Otvoren 28. festival Media Mediterranea udruge Metamedij na temu „CUTE BUT PSYCHO“

Međunarodni fes­ti­val Media Mediterranea udru­ge Metamedij ove se godi­ne odr­ža­va po 28. put, a zapo­čeo je u petak, 29. svib­nja u pul­skoj gale­ri­ji Novo gdje je otvo­re­na glav­na fes­ti­val­ska izlož­ba nazi­va CUTE BUT PSYCHO kus­to­skog kolek­ti­va KUĆĆA kojeg čine Jurica Mlinarec, Klara Petrović i Luja Šimunović. Brojne je pri­sut­ne na otva­ra­nju poz­dra­vi­la izvr­š­na pro­du­cen­ti­ca fes­ti­va­la i vodi­te­lji­ca gale­ri­je Novo Marijeta Bradić iz udru­ge Metamedij.

- Ovogodišnje izda­nje istra­žu­je splet inter­net­ske este­ti­ke, teh­no­lo­ških tje­sko­ba i afek­tiv­nog kapi­ta­liz­ma, pot­pi­su­je kus­to­ski kolek­tiv KUĆĆA. Večerašnja izlož­ba okup­lja rado­ve Anje Leko i Andreja Beštaka, Tee Stražičić, Markéte Slaná i Brada Natha, kaza­la je Bradić i naj­a­vi­la per­for­mans „I Can Do It With a Broken Heart“ Markéte Slaná koji je odr­žan nakon otvorenja.

Luja Šimunović iz kus­to­skog kolek­ti­va KUĆĆA se zahva­li­la udru­zi Metamedij na pozi­vu da kuri­ra­ju ovo izda­nje festivala.

- Radi se o fes­ti­va­lu koje pra­ti­mo već dulje vri­je­me u kon­tek­s­tu naših pro­fe­si­onal­nih inte­re­sa, do pita­nja nači­na na koji suvre­me­ne teh­no­lo­gi­je zapra­vo utje­ču na širi poli­tič­ki, druš­tve­ni i eko­nom­ski kra­jo­lik. Upravo na tom tra­gu je i nas­ta­la izlož­ba „CUTE BUT PSYCHO“ koja je kao pola­ziš­nu toč­ku uze­la upra­vo te slat­ke, neo­bič­ne i zavod­lji­ve sadr­ža­je koji cir­ku­li­ra­ju inter­ne­tom. To je naiz­gled bez­az­le­na tema, ali zapra­vo otva­ra širu pri­ču kako digi­tal­ne mre­že sudje­lu­ju u našem sva­kod­nev­nom živo­tu na pla­nu mani­pu­la­ci­je i opti­mi­za­ci­je, dak­le opće­ni­to izvla­če­nja poda­ta­ka i mani­pu­la­ci­je osje­ća­ja. Radi se o jed­nom meha­niz­mu koji na utje­če na to kako se osje­ća­mo i među­sob­no pove­zu­je­mo, kaza­le je Šimunović i potom pred­sta­vi­la izlo­že­ne rado­ve i umjetnike.

Jurica Mlinarec je potom govo­rio o dru­gom danu pro­gra­ma fes­ti­va­la dok se Klara Petrović zahva­li­la udru­zi Metamedij na pozi­vu i povje­re­nju u orga­ni­za­ci­ji festivala.

- Zahvaljujem se i Ivi Peručić na dizaj­nu ovog fan­tas­tič­nog pos­ta­va te umjet­ni­ca­ma i umjet­ni­ci­ma na sudje­lo­va­nju, kaza­la je Petrović i u krat­kim crta­ma opi­sa­la per­for­mans Markéte Slaná.

Za kraj se Marijeta Bradić zahva­li­la svim surad­ni­ci­ma na pro­jek­tu, auto­ru vizu­al­nog iden­ti­te­ta fes­ti­va­la Olegu Šuranu, kole­gi­ca­ma i kole­ga­ma iz udru­ge Metamedij te surad­ni­ci­ma iz Visualije na još jed­noj uspješ­noj orga­ni­za­ci­ji ovog fes­ti­va­la. Posebno se zahva­li­la medij­skim pokro­vi­te­lji­ma koji iz godi­ne u godi­nu pra­te fes­ti­val te dona­to­ri­ma: Zakladi Kultura nova, Ministarstvu kul­tu­re i medi­ja RH, Gradu Zagrebu, Gradu Puli, Istarskoj župa­ni­ji te Veleposlanstvu Kraljevine Nizozemske u RH.

