RAZGOVOR: IVICA ĐIKIĆ – NOVINAR, KNJIŽEVNIK, SCENARIST

Ako se nastave ovi trendovi, nema nikakvog razloga za imalo optimizma u pogledu budućnosti medija u Hrvatskoj

• Postojanje lis­ta poput Ferala danas ne bi bilo zgo­reg ni u ozbilj­ni­jim i razvi­je­ni­jim europ­skim zem­lja­ma nego što je Hrvatska • Za raz­li­ku od nekih dru­gih gra­do­va u Hrvatskoj i susjed­stvu, Pula se, čini mi se, suži­vje­la sa svo­jim saj­mom knjiga

Ivica Đikić novi­nar­stvom se počeo bavi­ti još kao pet­na­es­to­go­diš­njak izvje­šta­va­ju­ći za HINA‑u, radio je kao novi­nar u Slobodnoj Dalmaciji, a u tjed­ni­ku Feral Tribune bio je novi­nar i ured­nik do gaše­nja toga lista.

Bio je i glav­ni ured­nik riječ­kog Novog lis­ta i tjed­ni­ka Novosti iz Zagreba, nakon čega je nas­ta­vio pisa­ti u tom lis­tu. Objavio je jeda­na­est knji­ga, od čega pet nagra­đi­va­nih roma­na (Cirkus Columbia, Sanjao sam slo­no­ve, Beara…). Prema moti­vi­ma roma­na Cirkus Columbia oska­ro­vac Danis Tanović sni­mio je isto­ime­ni igra­ni film, koji je pri­ka­zan u više od tri­de­set zema­lja. Uz taj, Đikić je i sus­ce­na­rist dugo­me­traž­nog igra­nog fil­ma Filipa Šovagovića Visoka mod­na nape­tost te autor i sce­na­rist tele­vi­zij­ske dram­ske seri­je Novine u reži­ji Dalibora Matanića, koja je svjet­ski odjek doži­vje­la izla­skom na Netflix. Knjige su mu pre­ve­de­ne na neko­li­ko jezi­ka. Tema za raz­go­vor s njim nije nam nedostajalo.

Kad i kako ste poče­li pisa­ti? I vaša je maj­ka bila novi­nar­ka. Je li to bilo pre­sud­no ili je jed­nos­tav­no riječ o sple­tu okolnosti?

Počeo sam, za hono­rar, pisa­ti s nešto više od pet­na­est godi­na. Bilo je to u lje­to 1992., kad sam pos­tao dopis­nik HINA‑e iz rat­nog Tomislavgrada. To što mi je maj­ka novi­nar­ka i stje­caj rat­nih okol­nos­ti uči­ni­li su da se poč­nem bavi­ti novi­nar­stvom nešto rani­je nego što je uobi­ča­je­no, ali sva­ka­ko bih zavr­šio u tom pos­lu, možda koju godi­nu kas­ni­je. Nikad nisam ni pomis­lio da bih se mogao bavi­ti nečim mimo pisanja.

Imate boga­to novi­nar­sko iskus­tvo, no sada više piše­te knji­ge i sce­na­ri­je, nego novi­nar­ske tek­s­to­ve. Je li doš­lo do zasi­će­nja novi­nar­stvom ili je to neki pri­rod­ni sli­jed događaja?

Možda ima zasi­će­nja, ali to nije raz­log nešto veće posve­će­nos­ti knji­ga­ma i sce­na­ri­ji­ma pos­ljed­njih godi­na. Jednim dije­lom to je plod raz­nih život­nih okol­nos­ti i zain­te­re­si­ra­nos­ti, a dru­gim dije­lom svi­jes­ti da se u jed­noj mje­ri moram pre­pus­ti­ti tom svom talen­tu, kakav god i koli­ki god bio, i da imam pone­što reći i pored novi­nar­stva. Nekad to ispad­ne bolje, nekad loši­je, nekad te pohva­le, nekad isp­lju­ju, ali i u tome je čar stva­ra­laš­tva, u toj stal­noj neiz­vjes­nos­ti i nesi­gur­nos­ti u suoče­nju s bje­li­nom ekrana.

Radili ste kao ured­nik Ferala, Novog lis­ta i Novosti. Kako komen­ti­ra­te situ­aci­ju u Glasu Istre s kojom ste, vje­ru­jem, upoznati?

Nisam oče­ki­vao ništa bolje i pamet­ni­je od čovje­ka kakav je sadaš­nji glav­ni ured­nik Glasa Istre, uz vlas­ni­ke koji su suštin­ski neza­in­te­re­si­ra­ni za novi­nar­stvo i novin­ski biz­nis. Glavni ured­nik i pred­stav­ni­ci vlas­ni­ka Glasa Istre zduš­no rade na upro­pa­šta­va­nju bilo kak­ve vje­ro­dos­toj­nos­ti tog nekoć rela­tiv­no ozbilj­nog i pris­toj­nog lis­ta i uvje­ren sam da ih ništa neće skre­nu­ti s tog puta pri­je nego što stig­nu do cilja.

