Iznimno dojmljiv prikaz banalnosti zla

KINO: ZONA INTERESA, reda­te­lja Jonathana Glazera

Tijekom pos­ljed­njih deset­lje­ća gle­da­li smo više zanim­lji­vih poku­ša­ja film­skih reda­te­lja da uža­se nacis­tič­kih kon­cen­tra­cij­skih logo­ra pri­ka­žu iz neuobi­ča­je­nih per­s­pek­ti­va. Krajem 1990-ih snim­ljen je Benignijev film “Život je lijep” u koje­mu Benigni glu­mi tali­jan­skog Židova koji zajed­no sa sin­či­ćem zavr­ša­va u kon­cen­tra­cij­skom logo­ru i tamo poku­ša­va logor­sku stvar­nost pred­sta­vi­ti sinu kao dje­čju igru.

Sredinom proš­log deset­lje­ća snim­ljen je pot­pu­no dru­ga­či­ji mađar­ski film “Saulov sin” (reda­telj László Nemes) o Židovu koji poma­že nacis­ti­ma u kon­cen­tra­cij­skom logo­ru nada­ju­ći se da će tako pro­du­ži­ti vlas­ti­ti život, a kame­ra koja ga stal­no pra­ti iz nepo­sred­ne bli­zi­ne poja­ča­va iznim­no tje­sko­ban ugo­đaj fil­ma. Ovih dana u hrvat­skim kini­ma pri­ka­zu­je se film koji se tako­đer bavi uža­som kon­cen­tra­cij­skih logo­ra iz dru­ga­či­je per­s­pek­ti­ve, a riječ je o “Zoni inte­re­sa”, reda­te­lja Jonathana Glazera, koji ima čak pet ovo­go­diš­njih osca­rov­skih nominacija.

Glazer zapo­či­nje film pri­ka­zom sva­kod­ne­vi­ce broj­ne nje­mač­ke obi­te­lji, koja živi s pos­lu­gom u veli­koj kući s pre­div­nim vrtom i pred­stav­lja ogled­ni pri­mje­rak uzor­nog obi­telj­skog živo­ta. Filmom domi­ni­ra­ju pre­div­no snim­lje­ni sta­tič­ni kadro­vi i povre­me­ne laga­ne vož­nje. Jedini je pro­blem u tome da se pre­ko zida iza kuće nala­zi Auschwitz, a otac obi­te­lji je glav­ni zapo­vjed­nik tog zlo­glas­nog logora.

Redatelj Glazer niti jed­nom nije došao u isku­še­nje da izrav­no poka­že što se iza tog zida doga­đa. Jedino se u zvuč­noj kuli­si stal­no izmje­nju­ju pri­gu­še­ni poza­din­ski povi­ci, puc­nje­vi, lavež pasa i slič­ni zvu­ko­vi, koji stva­ra­ju iznim­no mučan i tje­sko­ban dojam u kom­bi­na­ci­ji s idi­lič­nim pri­zo­ri­ma ljet­ne obi­telj­ske sva­kod­ne­vi­ce. Glazer se usre­do­to­ču­je na pri­kaz obi­telj­skog živo­ta, na nas­to­ja­nje maj­ke i oca da vlas­ti­toj dje­ci osi­gu­ra­ju što bolju buduć­nost i na pos­lov­ne pro­ble­me s koji­ma se sva­kod­nev­no suoča­va otac obitelji.

Kad u jed­nom film­skom pri­zo­ru otac s pos­lov­nim part­ne­ri­ma ras­prav­lja o novom pogo­nu koji bi tre­bao omo­gu­ći­ti učin­ko­vi­ti­je spa­lji­va­nje logo­ra­ša, gle­da­te­lju se čini kao da pri­sus­tvu­je sas­tan­ku ruko­vo­di­te­lja koji žele pobolj­ša­ti efi­kas­nost neke tvor­ni­ce. Glazera ne zani­ma­ju psi­ho­pa­ti poput Ralpha Fiennesa u “Schindlerovoj lis­ti”, nego obič­ni obi­telj­ski lju­di koji se žrtvu­ju za svo­je obi­te­lji i pre­da­no rade svoj posao, iako je taj nji­hov posao rezul­ti­rao vje­ro­jat­no naj­u­žas­ni­jim i naj­tra­gič­ni­jim doga­đa­ji­ma u novi­joj ljud­skoj povijesti.

Ideju o banal­nos­ti zla, koju je svo­je­vre­me­no pro­mo­vi­ra­la poz­na­ta filo­zof­ki­nja Hannah Arendt, Glazer je izvan­red­no vizu­ali­zi­rao u ovom svo­jem film­skom dje­lu koje ledi krv u žila­ma. Ako je “Schindlerova lis­ta” pri­je 30 godi­na mogla poku­pi­ti čak sedam Oscara, bilo bi u moral­nom i umjet­nič­kom smis­lu oprav­da­no da i “Zona inte­re­sa” osvo­ji pokojeg.

Elvis Lenić