Nespojivost slobode i obiteljske brige

Premijera prve ovo­go­diš­nje pred­sta­ve Istarskog narod­nog kaza­li­šta, „Majka i dije­te“, napu­ni­la je Malu sce­nu i odu­še­vi­la bro­je­ne gle­da­te­lje koji su je nagra­di­li ova­ci­ja­ma. Prva je to pro­duk­ci­ja pod vod­stvom umjet­nič­kog rav­na­te­lja toga kaza­li­šta, Matije Ferlina koji se uhva­tio i reda­telj­ske pali­ce ove predstave.

Prema nje­go­vim rije­či­ma, „Majka i dije­te“ jedan je od rani­jih dram­skih tek­s­to­va iznim­nog nor­ve­škog auto­ra Jona Fossea, čiji jed­nos­ta­van, ali isto­vre­me­no monu­men­ta­lan nas­lov s nevje­ro­jat­nom adek­vat­noš­ću i pre­ciz­noš­ću defi­ni­ra snaž­nu duodra­mu o poku­ša­ju komu­ni­ka­ci­je u jed­nom od naj­kom­plek­s­ni­jih odno­sa koji dvo­je lju­di može ima­ti – onom maj­ke i nje­zi­na potomka.

U Fosseovoj dra­mi maj­ka i sin susre­ću se nakon mno­go godi­na odsus­tva iz među­sob­nih živo­ta, ali s jas­nom naz­na­kom da ni ono malo vre­me­na koje su pro­ve­li zajed­no nije zado­vo­lji­lo potre­be ni jed­ne ni dru­ge stra­ne. Ta odsut­nost gene­ri­ra ključ­no pita­nje o samoj esen­ci­ji odno­sa maj­ke i dje­te­ta te emo­tiv­nim i psi­ho­lo­škim pos­lje­di­ca­ma koje taj odnos može proizvesti.

Pisan pre­poz­nat­lji­vim auto­ro­vim sti­lom, koji karak­te­ri­zi­ra ver­bal­ni mini­ma­li­zam, dos­ljed­nost u rit­mu i struk­tu­ri te nedos­ta­tak inter­punk­ci­je i odre­đe­na sin­tak­tič­ka nedo­vr­še­nost, tekst „Majka i dije­te“, kroz svo­je tiši­ne i okli­je­va­nja sugo­vor­ni­ka da izgo­vo­re bez zadr­ške ono što zapra­vo i mis­le, otva­ra tran­sge­ne­ra­cij­sku tra­umu o nes­po­ji­vos­ti slo­bo­de i obi­telj­ske bri­ge, o pra­vu na izbor i pra­vu na lju­bav u kojoj je teško oda­bra­ti stra­ne ili osu­di­ti osob­ne odluke.

Ferlin je za pro­ta­go­nis­te ove pred­sta­ve oda­brao Jadranku Đokić i Uga Koranija te s nji­ma otva­ra scen­ski sna­žan i psi­ho­lo­ški pro­vo­ka­ti­van i kom­plek­san pros­tor o naj­ru­di­men­tar­ni­jim gra­ni­ca­ma inti­me i lju­ba­vi. Jednostavna i vrlo inti­mis­tič­ka sce­na ostav­lja dovolj­no pros­to­ra glav­nim liko­vi­ma da dođu do izra­ža­ja što je u ovo­me dje­lu ite­ka­ko važ­no. Naime, nji­ho­vi su dija­lo­zi snaž­ni i impre­siv­ni te gle­da­telj ne ćeli pro­pus­ti­ti ni jed­nu riječ, a na sce­ni goto­vo da nema rek­vi­zi­ta koji bi mu odv­la­či­li pažnju.

Redatelj je na sce­nu u prvom dje­lu pred­sta­ve vje­što pos­ta­vio sina okre­nu­tog leđi­ma publi­ci te ulo­zi maj­ke dao pred­nost. Ona iona­ko svo­jim mono­lo­zi­ma otva­ra pred­sta­vu s obzi­rom na to da je sin ispr­va šut­ljiv i vrlo zatvo­ren, poma­lo sra­me­ž­ljiv, čak i upla­šen. Dominantna i poma­lo napad­na maj­ka „reše­ta“ ga pita­nji­ma želj­na saz­na­ti što se kod nje­ga doga­đa i kako je, s obzi­rom na to da se dugo nisu vidjeli.