Je li real­no vje­ro­va­ti da u Hrvatskoj danas pos­to­je neza­vis­ni mediji?

Nezavisnost nekog medi­ja u današ­njim okol­nos­ti­ma ponaj­pri­je ovi­si o tome je li vlas­nik tog medi­ja dovolj­no ozbi­ljan, pro­fe­si­ona­lan i druš­tve­no odgo­vo­ran da pre­pus­ti ured­niš­tvu i redak­ci­ji da se bave svo­jim pos­lom naj­bo­lje što umi­ju, odnos­no da ne stav­lja­ju ured­niš­tva i redak­ci­je u funk­ci­ju svo­jih dru­gih pos­lov­nih inte­re­sa ili druš­tve­nih ambi­ci­ja. A o pos­to­ja­nju neza­vis­nih medi­ja, neza­vis­nih u većoj ili manjoj mje­ri, svje­do­či i činje­ni­ca da su samo u pos­ljed­njih pet-šest godi­na mno­gi minis­tri i dru­gi moć­ni lju­di mora­li napus­ti­ti svo­je polo­ža­je pos­li­je novi­nar­skih otkrića.

Kakva je, pre­ma vašem miš­lje­nju, buduć­nost medi­ja u Hrvatskoj s obzi­rom na vlas­nič­ke struk­tu­re i popu­lar­nost druš­tve­nih mre­ža zahva­lju­ju­ći koji­ma svat­ko može reći svo­je miš­lje­nje i dati neku informaciju?

Ako se nas­ta­ve ovi tren­do­vi, nema nikak­vog raz­lo­ga za ima­lo opti­miz­ma u pogle­du buduć­nos­ti medi­ja u Hrvatskoj, pri­je sve­ga mis­lim na novi­ne, to jest tiska­ne medi­je. Treba samo pogle­da­ti kre­ta­nje tira­ža dnev­nih i tjed­nih lis­to­va una­trag dese­tak godi­na i sve će biti jas­no. Neki tra­di­ci­onal­ni komer­ci­jal­ni medi­ji, narav­no, neće nes­ta­ti, ali će i ti medi­ji u malim i siro­maš­nim drža­va­ma i dalje sro­za­va­ti kri­te­ri­je pod pri­ti­skom druš­tve­nih mre­ža i bor­be za novac ogla­ši­va­ča, dok će jav­ni radio-tele­vi­zij­ski ser­vis tro­ši­ti sva­ke godi­ne ogrom­nu koli­či­nu jav­nog nov­ca na sve osim na kva­li­tet­no, kri­tič­ko, istra­ži­vač­ko i pamet­no novi­nar­stvo. Ne vidim da se itko tru­di da se ti tren­do­vi promijene.

Ne bi li i danas Hrvatskoj tre­bao neki Feral Tribune? Ugasio se i Radio 101. Čini se da su kul­t­ni medi­ji napros­to nes­ta­li i da za „ono pra­vo“ danas nema mjesta…

Postojanje lis­ta poput Ferala danas ne bi bilo zgo­reg ni u ozbilj­ni­jim i razvi­je­ni­jim europ­skim zem­lja­ma nego što je Hrvatska. Ali vri­je­me nosi svo­je, i dobro i loše, i nije naro­či­to pro­duk­tiv­no žali­ti za nečim čega više nema i što se više ne može vra­ti­ti. Danas bi možda ima­lo smis­la radi­ti Feral ili nešto slič­no Feralu kao inter­net­sku ili kabel­sku tele­vi­zi­ju koja bi pro­izvo­di­la i sati­rič­ne i istra­ži­vač­ke sadr­ža­je, i inter­v­jue s lič­nos­ti­ma koje ima­ju što reći, i doku­men­tar­ne fil­mo­ve, i pane­le, i ana­li­ze… No to je pre­skup i neiz­vjes­tan pot­hvat, i o tak­vom neče­mu može se samo maštati.

Gostovali ste na u lip­nju odr­ža­nom pul­skom Sajmu knji­ga? Kakvi su dojmovi?

Meni je ovo bilo prvo pra­vo gos­to­va­nje na saj­mu u Puli. Bio sam samo jed­nom rani­je, pri­je dese­tak godi­na, u funk­ci­ji ured­ni­ka i pred­stav­lja­ča knji­ge Amira Muharemija, hrvat­skog diplo­ma­ta, o poli­tič­koj povi­jes­ti Turske. Sad sam u Puli i na saj­mu pro­veo nepu­na dva­de­set i četi­ri sata, pa je teško govo­ri­ti o nekim ozbilj­ni­jim doj­mo­vi­ma, ali pri­lič­no sam impre­si­oni­ran orga­ni­za­ci­jom saj­ma, razi­nom raz­go­vo­ra, loka­ci­ja­ma, bro­jem posje­ti­la­ca, atmo­sfe­rom… Za raz­li­ku od nekih dru­gih gra­do­va u Hrvatskoj i susjed­stvu, Pula se, čini mi se, suži­vje­la sa svo­jim saj­mom knjiga.

