(Ne)vidljivi – mladi u kulturi: Otvorena izložba maturanata ŠPUD‑a u Galeriji HUiU

U gale­ri­ji HUIU, Hrvatskog udru­že­nja inter­dis­ci­pli­nar­nih umjet­ni­ka, u petak, 13. pro­sin­ca otvo­re­na je izlož­ba pod nazi­vom „Barem jedan način“, kojom su se pred­sta­vi­li uče­ni­ci 4. raz­re­da gra­fič­kog odje­la pul­ske Škole pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti i dizaj­na, popu­lar­no ŠPUD‑a. Njih sed­me­ro – Lucija, Matea, Lorelai, Marta, Lamija, Olivija i Matej – izlo­ži­li su rezul­ta­te svog rada na sato­vi­ma pro­fe­so­ra Andija Pekice – sedam crte­ža tušem u veli­kom for­ma­tu, koji­ma je pret­ho­di­lo jako puno kro­ki­ja, od kojih je sto­ti­njak tako­đer pred­stav­lje­no na ovoj izložbi.

U ime HUIU‑a dobro­doš­li­cu je iska­za­la Kristina Nefat, rekav­ši uz osta­lo da je ovo prva surad­nja HUIU‑a sa ŠPUD-om, a reali­zi­ra­na je tako što su prof. Pekici pred­lo­ži­li (uz pret­hod­no u tu svr­hu dogo­vo­re­ne finan­ci­je) da s uče­ni­ci­ma pri­pre­mi neku izlož­bu. Nefat je izra­zi­la nadu da je to tek poče­tak uspješ­ne surad­nje: „Ono što nas zani­ma jest rad mla­dih – ove godi­ne iz ŠPUD‑a u našoj Galeriji ima­mo i neko­li­ko volon­te­ra, a volje­li bismo pokre­nu­ti i pilot pro­jekt u kojem bi mla­di kre­ira­li vlas­ti­te sadr­ža­je. Stoga se pove­zu­je­mo s Andijem i dru­gim men­to­ri­ma iz ŠPUD‑a, kako bismo osmis­li­li te sadr­ža­je i kako bi mla­di ima­li pri­li­ku zva­ti umjet­ni­ke čije bi izlož­be volje­li pos­ta­vi­ti i tako ima­ti pri­li­ku prak­tič­no se edu­ci­ra­ti i u kus­to­skim pos­lo­vi­ma. Imamo već slič­nu lije­pu surad­nju s pul­skim stu­di­jem Japanologije, gdje naš član Vjeran Juhas vodi izbor­ni kole­gij na kojem stu­den­ti bira­ju japan­ske auto­re koje obra­đu­ju u semi­na­ri­ma“, rek­la je Kristina, pre­da­ju­ći riječ men­to­ru mla­dih auto­ra zas­tup­lje­nih na ovoj izložbi.

Prof. Pekica izra­zio je zado­volj­stvo ovom surad­njom. Pojasnio je da su oda­bra­li anga­ži­ra­ti matu­ran­te koji poha­đa­ju pred­me­te Ilustracija i Tipografija, kako bi uspos­ta­vi­li izvjes­nu kore­la­ci­ju i siner­gi­ju ta dva nas­tav­na ele­men­ta. Kako ilus­tra­ci­je obič­no pra­te neki tekst, kao počet­nu ins­pi­ra­ci­ju za ovaj pro­jekt oda­brao je citat Carla Sagana, objas­niv­ši da mu je još od dje­tinj­stva astro­no­mi­ja bila prva lju­bav, pri­je umjet­nos­ti i možda ga je čak i pri­mar­no obli­ko­va­la: „Ono što sam kroz život naučio jest da ako ste na nešto jako foku­si­ra­ni i to dugo radi­te biti će rezul­ta­ta koji mogu biti i izne­na­đu­ju­ći. Naime, kad sam kre­nuo mis­lim da nisam bio veli­ki talent, ali stva­ri koje su me obli­ko­va­le rezul­ti­ra­le su i nekom kva­li­te­tom (da ne budem laž­no skroman)“.