Jadranka Đokić još je jed­nom poka­za­la svo­je umi­je­će glu­me i lako­ću kojom igra. Sjajno se snaš­la u ulo­zi žene koju peče savjest, bori se sa svo­jim demo­ni­ma no isto­vre­me­no ne odus­ta­je od svo­jih sta­vo­va. Ipak, vjer­no je pri­ka­za­la i veli­ku lju­bav i čež­nju koju osje­ća pre­ma jedi­nom sinu.

Sin, koji se u dru­gom dje­lu pred­sta­ve okre­će pre­ma publi­ci i napo­kon, bar donek­le, otva­ra svo­joj maj­ci, suz­dr­žan je, tih i naiz­gled plah mla­dić. Korani je uvjer­ljiv u toj ulo­zi i vje­što je utje­lo­vio lik mla­dog čovje­ka koji je odras­tao s dje­dom, bakom i ocem te se osje­ća odba­če­no od stra­ne maj­ke. Korani je Puležan koji je već nani­zao broj­ne nagra­de te igrao u više zapa­že­nih ulo­ga zagre­bač­kih kazališta.

Fosse bira krat­ke reče­ni­ce te ponav­lja rije­či i fra­ze što se na tre­nut­ke čini suviš­nim u pred­sta­vi, no pone­kad ite­ka­ko potreb­nim jer nagla­ša­va činje­ni­cu koli­ko maj­ka čez­ne za bilo kak­vom infor­ma­ci­jom od dis­tan­ci­ra­nog i otu­đe­nog sina. Ponekad, pak, kod publi­ke iza­zi­va i smi­jeh pogo­to­vo kad šut­ljiv sin na sve upor­no odgo­va­ra s krat­kim „da“ i „ne“. No kako vri­je­me odmi­če na vidje­lo izla­ze mno­ge do tada neiz­re­če­ne stva­ri iz dje­tinj­stva maj­ke ali i odras­ta­nja sina, a publi­ci daje pros­tor za vlas­ti­tu inter­pre­ta­ci­ju nji­ho­vih izja­va i pos­tu­pa­ka. Razgovori izme­đu maj­ke i sina dotak­nu­ti će mno­ge koji će se u nji­ma pre­poz­na­ti, kako mla­de, tako i rodi­te­lje, pogo­to­vo maj­ke te će pred­sta­va zasi­gur­no dopri­je­ti do šire publike.

Tekst je pre­veo Dubravko Torjanac, dra­ma­tur­gi­nja je Vedrana Klepica, glaz­bu i dizajn zvu­ka pot­pi­su­je Luka Prinčič, a dizajn svje­tla Elvis Butković.

Sve se pred­sta­ve, zbog rado­va na Velikoj sce­ni INK odr­ža­va­ju na Maloj sce­ni, a u kaza­li­šte se ula­zi sa straž­nje stra­ne tj. kod ula­za gdje se kupu­ju kar­te. Ondje je pono­vo zaži­vio i neka­daš­nji caf­fe bar gdje se odr­žao domje­nak nakon pre­mi­je­re, ali i susret s novi­na­ri­ma uoči nje­zi­na odr­ža­va­nja te raz­go­vor s publi­kom nakon repri­ze pred­sta­ve idu­će­ga dana.

Sve su to dobro doš­li novi­te­ti koje je uveo Ferlin, a bit će zanim­lji­vo vidje­ti kako će se sezo­na, koja se odr­ža­va pod ges­lom „Oda mla­dos­ti“, odvi­ja­ti. Naime, Ferlin sma­tra bit­nim da kaza­li­šte pro­go­va­ra o pro­ble­mi­ma, kao što je to i u ovoj pred­sta­vi, ali želi i stvo­ri­ti mjes­to koje sla­vi kaza­li­šte. Stoga je odlu­čio da će sva­ka sezo­na ima­ti pre­fiks „oda“ pa će idu­ća biti „Oda srcu“.

U sre­di­šte je htio sta­vi­ti mla­dog čovje­ka kao temelj oko koje­ga može vrtje­ti pro­gram i kre­ira­ti stva­ri koje će ih zani­ma­ti. Najavljuje puno susre­ta s oni­ma koji su svo­je kari­je­re – pro­fe­si­onal­nih glu­ma­ca, ple­sa­ča, dra­ma­tur­ga, zapo­če­li upra­vo u Puli. A pro­gra­mom scen­skog pokre­ta za umi­rov­lje­ni­ke, za koji je bio izu­zet­no velik inte­res, poka­zao je kako je kaza­li­šte nami­je­nje­no pri­pad­ni­ci­ma svih generacija.

• Istarsko narodno kazalište - Gradsko kazalište Pula
• Jadranka Đokić
• Jon Fosse
• Matija Ferlin
• Ugo Korani