Godina je čita­nja. Sajam u Puli dokaz je da za knji­gu, una­toč digi­ta­li­za­ci­ji, još uvi­jek pos­to­ji velik inte­res. Slažete li se s time?

Ne znam, teško mi je to oci­je­ni­ti. U nekom širem kru­gu lju­di s koji­ma kon­tak­ti­ram i koje poz­na­jem, inte­res za knji­gu, a pod time podra­zu­mi­je­vam knji­žev­nost, nije manji ili nije bit­no manji nego što je bio pri­je dva­de­set godi­na, ali mis­lim da to ne govo­ri bog­z­na­što o nekom gene­ral­nom ras­po­lo­že­nju. Nikad nisam imao ilu­zi­je o nekoj gole­moj druš­tve­noj važ­nos­ti lite­ra­tu­re i o pre­sud­nom utje­ca­ju knji­žev­nos­ti na naš život, no jas­no je da čovje­čans­tvo ne može bez pri­ča­nja pri­ča, a iz per­s­pek­ti­ve povi­jes­ti ljud­ske pisme­nos­ti manje je bit­no u kojem medi­ju će biti ispri­ča­ne te priče.

Knjige su vam pre­ve­de­ne na neko­li­ko jezi­ka, nagra­đi­va­ne, kao i film Cirkus Columbia sni­man pre­ma vašem roma­nu i seri­ja Novine za koju ste pisa­li sce­na­rij. Čini se da vam dois­ta sve ide od ruke. Pišete novi­nar­ske tek­s­to­ve, roma­ne, zbir­ke pri­ča i pje­sa­ma, sce­na­ri­je… Je li riječ o talen­tu, iskus­tvu ili, pak, o muko­tr­p­nom radu?

Ima sve­ga što ste spo­me­nu­li, a dodao bih i dis­ci­pli­ni­ra­nost, prem­da ne bih rekao da mi sve i uvi­jek ide od ruke. Na „stra­te­škoj“ razi­ni, ključ­na je, čini mi se, igra sa samim sobom, igra koja nije zabav­na i opu­šta­ju­ća nego zah­ti­je­va veli­ku kon­cen­tra­ci­ju i raz­miš­lja­nje na više raz­li­či­tih razi­na. Smisao te igre je ovla­da­va­nje vje­šti­nom u mje­ri koja ohra­bru­je na eks­pe­ri­ment, na umjet­nič­ko istra­ži­va­nje, na poku­šaj da se uči­ni barem mili­me­tar­ski pomak u odno­su na svo­je dota­daš­nje poku­ša­je, u naj­ma­nju ruku. Osim sve­ga toga, meni je pisa­nje – i novi­nar­sko i ovo dru­go – posao, koli­ko god to pri­zem­no zvu­ča­lo, jer nikad u živo­tu nisam pri­mio pla­ću ili hono­rar za bilo što izu­zev pisa­nja, a živim isklju­či­vo od pla­će i honorara.

Kako bira­te teme o koji­ma piše­te? Mahom su to rat­na i pos­li­je­rat­na zbivanja…

Kao valj­da i svi dru­gi, pišem o tema­ma, lju­di­ma i druš­tve­nim ambi­jen­ti­ma u koje sam, barem tako vje­ru­jem, upu­ćen više od veli­ke veći­ne dru­gih lju­di, ili za koje mis­lim da ih razu­mi­jem bolje od dru­gih lju­di, pa da o tome imam što reći. Nažalost, tak­vih tema ili temat­skih podru­čja ima vrlo malo, a među nji­ma domi­ni­ra – rat.

Na čemu tre­nut­no radite?

Uvijek para­lel­no pišem ili raz­ra­đu­jem više pri­ča. Pri kra­ju sam s knji­gom sje­ća­nja i raz­miš­lja­nja Budimira Lončara, pos­ljed­njeg minis­tra vanj­skih pos­lo­va SFRJ: fokus je na sve­ga neko­li­ko, po meni, ključ­nih tema ili mome­na­ta Lončarevog živo­ta, a ujed­no i vrlo važ­nih tema naše nedav­ne ili rela­tiv­no nedav­ne proš­los­ti, uz pogled na buduć­nost među­na­rod­nih poli­tič­kih odno­sa. Razvijam i tri-četi­ri tele­vi­zij­ska pro­jek­ta, što sam, što u surad­nji s dru­gim pis­ci­ma i reda­te­lji­ma, pa poma­lo skla­pam zbir­ku pje­sa­ma, poprav­ljam i pro­ši­ru­jem doku­men­tar­ni roman „Beara“ o sre­bre­nič­kom genocidu…

Razgovarala Paola ALBERTINI

Fotografije iz arhi­ve 26. Sa(n)jam knji­ge u Istri

• 26. Sa(n)jam knjige u Istri
• Ivica Đikić