Spomenuti poti­caj­ni citat tako­đer je izlo­žen na izlož­bi, a gla­si: „Mi smo (barem jedan) način na koji sve­mir upoz­na­je sam sebe. Neki dio našeg bića zna da smo od tamo doš­li i čez­ne­mo se tamo vra­ti­ti. Možemo to jer je sve­mir dio nas, saz­da­ni smo od zvjez­da­ne tvari.“

Pekica se zapi­tao vidi li se ovom izlož­bom slo­že­nost samog pro­ce­sa koji je do nje doveo, te ga je detalj­ni­je izlo­žio: „Osjetio sam da mi je kao pre­da­va­ču duž­nost kod uče­ni­ka poku­ša­ti iza­zva­ti i lju­bav pre­ma neče­mu što će biti iznad edu­ka­ci­je for­ma­li­zi­ra­ne u škol­s­tvu. Često im kroz pre­da­va­nja nagla­ša­vam važ­nost foku­sa, da je važ­no nešto dugo gle­da­ti, pro­dri­je­ti u neku mate­ri­ju da li kroz tek­s­to­ve, pro­ma­tra­nja, eks­pe­ri­ment… Na bilo koji način tre­ba­mo biti dugo i kons­tant­no foku­si­ra­ni na nešto s lju­bav­lju. Danas ima­mo puno pro­ble­ma u peda­go­gi­ji i veli­ki sukob digi­tal­nog i tra­di­ci­onal­nog, zato što su goto­vo svi sadr­ža­ji koji se nude kao izbor današ­njoj dje­ci u digi­tal­noj for­mi. Za umjet­nost je to naj­bla­že reče­no loše, zato jer je dobro poče­ti s mate­ri­jom. Dobro ju je ima­ti u ruci i pro­ma­tra­ti pona­ša­nje mate­ri­je, jer nas ona obli­ku­je na spe­ci­fi­čan način. Izostanak mate­ri­je u digi­tal­nom svi­je­tu je hen­di­kep. Bolji je tiska­ni tekst od digi­tal­nog, bolja je tra­di­ci­onal­na od digi­tal­ne sli­ke, barem u poče­ci­ma edu­ka­ci­je, dok se ne shva­te teme­lji obli­ko­va­nja. Kada dođu u prvi raz­red oni uče crta­ti po pro­ma­tra­nju – ima­te zada­ni motiv, tre­ba­te ga mje­ri­ti, gle­da­ti pro­por­ci­je, skra­će­nja i napra­vi­ti što toč­ni­je ono što vidi­te. To je jed­na nuž­na faza koju tre­ba pro­ći. Kasnije se kre­će u pro­ce­se sti­li­za­ci­je, što je već neka razi­na kon­cep­tu­al­nog pro­miš­lja­nja iako je to već i sam crtež. Nakon sav­la­da­ne sti­li­za­ci­je u crte­žu ide­mo i do izra­že­ni­jih kon­ce­pa­ta gdje tre­ba ilus­tri­ra­ti ili nacr­ta­ti nešto što nije vid­lji­vo, kao što je npr. ovaj pri­lič­no aps­trak­tan tekst…“

Spomenuti Saganov moti­va­cij­ski citat tako­đer je izlo­žen na izlož­bi. „Kako takav tekst ilus­tri­ra­ti?“, zapi­tao se dalje prof Pekica i nas­ta­vio: „Možete to nacr­ta­ti dos­lov­no, poku­ša­ti nacr­ta­ti sve­mir i sta­vi­ti čovje­ka u neki odnos pre­ma tom crte­žu. To je u star­tu pogreš­no i dobit ćete banal­nost, a misao je sve samo ne banal­na. Sagan je to izre­kao na način da niti je tu čovjek samo čovjek niti je sve­mir samo sve­mir. Svemir je stil, kap­lji­ca tin­te na papi­ru… nije samo veli­ki Svemir. Taj isti sve­mir nala­zi se i neg­dje u nama, kod nekog dub­lje, kod nekog pli­će… Ono što mi je naj­važ­ni­je jest uči­ti ih raz­miš­lja­ti. Dakle, ima­mo aps­trak­t­nu tezu koju tre­ba konkretizirati.“

