I have no Children… No Relation

• I have no Country, I have no Mother, I have no Father, I have no Brother or Relation.

I have no Children…

Tim rije­či­ma pul­ska per­for­me­ri­ca i kaza­liš­na umjet­ni­ca Irena Boćkai zapo­či­nje svoj eks­pre­siv­ni, kor­po­ral­ni kaza­liš­ni komad „Medeja“ ins­pi­ri­ran grč­kom tra­ge­di­jom koji je igrao u petak 25. i nedje­lju 27. lip­nja u kaza­li­štu Dr. Inat u Društvenom cen­tru Rojc.

Medeja je žena, maj­ka, ubo­ji­ca, osvet­ni­ca, egzi­lan­ti­ca. Medeja je pred­sta­va never­bal­nog kaza­li­šta, solo- izved­ba vrlo nagla­še­ne vizu­al­ne kom­po­nen­te, u kojoj se per­for­ma­tiv­ne sce­ne nižu poput valo­va i poja­ča­va­ju se, pli­je­ne paž­nju svo­jom sup­til­nom, ali ener­gič­nom repe­ti­ci­jom mikro­kor­po­ral­ne eks­pre­si­je jer nas pot­pu­no obu­zi­ma­ju snaž­ne emo­ci­je žene koja se tru­di do izne­mo­glos­ti, do zad­njeg daha da pro­na­đe to svo­je novo mjesto.

Je li tema napu­šta­nje vlas­ti­te kul­tur­ne sre­di­ne i poku­šaj asi­mi­la­ci­je s novom, arhe­tip­ska situ­aci­ja u kojoj se Medeja nala­zi jer se u novoj sre­di­ni ne ukla­pa ili je tema žen­ska sna­ga, moć čarob­ni­ce te tra­gič­na lju­bav­na izda­ja koja će je nag­na­ti da ubi­je svo­ju vlas­ti­tu dje­cu – može­mo jedi­no sami osje­ti­ti poukom koju ćemo doži­vje­ti s obzi­rom na naša život­na iskus­tva i kontekste.

Na sce­ni su glav­ni pro­ta­gons­ti umjet­nič­ki izra­đen zlat­ni ovan (autor Oh, my dear) i zlat­no runo koje je okos­ni­ca cije­le pri­če jer Medeja je u mitu o Jazonu i Argonautima kre­nu­la s nji­ma zajed­no na brod i oni plo­ve u potra­zi za zlat­nim runom. Postoji i legen­da koja kaže da je to zlat­no runo, koje je glav­ni motiv svih suko­ba, zako­pa­no ispod pul­ske Arene.

„Svojim je čarob­nim moći­ma uspje­la pomo­ći svom mužu Jazonu da dođe do zlat­nog runa. Oni su u svo­joj plo­vid­bi obi­la­zi­li raz­na podru­čja, a jed­no od tih podru­čja je i naše pul­sko podru­čje i tu me je ins­pi­ri­ra­la ta legen­da kako je nas­ta­la Arena i grad Pula“, kaže auto­ri­ca Irena Boćkai.

Tekst u ovoj pred­sta­vi: „I have no Country, I have no Mother, I have no Father, I have no Brother or Relation. I have no Children…“ auto­ri­ca koris­ti kako bi nagla­si­la to svo­je neuk­la­pa­nje gdje ona poku­ša­va, poku­ša­va, ali sve je to već una­pri­jed osu­đe­no na pro­past, ali ona daje sve od sebe, do kra­ja, do smrti.

„Rekla bih da je to jed­na vrsta per­for­mans kaza­li­šta gdje sva­ka sce­na može biti per­for­mans za sebe. Mogu zamis­li­ti ovu pred­sta­vu i na način da uzmem sva­ki nje­zin dio i izve­dem ga kao zaseb­ni per­for­mans. Scene u pred­sta­vi su u tra­ja­nju i u repe­ti­ci­ja­ma, gra­da­ci­ja­ma, kao neki valo­vi. Motiv vode je nešto što se kod mene čes­to prov­la­či, motiv vode i motiv živo­ti­nje. U ovoj je pred­sta­vi to zlat­ni ovan i nje­go­vo zlat­no runo“.

Medeja je zapra­vo izne­vje­re­na žena, pre­va­re­na žena, ona je izda­na do kra­ja, i jedi­ni izlaz koji vidi u sve­mu tome je osve­ta. Iz bol­ne lju­bo­mo­re ona žrtvu­je svo­ju i Jazonovu dje­cu da bi mu se osvetila.

Nepremostivi jaz izme­đu nje i nove oko­li­ne stig­ma­ti­zi­ra je kao vječ­nu pobu­nje­ni­cu, dola­skom u novu sre­di­nu ona se ne ukla­pa u nje­zi­ne kul­tur­ne okvi­re te mora biti prog­na­na kako bi se zadr­žao sus­tav vri­jed­nos­ti koje­mu ona ne pripada.

„Osobna povez­ni­ca s pred­sta­vom je što već deset godi­na živim izvan mjes­ta pre­bi­va­li­šta iako je to moje pre­bi­va­li­šte i dalje zapi­sa­no na mojoj osob­noj iskaz­ni­ci. Otišla sam, živim već dugo u nekom dru­gom gra­du, ali kao da nikad nisam ni otiš­la, jer nije mi ni palo na pamet da bi mije­nja­la svo­ju adre­su, pa sam i dalje odav­de iako živim neg­dje drug­dje. Nemam dje­ce, pa je možda i to osob­na povez­ni­ca s predstavom“.

I have no Children… No relation.

Tekst Ana FORNAŽAR

Fotografije Dejan ŠTIFANIĆ

• Irena Boćkaj
• kazalište Dr. Inat