„CUTE BUT PSYCHO istra­žu­je emo­ci­onal­ne, povr­š­ne i pri­vid­no suviš­ne inten­zi­te­te suvre­me­ne kul­tu­re: slat­ko, neugod­no, ble­sa­vo, čud­no – sadr­ža­ji koji besko­nač­no cir­ku­li­ra­ju inter­ne­tom. Ranjive este­ti­ke koje svi­jet čine dra­žes­nim, ras­kli­ma­nim, nes­pret­nim i hiper­za­nim­lji­vim na onaj ”zabo­ra­vit ću ovo za dvi­je sekun­de” način. Te tok­sič­no slat­ke estet­ske kate­go­ri­je osla­nja­ju se na shi­zo­fre­ne infras­truk­tu­re izgra­đe­ne na eks­trak­ci­ji poda­ta­ka, pri­si­li i mone­ti­za­ci­ji. One podr­ža­va­ju plat­for­m­ski kapi­ta­li­zam koji koris­ti afekt kao valu­tu, izvla­či podat­ke kroz par­ti­ci­pa­ci­ju i pre­tva­ra paž­nju u oblik rada. Estetike plat­for­mi koje funk­ci­oni­ra­ju kao emo­ci­onal­ne infras­truk­tu­re koje pro­izvo­de pri­vr­že­nos­ti, komo­di­fi­ci­ra­ne intim­nos­ti i algo­ri­tam­ski posre­do­va­ne iden­ti­te­te“, navo­di se u ras­pi­su teme izložbe.

Rad Andreja Beštaka i Anje Leko nazi­va „Dupinov osmi­jeh“ pola­zi od sim­pa­tič­nog lika mor­skog sisav­ca kojeg svi pove­zu­je­mo sa sre­ćom i igrom, ali ovdje je kori­šten u kon­tek­s­tu Looksmaxxinga.

„Izraz lica uči­nio je nasil­nost situ­aci­je nes­hvat­lji­vom. Ukočen, mobi­li­zi­ran. Nije važ­no, pos­to­je veći pro­ble­mi na koje se tre­ba usre­do­to­či­ti. Looksmaxxing je jedi­no u što vje­ru­jem, a pret­ty pri­vi­le­ge vidim kao jedi­ni izlaz. Opsesija opet radi, način na koji kon­tro­li­ram svoj neli­je­če­ni ADHD. Stavljam se u infe­ri­or­ni polo­žaj… sve je to za veće dobro. Tako ću dobi­ti ono što želim“, piše u tek­s­tu koji pra­ti rad.

Andrej Beštak i Anja Leko umjet­nič­ki su duo iz Hrvatske koji dje­lu­je u podru­čju eks­pe­ri­men­tal­nih vizu­al­nih umjet­nič­kih prak­si, kom­bi­ni­ra­ju­ći ins­ta­la­ci­je, per­for­man­se, CGI i video rado­ve. Njihova umjet­nič­ka prak­sa teme­lji se na izgrad­nji svje­to­va i stva­ra­nju imer­ziv­nih pros­to­ra u koji­ma pos­to­ji emo­ci­onal­ni dija­log izme­đu umjet­nič­kog dje­la, umjet­ni­ka i publi­ke. U svo­joj umjet­nič­koj prak­si stva­ra­ju poet­ske pros­to­re i ambi­jen­tal­ne ins­ta­la­ci­je, koris­te­ći pri­po­vi­je­da­nje kao alat za objaš­nja­va­nje slo­že­nih kon­ce­pa­ta kroz intros­pek­ci­ju i intu­iti­van pris­tup. Zanima ih istra­ži­va­nje kolek­tiv­nog nes­vjes­nog, ener­get­skih dija­lo­ga i alter­na­tiv­nih svjetonazora.

