­njan­ska gale­ri­ja Apoteka pred­sta­vi­la je pos­t­hum­nu izlož­bu pre­ra­no pre­mi­nu­le umjet­ni­ce, Marini Orlić (1958. – 2019.). Iako tu umjet­ni­cu mno­gi doživ­lja­va­ju kao kipa­ri­cu, kera­mi­čar­ku i sli­ka­ri­cu, u Apoteci su izlo­že­ni sasvim dru­ga­či­ji rado­vi, tek­s­til­ni kola­ži ili zidnjaci.

- I meni je bilo veli­ko otkri­će upoz­na­ti se s ovim rado­vi­ma. Serija Marininih kola­ža od tek­s­ti­la je 2018. bila je izlo­že­na u maloj gale­ri­ji tek­s­til­nog fakul­te­ta u Zagrebu, od tamo ih se ja sje­ćam i poz­na­jem ih, rek­la nam je vodi­te­lji­ca Apoteke, kus­to­si­ca, Branka Benčić koja je kad se stvo­ri­la pri­li­ka za ovo bije­na­le, uoči­la pri­go­du za pule­žan­ski hom­ma­ge ovoj umjetnici.

Pojasnila je kako tek­s­til­ni kola­ži nas­ta­ju od odba­če­nih dije­lo­va odje­će, kro­jač­kih osta­ta­ka i dru­gih tek­s­til­nih frag­me­na­ta koje auto­ri­ca obli­ku­je s namje­rom isti­ca­nja lje­po­te poha­ba­ne tek­s­tu­re mate­ri­ja­la i nje­zi­nih vri­jed­nos­nih konotacija.

- Izrađene ruč­no od neko­li­ko slo­je­va tka­ni­ne, tek­s­til­ni kola­ži Marine Orlić izve­de­ni su kao valo­vi­ta mre­ška­nja povr­ši­ne koja teku u raz­li­či­tim smje­ro­vi­ma, a nadah­nu­ti su narod­nom tra­di­ci­jom, sred­njo­vje­kov­nim tapi­se­ri­ja­ma, indij­skim i japan­skim teh­ni­ka­ma veza, kao i minu­lim ili pos­to­je­ćim van­tek­s­til­nim este­ti­ka­ma poput minoj­skih fre­ski, rim­skih moza­ika i kuhinj­skih zid­nja­ka iz 19. sto­lje­ća, veli Benčić.

- Ne znam kak­vi su bili pro­ce­si rada, ali može­mo pret­pos­ta­vi­ti da umjet­ni­ce, pogo­to­vo one koje se bave kera­mi­kom ili skul­p­tu­rom, u boles­ti više ne mogu radi­ti u ate­ljeu, a ako se nešto može radi­ti kad si manje pokre­tan i boles­tan to je vez i ruč­ni rad, nešto što radiš i u kuhi­nji, za sto­lom i to je u nekom smis­lu dos­tup­ni­je. Na tom sam ja tra­gu shva­ća­la ove rado­ve Marine Orlić, a ta ana­lo­gi­ja krh­kos­ti mate­ri­ja­la, krh­kos­ti tih vizu­ra Uljanika i krh­kos­ti ljud­skog živo­ta mi se čini­la neka­ko poseb­no emo­tiv­na, ispri­ča­la je Benčić.

Dodala je kako tu ima­mo dvi­je razi­ne rada – vez kao neki ruč­ni rad i taj nepres­ta­ni pogled na diza­li­ce Uljanika koje se sva­kom Puležanu ugra­de u vizu­ru, to je nešto neo­dvo­ji­vo od nas, a vidi­mo da je to Marina radi­la goto­vo do samog kraja.

- Naime, u Apoteci izla­že­mo i jedan nedo­vr­še­ni rad koji nije sti­gla zavr­ši­ti, rek­la je Benčić. – Uz četi­ri rada koja pri­ka­zu­ju Uljanik, tu je i jedan auto­por­tret koji pri­ka­zu­je umjet­ni­cu u nekak­vom žan­ru arka­di­je, raja ili tog zagrob­nog živo­ta, pojas­ni­la je.

Izložbu je posje­tio i sli­kar Bojan Šumonja koji nam je rekao da je Marina Orlić bila nje­go­va dobra pri­ja­te­lji­ca i izra­zi j veli­ko zado­volj­stvo što je izlož­ba upra­vo njena.

- Ona je ina­če bila kera­mi­čar­ka, ali radi­la je i kla­sič­nu skul­p­tu­ru, puno je crta­la i sli­ka­la pa sada i ja prvi put vidim ove, kako je ona to zva­la, zid­nja­ke, a to me odu­še­vi­lo. To je, mogao bih reći, nešto naj­bo­lje što sam vidio Marininoga. Drago mi je da je ovom izlož­bom Marini oda­na počast i priz­na­nje, a s dru­ge stra­ne mi je žao što je nema da to vidi pa da se radu­je ovdje s nama, rekao nam je.

Tekst i foto­gra­fi­je Paola ALBERTINI