TIK: predstavljena knjiga Nives Madunić Barišić „Žene koje vrište u sebi“

Kao dio pro­gra­ma 6. Tjedan istar­skih knjiž­ni­ca, čiji je zajed­nič­ki naziv ove godi­ne „Ženi koja se igra“, sinoć je u dvo­ra­ni Središnje knjiž­ni­ce pred­stav­ljen roman „Žene koje vri­šte u sebi“ Nives Madunić Barišić, objav­ljen ove godi­ne u nak­la­di Ljevak . Prve recen­zi­je vrlo su povolj­ne, neki čak kažu kako je to knji­ga koju bi sva­ka žena tre­ba­la pro­či­ta­ti i pok­lo­ni­ti pri­ja­te­lji­ci, a valja­lo bi je i muškar­ci­ma pro­či­ta­ti ne bi li bolje razu­mje­li žene i nji­hov doživ­ljaj muč­ne sadaš­njos­ti kroz koju se pro­bi­ja­mo.  Autorica je dra­ma­tur­gi­nja  i ured­ni­ca na HRT‑u, a nje­ni su dram­ski tek­s­to­vi izvo­đe­ni na radi­ju i u kaza­li­štu, te višes­tru­ko nagra­đi­va­ni. Do sada je bila naj­poz­na­ti­ja kao spi­sa­te­lji­ca za dje­cu – pored više dje­čjih roma­na napi­sa­la je i neko­li­ko igro­ka­za: „Mala zele­na gusje­ni­ca“, „Naša je mama pos­ta­la zmaj“, „Ispod zvon­či­ća se rodio kra­lje­vić“ i „Luzer ili faca“.

Roman „Žene koje vri­šte u sebi“ dono­si pri­ču o četi­ri žene raz­li­či­tih gene­ra­ci­ja, sud­bi­na i osob­nos­ti – Lorna je soci­jal­na rad­ni­ca, Urša umi­rov­lje­na glaz­be­ni­ca, Tajra psi­ho­lo­gi­nja, a Tina mla­da maj­ka i supru­ga izlo­že­na obi­telj­skom nasi­lju. Kada Tina potra­ži pomoć u Centru za soci­jal­ni rad živo­ti ovih četi­ri­ju žena poči­nju se pove­zi­va­ti. Dok Lorna poku­ša­va shva­ti­ti kada i kako joj je vlas­ti­ti život iskliz­nuo iz ruku, Urša se bori s neiz­dr­ži­vim siro­maš­tvom kao veći­na umi­rov­lje­ni­ka u Hrvatskoj, Tajra se teško nosi s pre­dra­su­da­ma, rasiz­mom i vlas­ti­tim bun­tov­nim karak­te­rom. Najmlađa od njih, Tina, živi izlo­že­na sva­kod­nev­nom bru­tal­nom fizič­kom i ver­bal­nom nasi­lju svo­je­ga sve­kra i poku­ša­va zašti­ti­ti malo­dob­ne sino­ve i još nero­đe­no dije­te. Sve su one na sta­no­vi­toj život­noj pre­kret­ni­ci i sli­je­dom doga­đa­ja biva­ju uvu­če­ne u mre­žu među­od­no­sa kroz koje se mijenjaju.

Nevena Trgovčić u svoj­stvu mode­ra­to­ri­ce prvo je Nives pita­la zašto rani­je nije pisa­la roma­ne za odras­le, a ona je objas­ni­la kako je dok su joj dje­ca bila mala pisa­ti za nji­hov uzrast bilo neka­ko pri­rod­no, iako je napi­sa­la i niz dram­skih tek­s­to­va za odras­le na raz­ne teme (i bila, kako kaže, „opsjed­nu­ta Medejom“). Sada kad su joj klin­ci odras­li  ima ponov­no potre­bu pro­go­vo­ri­ti i o nekim stva­ri­ma koje vidi i tište je u svi­je­tu odraslih.