Rad Brada Natha nazi­va „Docking Station (S8_4M)“ istra­žu­je prak­su skra­ći­va­nja repa kao leću za razu­mi­je­va­nje sje­ci­šta suži­vo­ta, rada i pos­luš­nos­ti unu­tar odno­sa čovje­ka i psa. Kao prve pri­pi­tom­lje­ne živo­ti­nje, psi su mile­ni­ji­ma obli­ko­va­ni ljud­skim utje­ca­jem kroz selek­tiv­ni uzgoj, a povre­me­no i kirur­ške zahva­te. Skraćivanje repa – povi­jes­na prak­sa kod odre­đe­nih pasmi­na, čes­to oprav­da­va­na funk­ci­onal­nom zašti­tom – ukla­nja jedan od pri­mar­nih pse­ćih komu­ni­ka­cij­skih eks­tre­mi­te­ta, nagla­ša­va­ju­ći nji­ho­vu ulo­gu rad­nog tije­la nauš­trb eks­pre­siv­nog suput­ni­ka. Znakovito je da suvre­me­ni dizaj­ni indus­trij­skih robot­skih pasa slič­no tome isklju­ču­ju rep.

Brad Nath (1995., New York, oni/on) istra­žu­je tije­lo kao mjes­to hibrid­nos­ti kroz sje­ci­šte odno­sa čovje­ka i psa te suvre­me­ne robo­ti­ke. Radeći s arti­ku­li­ra­nim arma­tu­ra­ma i umjet­nim krz­ne­nim odi­je­li­ma (fur­su­its) koji ih pri­kri­va­ju, nje­go­vi rado­vi zauzi­ma­ju nes­ta­bil­ne pozi­ci­je izme­đu lju­bim­ca, ala­ta i stro­ja. Nadahnut obra­zo­va­njem u podru­čju arhi­tek­tu­re i body-based per­fo­man­sa, nje­gov rad nudi per­s­pek­ti­vu kroz koju se pro­pi­tu­je sve veća inte­gra­ci­ja teh­no­lo­gi­je u sva­kod­nev­ni život.

„ChakraMaxxing“ Tee Stražičić je video ins­ta­la­ci­ja u loopu koja pri­ka­zu­je live-acti­on gong sesi­ju u izved­bi auto­ri­ce, uz pri­sut­nost sti­li­zi­ra­nih “cha­kra anđe­la”. Njihova namjer­no nela­god­na i ambi­va­lent­na este­ti­ka posre­du­je iskus­tvo iskre­ne zvuč­ne medi­ta­ci­je, refe­ri­ra­ju­ći se na YouTube “healing” kul­tu­ru te vizu­al­ne kodo­ve mod­ne i video umjet­nos­ti, s upo­ri­štem u este­ti­ci Ryana Trecartina i sim­bo­lič­kim struk­tu­ra­ma Alfreda Jarryja (Ubu Roi). Projekt je u razvo­ju, a snim­ljen je tije­kom rezi­den­ci­je u Kaliforniji, u pri­vat­noj kući na Mulholland Driveu, u surad­nji s Elinom Eventovom, Angusom S. Greenom, Arianom Schindler, Ivy Remington i Evanorom Unlimited.

Tea Stražičić (Fluff Lord) hrvat­ska je mul­ti­me­dij­ska umjet­ni­ca i dizaj­ne­ri­ca liko­va koja dje­lu­je izme­đu digi­tal­ne skul­p­tu­re, ins­ta­la­ci­je i spe­ku­la­tiv­nog dizaj­na. Njezina prak­sa kre­će se izme­đu fizič­kih obje­ka­ta i vir­tu­al­nih okru­že­nja, stva­ra­ju­ći hibrid­ne rado­ve, ins­ta­la­ci­je i kolek­ci­onar­ske for­me. Diplomirala je Animaciju i nove medi­je u Zagrebu te među­na­rod­no sura­đu­je na pro­jek­ti­ma u umjet­nos­ti, modi i glaz­bi. Njezin rad izla­gan je globalno.

