„Retroaktivno konstruirano disidentstvo“

• Tekst, foto i video Daniela KNAPIĆ

• U Klubu Pulske film­ske tvor­ni­ce proš­log je tjed­na poz­na­ti pul­ski per­for­mer, glaz­be­nik i kon­cep­tu­al­ni umjet­nik Josip Pino Ivančić pred­sta­vio još jedan svoj neo­bi­čan pro­jekt. Ovaj je put to bio nje­gov „obra­čun s proš­loš­ću“, odnos­no raz­dob­ljem u kojem je bio aktiv­ni član ban­da Gustaph y nje­go­vi dobri duho­vi, pre­te­če današ­njih Gustafa. Zvuk tog ban­da, izras­log na kri­li­ma alter­na­tiv­nih 80-ih, bio je eks­trem­no dru­ga­či­ji od današ­njeg pre­poz­nat­lji­vog i znat­no komer­ci­jal­ni­jeg sti­la Gustafa.

Pino je na sebi svoj­stven pomak­nut način (tra­di­ci­onal­no odje­ven u svoj zaštit­ni znak- Uljanikov trliš) ovim mul­ti­me­di­jal­nim doga­đa­jem dao komen­tar na to vri­je­me i doga­đa­nja u ban­du, ne ula­ze­ći detalj­ni­je u ana­li­zu raz­lo­ga zbog kojih je doš­lo do kon­cep­tu­al­nog zaokre­ta i razi­la­že­nja izvor­nih članova.

Okosnica veče­ri bila je pro­jek­ci­ja „eks­pe­ri­men­tal­nog pro­ši­re­nog fil­ma Slučaj GYNJDD“, nagra­đe­nog poseb­nim priz­na­njem na Festivalu doku­men­tar­nog rock fil­ma DORF 2017. za „ino­va­ti­van i hra­bar autor­ski pris­tup kojim je aktiv­no uklju­čio gle­da­te­lja i arti­ku­li­rao svo­je miš­lje­nje o neka­daš­njem sas­ta­vu, uz izvr­s­no pre­is­pi­ti­va­nje moguć­nos­ti medija.“

Film poči­nje arhiv­skom VHS snim­kom danas poz­na­tog slo­ven­skog foto­gra­fa Janija Štravsa. Na njoj se vidi Pino kako u sklo­pu nas­tu­pa GYNJDD‑a u ljub­ljan­skom klu­bu FV112/15. izvo­di performans/događanje zvuč­ne degra­da­ci­je, koje se zavr­ša­va zamal­ti­ra­njem audio (MC) kaze­te 90 min (snim­kom zvuč­ne atmo­sfe­re te veče­ri) u zid klu­ba i pot­pi­si­va­njem te “rane”/“fleke“.

„Umjesto da idem šte­mat macom i skal­pe­lom po tom zidu (koji možda više i ne pos­to­ji!?) i otko­pam tu kaze­tu“, kazao je Pino- „ja cu otkopavati/ zako­pa­va­ti ovo veče­raš­nje i dove­če­raš­nje vri­je­me, a vi može­te uli­je­ta­ti i inter­ve­ni­ra­ti (kao kod impro­vi­za­ci­je) da sklo­pi­mo sound i/ ili vizu­el­ne sekvence…“

Osim spo­me­nu­te snim­ke, film koji se više puta vrti na repe­at, sadr­ži i arhiv­ske foto­gra­fi­je iz tih ranih dana ban­da, dok se para­lel­no cije­lo vri­je­me pušta snim­ka GYNJDD glaz­be. Također, kao pod­sjet­nik na teh­no­lo­gi­ju tog vre­me­na na boč­ni zid je pro­ji­ci­ra­no svje­tlo sa sta­rin­skog pro­jek­to­ra. Povrh sve­ga, eki­pa PFT‑a je sni­ma­la cije­li doga­đaj kao istra­ži­vač­ki mate­ri­jal za svo­je budu­će pro­jek­te, kao i mogu­ću nado­grad­nju ovog. Najzanimljivije je to što je Pino cije­lo vri­je­me čitao svo­je tek­s­to­ve u koji­ma pro­miš­lja to GYNJDD raz­dob­lje i nas­to­ji ga pro­tu­ma­či­ti kroz priz­mu kako osob­ne tako i uni­ver­zal­ne povijesti.

U jed­nom od duljih pasu­sa koje je pro­či­tao uz osta­lo kaže: „Satkani smo od svo­jih povi­jes­ti – naša su dje­la rezul­tat život­nih iskus­ta­va ‚naših ne/sigurnosti i osob­nih strem­lje­nja ka buduć­nos­ti… tako da idem ruši­ti ide­ju izved­be, šire­ći gra­ni­ce auten­tič­nog i laž­nog i tu nit­ko ne može biti nevin i sve ima svo­ju cijenu.

