5. dan PUF‑A – O STVARANJU I BAJKAMA

Zvučno i vizu­al­no dojm­lji­vom pred­sta­vom «Yet-Untitled» (Još neime­no­va­na) iran­sko-fran­cu­ske dru­ži­ne Oriantheatre počeo je sinoć u Istarskom narod­nom kaza­li­štu – Gradskom kaza­li­štu Pula pos­ljed­nji, peti dan 21. među­na­rod­nog kaza­liš­nog fes­ti­va­la PUF. Glasom, dahom i pokre­tom voka­lis­ti­ca Gwen Sampé i ple­sač Mehdi Farajpour stvo­ri­li su mis­tič­ni ambi­jent u koje­mu duo ana­li­zi­ra raz­li­či­te pro­ce­se rađa­nja-stva­ra­nja kao i vezu izme­đu Prirode i čovje­ka, stav­lja­ju­ći pri­tom nagla­sak na intim­ni doživ­ljaj i emo­ci­je koje oni bude.

Iskonska stva­ra­lač­ka ener­gi­ja-Zemlja-Velika Majka pršti od živo­ta i kre­ativ­nog poten­ci­ja­la iz koje­ga se rađa ljud­sko biće. Iako je taj tre­nu­tak poput kapi vode u oce­anu sve­ukup­nog pos­to­ja­nja (dola­zak Farajpoura nago­vje­šta­va­ju udar­ci i pos­lje­dič­ni kon­cen­trič­ni kru­go­vi na bije­lom plat­nu u straž­njem dije­lu pozor­ni­ce) on je pro­žet dra­ma­tič­noš­ću pra­vog poro­da. I dok čovjek u bije­lom sakou s crnim zna­ko­vi­ma i bije­lim teni­si­ca­ma malo po malo istra­žu­je ambi­jent i odnos s nji­me, Velika Majka nad­gle­da ga i pra­ti, te komen­ti­ra sva­ki nje­gov korak.

Stvaralački nagon budi otkri­će vlas­ti­tog tra­ga koji nas­ta­je nakon uma­ka­nja teni­si­ca u zdje­lu s crnom bojom. Otisci neo­bič­nog dvo­noš­ca pre­tva­ra­ju bije­li ples­ni pod u aps­trak­t­nu sli­ku, a u ovom ključ­nom momen­tu on osvje­šta­va vlas­ti­ti kre­ativ­ni poten­ci­jal kao i moguć­nost obli­ko­va­nja svi­je­ta po svo­joj želji i mjeri.

Tako nas­ta­je novo biće, Čovjek-Drvo, sjen­ka-ilu­zi­ja o božan­skoj nara­vi ljud­ske pri­ro­de koja će ga saples­ti u solip­sis­tič­ku egzis­ten­ci­ju. Izlaz iz situ­aci­je moguć je ako se čovjek oka­ni mega­lo­man­skih tež­nji, čije će nega­tiv­ne pos­lje­di­ce zali­je­či­ti Majka Priroda koja u sada crnim teni­si­ca­ma ostav­lje­nim na pozor­ni­ci već sadi sije­me novog živo­ta. Zvučno moć­nu, ali kore­ograf­ski nedo­ra­đe­nu pred­sta­vu čiji kon­cept i kore­ogra­fi­ju pot­pi­su­je Farajpour gle­da­te­lji su nagra­di­li srdač­nim aplauzom.

Oduševljenje publi­ke iza­zvao je i nak­nad­ni med­ley spek­takl «C’era una vol­ta» (Bilo jed­nom) tali­jan­skog Teatra Ondadurto koji je na Forum donio miks baj­ki i nji­ho­vih hero­ja i anti­he­ro­ja. Snjeguljica, Trnoružica, Crvenkapica, Alisa, Odette, zle kra­lji­ce, polu-ses­tre, vuko­vi, prin­če­vi i vile reda­ju se na pozor­ni­ci na kojoj je više­djel­na metal­na kons­truk­ci­ja u stal­noj mije­ni stva­ra­ju­ći tako raskoš­nu sce­no­gra­fi­ju dodat­no obo­ga­će­nu video pro­jek­ci­ja­ma. Podjednako raskoš­ni su i kos­ti­mi, a za istak­nut je nevje­ro­jat­na brzi­na i dovit­ljiv način učes­ta­log pre­s­vla­če­nja (pri­mje­ri­ce, u tuš kabi­ni) koje je važan efek­t­ni dio predstave.