„Narukvica“ Markéte Slaná istra­žu­je estet­sku kate­go­ri­ju sja­ja kao kul­tur­ni i ide­olo­ški feno­men koji obli­ku­je nači­ne na koje se iden­ti­te­ti dje­vo­jaš­tva stva­ra­ju, izvo­de i komo­di­fi­ci­ra­ju. Predimenzionirana naruk­vi­ca, gru­bo zava­re­na od poli­ra­nog kro­mi­ra­nog čeli­ka, tran­sfor­mi­ra­na je u arhi­tek­ton­ski okvir koji evo­ci­ra Pandora naruk­vi­ce, uz komen­tar na este­ti­ku “basic bit­ch” ranih 2010-ih. Oko peri­me­tra nje­zi­nih dva­ju para­lel­nih kru­go­va nala­ze se uve­ća­ne per­le s pri­vjes­ci­ma koje nose slo­va: M, A, N, I, P, U, L, A, T, E. Sjaj ovdje nije puka deko­ra­ci­ja, već poli­tič­ko i afek­tiv­no sta­nje, meta­fo­ra u kojoj je želja da se bude viđen neo­dvo­ji­va od nemo­guć­nos­ti skrivanja.

Njen per­for­mas „I Can Do It With a Broken Heart“ je izved­be­no čita­nje struk­tu­ri­ra­no kroz frag­men­ti­ra­ne tek­s­tu­al­ne vinje­te, popra­će­no obduk­ci­jom pli­ša­nog med­vje­di­ća, a izve­li su ga Tea Stražičić i Andrej Beštak.

Kroz kirur­šku disek­ci­ju pli­ša­nog tije­la, rad istra­žu­je kolaps eko­sus­ta­va, otu­đe­nje, far­ma­ce­ut­sku regu­la­ci­ju i psi­ho­lo­ške učin­ke suvre­me­nog živo­ta. Kombinirajući kli­nič­ki jezik s apsur­dis­tič­kim humo­rom i intim­nom ispo­vi­jes­ti, čita­nje se razvi­ja kao frag­men­ti­ra­ni poku­šaj iden­ti­fi­ci­ra­nja meha­niz­ma i nači­na psi­hič­ke smr­ti unu­tar druš­tva obli­ko­va­nog hiper­sti­mu­la­ci­jom i ero­zi­jom smisla.

Markéta Slaná mul­ti­dis­ci­pli­nar­na je umjet­ni­ca iz Češke čiji rad istra­žu­je pros­to­re izme­đu gro­te­sk­nog i enig­ma­tič­nih kra­jo­li­ka digi­tal­nih svje­to­va. Njezina prak­sa, usmje­re­na na per­for­mans i ins­ta­la­ci­ju, stva­ra pros­tor u kojem se susre­ću osje­ća­ji diso­ci­ja­ci­je i potra­ga za smis­lom. Slaná isto­vre­me­no pri­hva­ća apsurd­nost i sva­kod­ne­vi­cu hiper­po­ve­za­nog, a ipak otu­đe­nog svi­je­ta, nude­ći nijan­si­ra­nu reflek­si­ju o slo­že­nos­ti suvre­me­nog pos­to­ja­nja u kojem potra­ga za smis­lom, uspje­hom i pove­za­noš­ću pos­ta­je i igra i dubo­ko pro­živ­lje­na borba.

Izložba „Cute but Psycho“ u gale­ri­ji Novo osta­je otvo­re­na do 24. lipnja.

