Oslikavanje likova i pojava na rubovima društva

• Snimanje fil­ma „Pula“, pre­ma isto­ime­nom roma­nu Vladimira Stojsavljevića, nakon inten­ziv­nih mje­sec dana pro­tek­log je viken­da pri­ve­de­no kra­ju, pa smo tako napo­kon ulo­vi­li pri­li­ku krat­ko popri­ča­ti s umor­nim, ali zado­volj­nim, reda­te­ljem Andrejem Korovljev0m…

Ovo je tvoj prvi dugo­me­traž­ni igra­ni film, nakon neko­li­ko vrlo uspješ­nih doku­men­ta­ra­ca, poseb­no „Tuste“ o pul­skoj legen­di Branku Črncu. Koliko ti je rad na igra­nom fil­mu dru­ga­či­je iskus­tvo od onog s dokumentarcima?

- Rad na doku­men­tar­nom fil­mu nepre­kid­no je istra­ži­va­nje, od ide­je do mon­ta­že. U doku­men­tar­cu pri­ču i dra­ma­tur­gi­ju sla­že­te putem, nekad se final fil­ma uve­li­ke zna raz­li­ko­va­ti od vizi­je koje ste ima­li na počet­ku. No to je pri­ro­dan pro­ces jer se bavi­te stvar­nim živo­tom koji sam po sebi nudi otvo­re­ne nara­ti­ve. Kod igra­nog fil­ma, kako se radi o fik­ci­ji, stva­ri su dija­me­tral­no suprot­ne; ispr­va razvi­ja­te sce­na­rij do deta­lja, obli­ku­je­te liko­ve, sla­že­te nara­tiv­ne koc­ki­ce u dra­ma­tur­šku struk­tu­ru. Nakon toga kre­će pred­pro­duk­ci­ja u kojoj vaša vizi­ja mora biti pre­ciz­no orkes­tri­ra­na oda­bi­rom glu­ma­ca, loka­ci­ja, foto­gra­fi­je, sce­no­gra­fi­je, kos­ti­ma… Rad s glum­ci­ma u pri­pre­ma­ma je esen­ci­ja­lan kako bi liko­vi s papi­ra oži­vje­li i bili vje­ro­dos­toj­ni – što više glu­mač­kih pro­bi, tim bolje. Snimanje je egze­ku­ci­ja koja vam ostav­lja pros­to­ra za istra­ži­va­nje i impro­vi­zi­ra­nje samo i jedi­no ako ste sto pos­to sigur­ni da vam sva­ki detalj koji ste u pri­pre­ma­ma odra­di­li funk­ci­oni­ra. Kad bih povu­kao para­le­lu s glaz­bom – stva­ra­nje doku­men­tar­ca bila bi otvo­re­na jazz for­ma, a igra­ni film fil­har­mo­nij­ska orkestracija.

Diplomirao si reži­ju u Velikoj Britaniji, na sve­uči­li­štu Westminster, a bio si goto­vo kli­nac kad si zajed­no s Danom Budisavljević sni­mio svoj prvi­je­nac, kul­t­ni film o lju­di­ma koji žive u sje­ni pul­ske are­ne, „Una sto­ria pole­sa­na“… Kako ste se upus­ti­li u tu avan­tu­ru, da li je to tada za tebe bila tek igra ili si već film vidio kao svoj život­ni poziv?

- Tada sam već stu­di­rao film u Londonu i lje­ti dok bih bora­vio u Puli radio sam fil­mo­ve. Sve je poče­lo 1998. na tadaš­njoj Imaginarnoj aka­de­mi­ji u Grožnjanu, na kojoj su tadaš­nje per­s­pek­tiv­ne gene­ra­ci­je fil­ma­ša razvi­ja­le i sni­ma­le svo­je doku­men­tar­ne pri­če iz Istre (Dalibor Matanić, Tomislav Rukavina, Stanislav Tomić, Igor Mirković, Dana Budisavljević…). Tamo sam bio pod men­tor­stvom Nenada Puhovskog i Rajka Grlića i sni­mio „Storiu Polesanu“. Krenulo je tako da me Vedran Stupar – Lampa upoz­nao s Urošem, glav­nim likom fil­ma. Njegova kariz­ma boema beskuć­ni­ka kao i kon­trast soci­ja­le koja živi tik do naj­važ­ni­jeg kul­tur­nog spo­me­ni­ka pri­vu­kao me da ovje­ko­vje­čim raz­gled­ni­cu na mar­gi­na­ma Pule. Danas kad gle­dam taj film mogu reći kako je bio moja ini­ci­ja­ci­ja u osli­ka­va­nje liko­va i poja­va na rubo­vi­ma druš­tva, što je kod mene osta­lo pri­sut­no do današ­njeg dana. Evo i igra­ni film koji sam zavr­šio sni­ma­ti bavi se neis­pri­ča­nom, rub­nom temom lju­ba­vi na druš­tve­noj margini.