U pri­ču nas uvo­di glo­maz­ni vre­men­ski stroj sas­tav­ljen, poput meha­niz­ma sata, od zup­ča­ni­ka i klat­na koji obi­lje­ža­va poče­tak i kraj izved­be. Zla Kraljica u crve­noj halji­ni «leb­di» scen­skim pros­to­rom na viso­kom pokret­nom pri­jes­to­lju s koje­ga se obra­ču­na­va s lije­pim Djevama. Lijepe Djeve nisu baš toli­ko bes­po­moć­ne iako im je suđe­no da budu uple­te­ne u teške, pa čak i pogub­ne život­ne situ­aci­je. Koliko god bile gura­ne naoko­lo kao pred­me­ti tuđe želje ili mrž­nje ne manj­ka im pomoć, a niti sna­ga da se u ključ­nom tre­nut­ku sna­đu. Njihovim čari­ma je nemo­gu­će odo­lje­ti pa tako u ruka­ma Crvenkapice zli vuk-gan­g­s­ter pos­ta­je pos­luš­ni psić na uzici.

A na kra­ju ih čeka i nagra­da – Princ koji na lete­ćoj ves­pi (noše­noj kra­nom) osi­gu­ra­va sret­ni zavr­še­tak. Unatoč novoj inter­pre­ta­ci­ji kla­sič­nih baj­ki kraj osta­je uskla­đen s tra­di­ci­jom u dije­lu gdje Princeza pro­na­la­zi svog Princa, dok Kraljica skon­ča­va (u vatri pro­čiš­će­nja). Međutim, kada ona pre­uzi­ma pri­jes­to­lje i moć kraj otva­ra novi cik­lus suko­ba Dobra i Zla.

Pedstava u reži­ji Marca Paciottija pro­že­ta je kore­ograf­ski lije­po izve­de­nim ples­nim toč­ka­ma i efek­ti­ma kao što su umjet­na magla, piro­teh­ni­ka i kon­fe­te. Pomoćnik reda­te­lja je Robert Andolfi, a za umjet­nič­ki kon­cept ove kopro­duk­ci­je s tali­jan­skim Festivalom Mirabilia (M.I.C.P.A.F.) i špa­njol­skim FiraTàrrega zas­luž­ni su Marco Paciotti, Cristian Paraskevas i Lorenzo Pasquali.

21. PUF zavr­šen je u Klubu Monteparadiso u Društvenom cen­tru Rojc podje­lom nagra­da koje zajed­no čine «Kazališno nebo» fes­ti­va­la. Tročlani žiri u sas­ta­vu Suzana Marjanić, Nebojša Borojević i Nataša Govedić jed­no­glas­no je dodi­je­lio četi­ri nagra­de i poprat­ne skul­p­tu­re koje je izra­di­la pul­ska umjet­ni­ca Roberta Weissman Nagy.

Oblak, nagra­du za scen­sko pro­miš­lja­nje te cje­lo­vi­tost i zaokru­že­nost, dobi­la je pred­sta­va „Yet Untitled“ Oriantheatre Dance Companyja. Vjetar, nagra­da za istra­ži­vač­ke dose­ge koji nas­lu­ću­ju pro­mje­nu i dono­se svje­ži­nu, dodi­je­lje­na je kolum­bij­skoj dru­ži­ni Maldita Danza za pred­sta­vu „Súper Tejido Limbo», dok je Kaplja, nagra­da za poje­di­nač­no ili skup­no ostva­re­nje koje nago­vje­šta­va osvje­že­nje, pri­pa­la izra­el­skom duu, Shani Granot i Nevu Romano, i nji­ho­voj pred­sta­vi „An Hour With All-Eaters“. Ove godi­ne ocje­nji­vač­ki sud je uru­čio i nagra­du Munja za dopri­nos u poje­di­nom podru­čju, a koja će se u buduć­nos­ti dodi­je­lji­va­ti bienal­no. Nju su pri­mi­li Heninng Frimann Larsen i Miro Manojlović za dizajn i izra­du glaz­be­nih ins­ta­la­ci­ja te autor­sku glaz­bu za pred­sta­ve „Anno Domini 2015“ i „Kabaret Tamne Zvijezde“.

Također, ove je godi­ne po prvi puta dodi­je­lje­na nagra­da Spasko (po dizaj­ne­ru Predragu Spasojeviću) za naj­e­mo­tiv­ni­ju pred­sta­vu. Odluku o dobit­ni­ku donio je stu­dent­ski ocje­nji­vač­ki sud (Milena Labud, Matija Kliman i Ivona Lizačić) koji se opre­di­je­lio za „Chorus of Orphans“ polj­skog Teatra KTO.

Tekst i foto Ivana-Nataša TURKOVIĆ

• 21. PUF - Međunarodni kazališni festival