Drugi dan fes­ti­va­la, subo­ta 30. svib­nja, zapo­čeo je s pre­da­va­njem „Post-opti­mism“ kojeg je Tullio del­la Cortiglia odr­žao u klu­bu knji­ža­ri Giardini 2. Della Cortiglia je govo­rio o svom umjet­nič­kom putu – od obra­đi­va­nja zem­lji­šta s nagla­skom na bio-odr­ži­vost u buduć­nos­ti koju obli­ku­ju kli­mat­ske pro­mje­ne, kori­šte­nje baru­ta u umjet­nič­ke svr­he te ani­ma­tro­ni­ke u služ­bi novih umjet­nič­kih prak­si. „Dva kul­tur­na pokre­ta­ča – jedan eks­pan­zi­onis­tič­ki, a dru­gi zaštit­nič­ki – obli­ko­va­la su emo­ci­onal­ni kra­jo­lik suvre­me­nog Zapada: zavod­lji­va suče­lja koja pre­no­se ide­olo­gi­ju kroz osje­ća­je. To su sus­ta­vi koji pret­ho­de jezi­ku, struk­tu­ri­ra­ju­ći paž­nju, ubla­ža­va­ju­ći nasi­lje i kons­tru­ira­ju­ći stvar­nost kroz dizaj­ni­ra­ni afekt. Rođeni u uni­for­mi, ame­rič­ki crta­ni fil­mo­vi upoz­na­li su pogled jav­nos­ti s voj­nim inter­ven­ci­ja­ma. Rana ani­ma­tro­ni­ka temat­skih par­ko­va pro­izaš­la je iz zra­ko­plov­nog inže­njer­stva i balis­tič­kog navo­đe­nja. Maskote, igrač­ke, ava­ta­ri i ‘’cute’’ dizajn nisu neutral­ne este­ti­ke; oni su kali­bri­ra­ni sus­ta­vi koji obli­ku­ju per­cep­ci­ju, akti­vi­ra­ju emo­ci­onal­ni odgo­vor i pre­va­lju­ju zad­nji kilo­me­tar rat­ne teh­no­lo­gi­je rav­no u dže­po­ve lju­di“, navo­di se u opi­su predavanja.

Tullio Della Cortiglia (1996.) tali­jan­sko-fran­cu­ski je umjet­nik koji dje­lu­je na sje­ci­štu crte­ža, videa, skul­p­tu­re, ani­ma­tro­ni­ke i piro­teh­ni­ke. Njegova je prak­sa uko­ri­je­nje­na u ruč­nom radu i istra­žu­je subver­zi­ju blag­dan­skih i zabav­nih meha­ni­za­ma, ana­log­nih spe­ci­jal­nih efe­ka­ta te pre­ple­te­ne povi­jes­ti indus­tri­je zaba­ve i voj­nih teh­no­lo­gi­ja, razot­kri­va­ju­ći ope­ra­tiv­ne sus­ta­ve koji obli­ku­ju suvre­me­nu kul­tu­ru. Njegovi se rado­vi mani­fes­ti­ra­ju kao goru­ći frag­men­ti spek­tak­la unu­tar nes­ta­bil­nih okru­že­nja, rekon­fi­gu­ri­ra­ju­ći pro­mje­nji­va tre­nja izme­đu urba­nih i rural­nih podru­čja, gdje se pro­ce­si teri­to­ri­jal­nog pri­sva­ja­nja, pri­la­god­be pona­ša­nja i kolek­tiv­nog sta­no­va­nja nepres­ta­no izno­va pregovaraju.

Alex Quicho je potom u Kinu Valli odr­ža­la izved­be­no je pre­da­va­nje nazi­va „Love Crimes“ o sin­te­tič­koj pri­vr­že­nos­ti, u kojem kola­ju zna­ci paž­nje izme­đu chat­bot-ispo­vje­da­oni­ca i kri­mi­nal­nih posje­da. Oslanjajući se na teori­je rizi­ka, ero­sa i raču­nal­s­tva, pre­da­va­nje razot­kri­va nes­tal­no srce suvre­me­nih soci­oteh­nič­kih sus­ta­va putem pro­cu­rje­lih pri­ruč­ni­ka za pre­va­ran­te, modu­la­ci­je gla­sa, Telegram poru­ka uži­vo i crve­nih ruža.

Alex Quicho teore­ti­čar­ka je s adre­som u Londonu. Njezina prak­sa obje­di­nju­je kri­tič­ko pisa­nje, izved­be­na pre­da­va­nja i pokret­ne sli­ke kako bi razvi­la ino­va­tiv­ne nači­ne razu­mi­je­va­nja živo­ta unu­tar teh­no­lo­ških sus­ta­va. Autorica je knji­ga „Girl Intelligence“ (2025.) i „Small Gods“ (2020.).

