Otvorena Izložba Dejana Štifanića “Izvrnute nutrine“ u Dnevnom boravku DC‑a Rojc

Otvorenje izlož­be Dejana Štifanića nazi­va “Izvrnute nutri­ne” odr­ža­no je u pone­dje­ljak, 28. pro­sin­ca u Dnevnom borav­ku DC‑a Rojc. Dejan Štifanić je pro­fe­si­onal­ni foto­graf i dugo­go­diš­nji foto­re­por­ter Glasa Istre, a prvens­tve­no je poz­nat po svom doku­men­ta­ris­tič­kom pris­tu­pu foto­gra­fi­ji. Prema rije­či­ma povjes­ni­čar­ke umjet­nos­ti Sabine Salamon, Štifanić ovom izlož­bom “mije­nja­ju­ći para­dig­mu rada, ne pola­zi od gle­da­nja i bilje­že­nja vid­lji­vo­ga svi­je­ta, pos­tav­lja se u pozi­ci­ju naiv­nog pro­ma­tra­ča inte­rak­ci­je vlas­ti­tog iskus­tva i pri­ro­de, ako pod njom podra­zu­mi­je­va­mo ukup­nost sve­ga u oko­li­ni.” Stvarajući ove rado­ve Štifanić radi izvan zanat­skih nor­ma­ti­va te se slu­ži foto-osjet­lji­vim mate­ri­ja­lom kojeg na dnev­nom svje­tlu tre­ti­ra raz­nim kemikalijama.

“Konceptualne stru­je unu­tar kor­pu­sa umjet­nos­ti 20. sto­lje­ća spe­ci­fič­ne su po tome što su se bavi­le pita­njem medi­ja jed­na­kom paž­njom kao i sadr­ža­jem. Tako tes­ti­ra­nje medij­skih zako­ni­tos­ti i pro­bi­ja­nje pos­tav­lje­nih gra­ni­ca pos­ta­ju stil­ske karak­te­ris­ti­ke koje pri­do­no­se razvo­ju jezi­ka umjet­nos­ti. Predstavnici Dade, nadre­aliz­ma i (post)konceptualnih stru­ja pot­vr­đi­va­li su kre­ativ­ni poten­ci­jal foto­gra­fi­je koris­te­ći se nefo­to­graf­skim pos­tup­ci­ma. Tu net­ko može zape­ti na pita­nju – kako se napre­dak u foto­gra­fi­ji može pos­ti­ći pori­ca­njem nje­zi­nih temelj­nih obi­ljež­ja, a odgo­vor bi mogao gla­si­ti: “Nema ničeg depre­siv­ni­jeg i nepo­treb­ni­jeg od rada u tam­noj komo­ri”. Ovaj žuč­ni napad na ‘čis­tu foto­gra­fi­ju’ Man Ray u zapi­si­ma o foto­gra­fi­ji nado­pu­nju­je izja­vom koja otkri­va mjes­to nje­go­vog umjet­nič­kog inte­re­sa: “jedi­ni napor kojeg cije­nim je onaj ulo­žen u defor­mi­ra­nje savr­še­nog medi­ja”. Na tak­vim pre­mi­sa­ma, ne pre­ten­di­ra­ju­ći na ulo­gu ino­va­to­ra, stva­ra Dejan Štifanić. Radeći izvan zanat­skih nor­ma­ti­va, slu­ži se foto-osje­ti­lji­vim mate­ri­ja­lom (diapo­zi­ti­vi, nera­zvi­je­ni dia-fil­mo­vi,..) kojeg na dnev­nom svje­tlu tre­ti­ra raz­nim kemi­ka­li­ja­ma, a želje­ni rezul­tat dobi­va tek pove­ća­njem na for­ma­te koji olak­ša­va­ju gle­da­nje neke vrste nes­vjes­nog, emo­ci­onal­nog zapi­sa nas­ta­log bez una­pri­jed osmiš­lje­nog scenarija.

“Rad s foto­graf­skim ala­ti­ma na nes­tan­dar­dan način, izvan foto­graf­ske opti­ke, Štifanića pozi­va na misao o nesav­la­di­vos­ti mate­ri­je i pro­ce­sa u kojem nas­ta­je nešto o čemu una­pri­jed ne može­mo ništa reći. Zalazi u pita­nje kako gle­da­mo i čime je kodi­fi­ci­ra­na sli­ka koja dozvo­lja­va smi­sao. Može li foto­gra­fi­ja ispu­ni­ti svoj smi­sao ako je oslo­bo­di­mo pri­ka­zi­vač­ke ulo­ge oče­vid­ni­ka i doka­za? I u konač­ni­ci, može li išta što ne stva­ra­mo iz raci­onal­nog bića, s onu stra­nu svr­he, ima­ti smi­sao? U Ulayevom per­for­man­su Fototot (1976.) u kojem je foto­gra­fi­je izla­gao svje­tlu dok nisu pos­ta­le crne, odje­ku­ju ista pita­nja – ne pri­ka­za­ti ništa kosi se sa ini­ci­jal­nom namje­rom foto­gra­fi­je, ali nosi poru­ku, možda civi­li­za­cij­sku. Tada pita­nje tre­ba samo pre­us­mje­ri­ti: smi­sao pos­to­ji, samo je pita­nje za koga. Kemigrame nisu izmis­li­li umjet­ni­ci, oni su se nji­ma ponu­di­li, a pre­poz­na­li su ih oni koji su ih bili kadri pro­ma­tra­ti okom laika, iz zna­ti­že­lje“, piše Sabina Salamon u kata­lo­gu izložbe.

Izložba je reali­zi­ra­na u sklo­pu izla­gač­ko-izlož­be­nog pilot pro­jek­ta “Izlog_0.0.” Soundpainting plat­for­me Pula u orga­ni­za­ci­ji i pro­duk­ci­ji : udru­ga Rondo Histriae, Studio KAPULA i Saveza udru­ga Rojca. Program je reali­zi­ran uz finan­cij­sku pot­po­ru Upravnog odje­la za kul­tu­ru Grada Pule i Istarske župa­ni­je, Ministarstva kul­tu­re i medi­ja Republike Hrvatske, Zaklade Kultura nova.

Priredio B. V.

Fotografije B. VINCEK

• dejan štifanić
• Dnevni boravak DC-a Rojc