Svaki je uče­nik, tako, prvo odra­dio oko 70 do 100 kro­ki­ja. „Gesta je domi­nant­na u stva­ra­nju obli­ka, neki trag nji­ho­vog naj­dub­ljeg, suštin­skog karak­te­ra. Kada se kro­ki pot­pu­no oslo­bo­di i dalje ga tre­ba jas­no upi­sa­ti. Tako sama ges­ta, trag, potez pos­ta­ju mate­ri­ja­li­za­ci­ja nji­ho­vih karak­te­ra i bazič­nih impul­sa. Kada smo saku­pi­li dovolj­no tih kro­ki­ja rek­li smo: Ok, ide­mo sad kro­ki­je koji nisu repre­zen­ta­tiv­ni podi­ći na višu razi­nu u kojoj ćemo ele­men­te od kojih su sas­tav­lje­ni-crte, toč­ke i plo­he – radi­kal­no pove­ća­ti na 100% pre­ci­zan način i istak­nu­ti te tra­go­ve nji­ho­vog pro­miš­lja­nja tako da pos­ta­nu vizu­al­no atrak­tiv­ni na zido­vi­ma. Ono što vidi­te nemo­gu­će je napra­vi­ti dru­ga­či­je, ako ćete radi­ti fizič­ki, odnos­no ako neće­te ske­ni­ra­ti pa isprin­ta­ti na nekom for­ma­tu. Ako bolje pogle­da­te vidjet ćete ovdje zatim i tra­go­ve crte. Na taj smo način tu jed­nu veli­ku temu zapra­vo sve­li na naj­ma­nji for­mal­ni izri­čaj u sli­kar­stvu ili crte­žu, a to je kro­ki, i uve­ća­njem smo mu dali novi zna­čaj. To je saže­tak tog obim­nog pos­la koji je, narav­no, uklju­či­vao i izra­du pla­ka­ta, depli­ja­na, poprat­nog gra­fič­kog mate­ri­ja­la kako bi stvar pos­ta­la cje­lo­vi­ta i dobi­la svoj pot­pu­ni peda­go­ški oblik. Ovo što smo izlo­ži­li nije neka poseb­nost mog rada, tako rade i dru­ge kole­ge u našoj ško­li i radi se vrlo ozbilj­no ako su uče­ni­ci taj pris­tup sprem­ni pri­hva­ti­ti“, zaklju­čio je prof. Andi Pekica.

Ravnatelj ško­le, Davor Kliman, svo­je obra­ća­nje zapo­čeo je kons­ta­ta­ci­jom kako je – makar je ta riječ danas pre­tje­ra­no eks­plo­ati­ra­na – i ova izlož­ba odraz lju­ba­vi dje­lat­ni­ka ove ško­le pre­ma peda­go­gi­ji i svo­jim pred­me­ti­ma. „Demantirao bih Kristinu, već smo više puta sura­đi­va­li, ali ne u ovom obli­ku. Suradnja se može lije­po nas­ta­vi­ti, jer može­mo pred­stav­lja­ti raz­ne naše odje­le – sli­kar­ski, tek­s­til­ni, kipar­ski upra­vo kroz neke slič­ne kon­cep­te.“ Osvrnuo  se i na riječ „sve­mir“ –aneg­do­tom iz vre­me­na kad su letje­li spa­ce shut­tle­ovi: Ornette Colemanu, tvor­cu free jazza, ponu­đe­no je tada da napra­vi sim­fo­ni­ju koja bi se odsvi­ra­la u sve­mi­ru i on bi bio prvi čovjek koji će je izvo­di­ti u sve­mi­ru, a on je odgo­vo­rio: „Hvala, ne bih, mi smo već u svemiru.“

Na kra­ju, riječ su dobi­li i sami mla­di auto­ri, podi­je­liv­ši svo­je zado­volj­stvo nauče­nim kroz sam pro­ces, kao i pozi­tiv­ne doj­mo­ve i ponos ovom nji­ho­vom prvom izlož­bom, a Kristina Nefat je pri­mi­je­ti­la da – sude­ći po nji­ho­vim elok­vent­nim i opu­šte­nim iska­zi­ma – mla­di nema­ju tre­mu od jav­nog govo­ra koju čes­to osje­ća­ju i eta­bli­ra­ni autori.

Izložbu „Barem jedan način“ se rad­nim dani­ma u Galeriji HUIU može raz­gle­da­ti sve do 23. prosinca.

Ovaj tekst sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Fonda za poti­ca­nje raz­no­vr­s­nos­ti i plu­ra­liz­ma elek­tro­nič­kih medija.