Samostalna izlož­ba Levija van Geldera nazi­va „Ötza, Uninterrupted“ otvo­re­na je u večer­njim sati­ma u Augustovom hra­mu na pul­skom Forumu. Radi se o veli­koj pro­jek­ci­ji fil­ma u kojoj kri­ode­si­ki­ra­na mumi­ja i auto­ri­ca fan­fik­ci­je Ötza pri­ča svo­ju pri­ču kroz niz poglav­lja koje je sama napi­sa­la. U pet uzas­top­nih pri­zo­ra, ona poku­ša­va nano­vo ispi­sa­ti nara­tiv koji je (nepra­ved­no) eks­tra­po­li­ran iz znans­tve­nih rekons­truk­ci­ja, dok zato­če­na u svo­joj ras­hlad­noj komo­ri bora­vi u sta­nju neumr­le oču­va­nos­ti. Ötza je 5300 godi­na sta­ra kri­ode­si­ki­ra­na spi­sa­te­lji­ca fan­fik­ci­je iz neo­li­ti­ka, zago­vor­ni­ca pra­po­vi­jes­ne pisme­nos­ti i samo­pro­zva­na poz­na­va­te­lji­ca povi­jes­ne teorij­ske fik­ci­je. Zaključana u ras­hlad­noj ćeli­ji Arheološkog muze­ja Južnog Tirola u Bolzanu u Italiji, nje­zi­ni su zapi­si puni nade i čež­nje za kon­tra­fak­tič­nim spa­se­njem od sud­bi­ne arhe­olo­ške kon­zer­va­ci­je. Izložbu u Augustovom hra­mu mogu­će je raz­gle­da­ti do 7. lipnja.

Levi van Gelder živi i radi u Amsterdamu. Kroz per­for­mans, pisa­nje, skul­p­tu­ru i video, Levi istra­žu­je fan­fic­ti­on kao alat queer otpo­ra i kon­tra­fak­tič­nog povra­ta povi­jes­ti i fik­ci­ja. Pišući, izvo­de­ći i stva­ra­ju­ći kao Ötza (5300 godi­na sta­ra mifi­ci­ra­na podu­zet­ni­ca fan­fik­ci­je i drag adap­ta­ci­ja Ledenog čovje­ka Ötzija), Levi stva­ra subver­ziv­nu, pos­t­po­vi­jes­nu inter­pre­ta­ci­ju neo­li­tič­ke mumi­je. Pritom (pre)povijest čini queer kroz meta­tek­s­tu­al­ni pri­kaz pogreš­nog pred­stav­lja­nja, pro­pi­tu­ju­ći i odu­pi­ru­ći se pola­ga­nju pra­va na isti­nu uz pomoć oštro­um­nog pri­po­vi­je­da­nja i razi­gra­ne kritike.

Dvodnevno otvo­re­nje 28. Media Mediterranea fes­ti­va­la je svo­ju zavr­š­ni­cu ima­lo u klu­bu La Resistance gdje je odr­ža­na DJ zaba­va i dru­že­nje kus­to­sa, umjet­ni­ka i publike.

Media Mediterranea je mul­ti­me­dij­ski fes­ti­val koji se kon­ti­nu­ira­no odr­ža­va od 1999. godi­ne, s foku­som na nove medi­je, teh­no­lo­gi­je i suvre­me­ne umjet­nič­ke prak­se. Kroz izlož­be, radi­oni­ce, raz­go­vo­re i per­for­man­se, fes­ti­val pro­mi­če ino­va­tiv­ne i inter­dis­ci­pli­nar­ne pris­tu­pe, s poseb­nim nagla­skom na afir­ma­ci­ju mla­dih auto­ra i auto­ri­ca, lokal­nu i među­na­rod­nu surad­nju, te kri­tič­ki dija­log izme­đu umjet­nos­ti, publi­ke i druš­tva. Media Mediterranea obra­đu­je aktu­al­ne druš­tve­ne teme te poti­če reflek­si­ju o ulo­zi teh­no­lo­gi­je i umjet­nos­ti u suvre­me­nom svi­je­tu. Cilj fes­ti­va­la je stva­ra­nje otvo­re­ne plat­for­me za raz­mje­nu zna­nja, ide­ja i per­s­pek­ti­va kroz medi­je koji sežu od ana­log­nih do digi­tal­nih, od tak­til­nih do virtualnih.