Tema (za „vri­šta­nje u sebi“) u roma­nu dois­ta ne nedos­ta­je- od obi­telj­skog nasi­lja, neima­šti­ne, teškog živo­ta umi­rov­lje­ni­ka, među­ge­ne­ra­cij­skog nera­zu­mi­je­va­nja,  naci­ona­li­za­ma i dru­gih pre­dra­su­da sve do femi­ci­da, a stil je vrlo čit­ljiv i živo­tan, bez uljep­ša­va­nja i nekog nateg­nu­tog „hap­py enda“. Kroz roman su vid­lji­va raz­li­či­ta mogu­ća raz­rje­še­nja i pozi­tiv­ni isho­di, ali oni nisu fina­li­zi­ra­ni, već se čita­te­lju na volju – kroz pra­će­nje sit­nih poma­ka u dje­lo­va­nju juna­ki­nja– daje da sam zamis­li mogu­će povolj­ni­je prav­ce u koji­ma bi dalje mogle ići nji­ho­ve sud­bi­ne. Jedno od važ­ni­jih pita­nja koje roman pos­tav­lja je i žen­ska soli­dar­nost, ili njen nedos­ta­tak.  Nives Madunić Barišić sma­tra kako danas mla­đe žene ima­ju više među­sob­ne empa­ti­je i sprem­ni­je su jed­na dru­goj pomo­ći, ali i to je pos­lje­di­ca nji­ho­va odras­ta­nja uz žene koje su se kroz život mora­le puno više bori­ti s u osno­vi patri­jar­hal­nim druš­tve­nim obras­ci­ma, pa su se i među­sob­no doživ­lja­va­le više kao kon­ku­ren­ci­ja, a manje kao podrška.

Mjesto gdje se roman doga­đa nig­dje nije spe­ci­fi­ci­ra­no, prem­da bi se po nekim naz­na­ka­ma moglo zaklju­či­ti da je riječ o Zagrebu, dok npr. baranj­ski dija­lekt nasil­nog Tininog sve­kra upu­ću­je da dola­zi neg­dje iz Slavonije i nje­go­vo se nasil­no pona­ša­nje dije­lom može tuma­či­ti i kao svo­je­vr­stan ptsp od rat­nih stra­da­nja koji­ma je bio izložen.

Spisateljica je dalje pri­ča­la kako je knji­gu pisa­la tije­kom „osta­ni doma“ faza, nakon što bi odra­di­la dnev­ne oba­ve­ze za HRT. Trudila se istra­ži­ti što više kako bi nje­no pisa­nje bilo što auten­tič­ni­je, a infor­ma­ci­je je pri­kup­lja­la po raz­nim gru­pa­ma na druš­tve­nim mre­ža­ma, poseb­no oni­ma usmje­re­nim poma­ga­nju ugro­že­nim sku­pi­na­ma, gdje se može pro­na­ći puno teških život­nih pri­ča. Dodala je kako su joj dra­me puno poetič­ni­je, ali u ovom roma­nu nije želje­la „pisa­ti u celo­fa­nu“, nego biti što toč­ni­ja u svo­jim opi­si­ma, dopu­šta­ju­ći karak­te­ri­ma juna­ki­nja da se pri­ka­žu u nji­ho­vom pra­vom svje­tlu. Priznaje da je s jed­nom od njih ima­la veći pro­blem i teško je pri­hva­ća­la njen odbo­jan karak­ter. Konačno opra­šta­nje sa svim svo­jim liko­vi­ma opi­sa­la je kao goto­vo meta­fi­zič­ko iskus­tvo –tre­nu­tak u kojem je osje­ti­la da je roman zaokru­žen i da je sva­ku juna­ki­nju pri­ka­za­la kako je želje­la, „pomi­ri­la“ se s nji­ma te ih je napo­kon mogla „otpus­ti­ti“ iz svo­je svijesti.

Na kraj pred­stav­lja­nja auto­ri­ca je pro­či­ta­la jedan kra­ći odlo­mak, a potom je zain­te­re­si­ra­ni­ma iz publi­ke knji­gu i potpisivala.

• Nevena Trgovčić
• Nives Madunić Barišić
• Tjedan istarskih knjižnica