Ovaj tzv. „roc­ku­men­tary“ film koris­tim kao soci­jal­no ogle­da­lo, odnos­no način na koji se oso­be vide i kako se pre­ma nji­ma odno­se dru­gi lju­di, te što same oso­be mis­le da dru­gi o nji­ma mis­le. Vrlo slo­že­ni pro­ce­si soci­jal­ne inte­rak­ci­je ključ­ni su u temi o čemu svje­do­či i aneg­do­ta: “Čini mi se da sam htio nas­li­ka­ti sebe, a sad pitam tebe jesam li to ja?”.

Polarizacija viđe­nja samo­ga sebe: kako sami sebe vidi­mo, a kako nas vide dru­gi, tek je naz­na­ka besko­nač­nih raz­li­či­tos­ti pris­tu­pa nači­nu na koji per­ci­pi­ra­mo samog sebe. Postoji veli­ka raz­li­ka u tome kako sami sebe doživ­lja­va­mo, a kako se pred­stav­lja­mo svijetu.

Kao što samo­po­ima­nje poput “men­tal­nog ogle­da­la” odra­ža­va kako sami sebe vidi­mo, tako to nije samo puki skup fizič­kih oso­bi­na već odra­ža­va emo­tiv­na sta­nja, želje i potre­be, vri­jed­nos­ti i ulo­ge koje kri­je­mo u sebi. Pojedinac je čes­to raza­pet izme­đu real­nos­ti, želja i oče­ki­va­nja, odnos­no ono­ga što on zais­ta jest, ono­ga što bi želio biti i ono što bi tre­bao biti pre­ma oče­ki­va­nji­ma drugih.

Hoće li se pri­ka­za­ti u obli­čju u kojem nas­tu­pa pre­ma okol­nom svi­je­tu ili će dopus­ti­ti pro­ma­tra­ču uvid u pro­ces vred­no­va­nja je nemi­nov­no subjek­tiv­na tema, no isto­vre­me­no por­tret nika­da nije direk­t­no nas­li­kan, odnos­no on se bazi­ra na odra­zu u zrca­lu ili inter­pre­ta­ci­ji pre­ko foto­gra­fi­je i time je zapra­vo naj­po­sre­do­va­ni­ji oblik por­tre­ta, a opet naj­o­sob­ni­ji, čime dola­zi­mo do situ­aci­je da gle­da­mo svoj auto­por­tret, auto­por­tret koji gle­da nas, nas koji smo sebe gle­da­li da bismo gle­da­li autoportret.

Ovo je moj poku­šaj ne samo da razu­mi­jem gene­ra­ci­ju i kons­te­la­ci­ju koja je stvo­ri­la tu “fas­ci­nant­nu” kul­tur­nu pro­duk­ci­ju osam­de­se­tih, već i da dekons­tru­iram neke povi­jes­ne činje­ni­ce tog druš­tva i retro­ak­tiv­no kons­tru­ira­no disidentstvo.“

Upravo zbog te dekons­truk­ci­je i samo je svo­je čita­nje Pino dis­tor­zi­rao raz­li­či­tim zvuč­nim efek­ti­ma, stva­ra­ju­ći još jedan muzič­ki sloj i ras­ta­ču­ći izgo­vo­re­no do neraz­lu­či­vos­ti, uka­zu­ju­ći time na pro­laz­nost i efe­mer­nost sva­kog ljud­skog iskus­tva i postignuća.

Nastavak veče­ri vodi­la je fil­ma­ši­ca PFT‑a Sanda Letonja-Marjanović, koja je bila čla­ni­ca gru­pe u toj ranoj fazi GYNJDD‑a. Taj je blok bio zamiš­ljen kao raz­go­vor s auto­rom i još neki­ma od čla­no­va prve GYNJDD pos­ta­ve o fil­mu, alter­na­tiv­noj sce­ni 80-ih i dje­lo­va­nju unu­tar ben­da, među­tim dogo­dio se manji inci­dent (publi­ka se pita­la da li je i on bio namje­šten?) koji je to one­mo­gu­ćio. Tako su osta­li akte­ri tema­ti­zi­ra­nog raz­dob­lja te veče­ri osta­li zas­tup­lje­ni samo izvad­ci­ma iz nji­ho­vih odgo­vo­ra na pita­nje o mogu­ćem ponov­nom okup­lja­nju, koje je Ivančić pro­či­tao u sklo­pu svog per­for­man­sa. Oni se, uglav­nom, vrte oko teze da to nije izgled­no, budu­ći su se svi pro­mi­je­ni­li i usmje­ri­li u neke svo­je raz­li­či­te vode. Pino je na kra­ju nagla­sio kako je ovaj per­for­mans bio glaz­be­no-impro­vi­za­cij­ski eks­pe­ri­ment, ali ujed­no i hom­ma­ge tim vre­me­ni­ma i pri­pa­da­ju­ći sta­rim ana­log­nim teh­no­lo­gi­ja­ma audio i video reprodukcije.

• Gustaph y njegovi dobri duhovi
• Josip Pino Ivančić
• Klub Pulske filmske tvornice