„Godine hrđe“, tvoj višes­tru­ko nagra­đi­van doku­men­ta­rac o Uljanikovcima koji su obav­lja­li jedan od naj­te­žih pos­lo­va-anti­ko­ro­ziv­nu zašti­tu bro­do­va – ostao je jedan od rijet­kih doku­me­na­ta o pre­mi­nu­lom pul­skom divu u doba „pre­tvor­be i pri­va­ti­za­ci­je“. Unatoč izvjes­nih pote­ško­ća oko odo­bre­nja koje ste spret­no zaobiš­li, uspje­li ste zabi­lje­ži­ti intri­gant­nu pri­ču o tim rad­ni­ci­ma, ali i sati­rič­no sagle­da­ti odnos „upra­ve“ pre­ma njima… 

- I „Godine hrđe“ sni­mao sam dok sam još bio na fak­su. Ideju sam dobio čuv­ši pri­ču od pri­ja­te­lja inže­nje­ra iz bro­do­gra­di­li­šta o nehu­ma­nim uvje­ti­ma rada anti­ko­ro­zi­va­ca. Nenad Puhovski je pri­gr­lio ide­ju i pris­tao pro­du­ci­ra­ti film. Zamislio sam da ga sni­ma­mo na film­skoj vrp­ci, za što narav­no nije bilo nova­ca. Zapravo, tada uop­će nije bilo nova­ca jer HAVC nije pos­to­jao, a sred­stva su se dodje­lji­va­la izrav­no iz Ministarstva kul­tu­re poli­tič­ki podob­nim pro­jek­ti­ma. Zato sam u Londonu po pro­duk­cij­skim kuća­ma skup­ljao ostat­ke neisko­ri­šte­ne film­ske vrp­ce od dru­gih pro­je­ka­ta i donio ih u Hrvatsku. Sjećam se da sam tog lje­ta sle­tio avi­onom s jed­nom tor­bom osob­nih stva­ri i pet ogrom­nih tor­bi punih limen­ki film­ske vrp­ce. Proveo sam tri sata na aero­dro­mu objaš­nja­va­ju­ći cari­ni­ci­ma kako je to film koji ne smi­ju otva­ra­ti jer će ga osvi­je­tli­ti i uni­šti­ti, a potre­ban je za sni­ma­nje doku­men­tar­ca. Samo sni­ma­nje bila je sulu­da geri­la avan­tu­ra: posu­di­li smo film­ske kame­re sa zagre­bač­ke Akademije, dozvo­lu od upra­ve Uljanika isho­do­va­li pod izli­kom da sni­ma­mo film koji će sla­vi­ti lju­de koji ruka­ma rade brod­ske goros­ta­se i kre­nu­li. Na pola fil­ma pos­ta­lo im je jas­no da baš i ne radi­mo ono što smo im rek­li, pa su nas potje­ra­li. No Nenad Puhovski je svo­jim faj­ter­skim gar­dom natje­rao upra­vu da nas pus­ti zavr­ši­ti film. Nakon toga sam dugo bio per­so­na non gra­ta u bro­do­gra­di­li­štu i dugo nisu dava­li ola­ko dozvo­le za ula­zak lju­di­ma s kame­ra­ma i apa­ra­ti­ma. Interesantno je da sam i sam bio sti­pen­dist Uljanika ranih deve­de­se­tih, dok sam stu­di­rao stro­jar­stvo u Zagrebu, pa ispa­da da sam lomio prste ruci koja me hranila.

Po zavr­šet­ku fakul­te­ta upao si u komer­ci­jal­ne vode glaz­be­nih spo­to­va i rek­la­ma, može se reći da je to pos­ta­la tvo­ja specijalnost…

- Da, dva­de­se­tak godi­na radio sam komer­ci­ja­lu, a i danas je radim jer od umjet­nos­ti se, naža­lost, u ovoj drža­vi ne živi. S rek­la­ma­ma sam iste­sao zanat do per­fek­ci­je i to mi je uve­li­ko pomo­glo u sni­ma­nju dugo­me­traž­nog fil­ma jer su, uz umjet­nič­ku vizi­ju, teh­nič­ki i ope­ra­tiv­ni seg­ment pre­sud­ni. O rek­la­ma­ma ne bih raz­gla­bao jer kon­cep­te pišu mar­ke­tin­ške agen­ci­je, a reda­te­lji ih reali­zi­ra­ju nekad s više, nekad s manje slo­bo­de. Glazbeni spo­to­vi su dru­ga pri­ča, tu vla­da pot­pu­na kre­ativ­na slo­bo­da, ali bez budže­ta koji bi mogao popra­ti­ti vaše ide­je. Gušt je radi­ti glaz­be­ne spo­to­ve, odnos­no bio je dok je bilo iole dos­tat­no nova­ca koji bi omo­gu­ći­li reali­za­ci­ju ide­ja. Danas je to neizve­di­vo, tako da sam ih pres­tao raditi.

Premda su to rela­tiv­no dobro pla­će­ni pos­lo­vi od kojih se može fino živje­ti, tvoj fil­ma­ški nerv ti nije dao mira i stras­tve­no si se bacio na pri­ču o Tusti…

- Niti su to dobro pla­će­ni pos­lo­vi, niti sam lagod­no od njih živio. To je mit koji je izni­kao na ovim pros­to­ri­ma i koji nema veze sa stvar­noš­ću. Freelanceri reda­te­lji dobra­no se mora­ju pomu­či­ti da dobi­ju komer­ci­jal­ni pro­jekt, a pita­nje je i kada će ga opet dobi­ti. Mi nema­mo redov­nu pla­ću, sami sebi pla­ća­mo dopri­no­se, posao je nes­ta­lan i ovi­san o finan­cij­skim tren­do­vi­ma trži­šta. Svjetska finan­cij­ska kri­za ubi­la je mar­ke­tin­ški sek­tor, godi­na­ma smo se bori­li za mrvi­ce kru­ha kako bi ops­ta­li. U razvi­je­nim drža­va­ma biti reda­telj rek­la­ma je sta­tus­ni pres­tiž i vani bi zasi­gur­no ima­li i jah­te i viken­di­ce, ali na ovim pros­to­ri­ma toga nema niti u snu. Tustu sam pri­ja­vio na HAVC jer sam se zasi­tio robo­va­nja komer­ci­jal­nim pos­lo­vi­ma i umjet­nič­ki nagon me buk­val­no silo­vao da se vra­tim tamo gdje sam počeo – u doku­men­tar­ce, u Pulu. Tusta i feno­men Kud Idijota je pri­ča koja je puno više od muzi­ke uz koju sam odras­tao, osje­tio sam snaž­nu potre­bu ispri­ča­ti tu priču.

Film „Pula“ tvoj je novi iza­zov. Snimanje je okon­ča­no i sada ide onaj možda napor­ni­ji i dosad­ni­ji posao pre­gle­da­va­nja mate­ri­ja­la i post-pro­duk­ci­je. Koliko si zado­vo­ljan do sada odra­đe­nim pos­lom, da li je išlo „glat­ko“ ili je bilo puno odstu­pa­nja od tvo­je prvot­ne zamisli?

- Oh, pa mon­ta­ža igra­nog fil­ma nije napor­na i dosad­na, mi u bran­ši to zove­mo „tre­ća reži­ja“. U mon­ta­ži film zaži­vi u cje­li­ni i tu se tek vidi silan trud i ener­gi­ja koja je ulo­že­na u stva­ra­nje. To je kao pri­sus­tvo­va­ti poro­du, magič­no iskus­tvo. Oduševljen sam sni­ma­njem fil­ma, na setu je vla­da­la nemjer­lji­va pozi­tiv­na ener­gi­ja, ima­li smo eki­pu iz sno­va, božans­tve­ne glum­ce, a sve­ga toga ne bi bilo da pro­du­cen­ti­ca Dijana Mlađenović, tako­đer Puležanka, nije dala pos­ljed­nji kre­ativ­ni i orga­ni­za­cij­ski atom sna­ge u naš pro­jekt! Zajedno ga razvi­ja­mo već pre­ko tri godi­ne i obo­ma nam je neka­ko neo­bič­no i čud­no da smo ga tako lagod­no i vese­lo reali­zi­ra­li. Izuzetno mi je dra­go da smo film­skom plat­nu otkri­li nova lica: feno­me­nal­nu pul­sku glu­mi­cu Petru Blašković koja je do sada uspje­he niza­la samo u kaza­li­štu; mla­du i talen­ti­ra­nu Puležanku Niku Ivančić i nose­ću ulo­gu ove pri­če Niku Grbelju, Zagrepčanku s prve godi­ne stu­di­ja glu­me u Rijeci za koju pre­dvi­đam zvjez­da­nu kari­je­ru. Glavnu mušku ulo­gu povje­ri­li smo feno­me­nal­nom Sarajliji Erminu Bravu dok se u većim spo­red­nim još pojav­lju­ju Maja Izetbegović i Jasmin Telalović. Scenografsko čudo u rekre­ira­nju deve­de­se­tih godi­na proš­log sto­lje­ća upri­zo­ri­la je Tajana Čanić Stanković, kos­ti­me vjer­no doča­ra­la Puležanka Desa Janković, a masku osli­ka­la pre­ka­lje­na Snježana Gorup. Gomila Puležana bila je pri­sut­na ispred i iza kame­re na fil­mu tako da će u svim seg­men­ti­ma ovo biti pra­vi „pul­ski“ film.

Kad se oče­ku­ju premijere?

- Nacionalna pre­mi­je­ra zasi­gur­no idu­će godi­ne na Pulskom film­skom fes­ti­va­lu, a o inter­na­ci­onal­noj pre­mi­je­ri i fes­ti­va­li­ma pre­ra­no je govoriti.

Tekst Daniela KNAPIĆ

Fotografije iz pri­vat­ne arhi­ve Andreja Korovljeva

• Andrej Korovljev