Otočne priče

60. PULA: SVEĆENIKOVA DJECA, reda­te­lja Vinka Brešana, VIS-A-VIS, reda­te­lja Nevija Marasovića

Poput mno­gih doma­ćih fil­mo­va pos­ljed­njih godi­na, i Brešanova “Svećenikova dje­ca” već su pri­ka­zi­va­na u doma­ćim kini­ma i na među­na­rod­nim fes­ti­va­li­ma, tako da je sinoć­nja pro­jek­ci­ja u Areni bila pre­mi­jer­na samo za pul­sku publi­ku. Iako masov­na publi­ka odlič­no reagi­ra na Brešanov humor, valja pri­mi­je­ti­ti da u nje­go­vom opu­su nema evo­lu­ci­je i da mu je pris­tup humo­ru iden­ti­čan već goto­vo dva deset­lje­ća. U “Svećenikovoj dje­ci” junak je otoč­ni sve­će­nik koji, u surad­nji s lokal­nim tra­fi­kan­tom i apo­te­ka­rom, orga­ni­zi­ra akci­ju sis­te­mat­skog potaj­nog buše­nja kon­do­ma radi pove­ća­nja nata­li­te­ta na oto­ku, iako će ih to igra­nje Boga u konač­ni­ci sku­po košta­ti. Riječ je o poten­ci­jal­no zanim­lji­vom pred­lo­šku, koji pru­ža broj­ne moguć­nos­ti raz­ra­de, ali Brešan se prik­lo­nio svo­jem pre­poz­nat­lji­vom sti­lu poz­na­tom još iz “Maršala” i fil­ma “Kako je počeo rat na mom oto­ku”. Brešan ne pre­za od vul­gar­nos­ti i nepo­sred­nih sek­su­al­nih alu­zi­ja, čak i tamo gdje bi se pri­kri­va­njem ostva­rio bolji uči­nak, nje­gov humor pri­lič­no je izra­van i grub, a pri­zo­ri čes­to nagi­nju kari­ka­tu­ral­nom. Kao upu­ćen reda­telj, Brešan je svjes­tan činje­ni­ce da komič­no mora biti pro­že­to ele­men­ti­ma tra­ge­di­je ili život­ne tuge, ali kod nje­ga je i to izve­de­no pri­lič­no gru­bo i nasil­no, dale­ko od ele­gan­ci­je koju zna­ju pos­ti­ći, pri­mje­ri­ce, suvre­me­ni češki reda­te­lji kome­di­ja. Iako Brešan nije uspio pozi­tiv­no izne­na­di­ti, mla­di Nevio Marasović sva­ka­ko jest. Radnja nje­go­vog novog fil­ma “Vis-a-Vis” tako­đer se odvi­ja na oto­ku (Vis), kamo film­ski reda­telj (Rakan Rushaidat) i nje­gov budu­ći glu­mac (Janko Popović Volarić) dola­ze raz­ra­đi­va­ti sce­na­rij za novi film i pri­tom se u izo­la­ci­ji suoča­va­ju s osob­nim demo­ni­ma. Za raz­li­ku od razvi­ka­nog prvi­jen­ca “The Show Must Go On”, u koje­mu je skrom­nim pro­duk­cij­skim sred­stvi­ma nas­to­jao pos­ti­ći dojam viso­ko­bu­džet­nog akcij­skog fil­ma, Marasović ovdje sve kar­te uspješ­no pola­že na komor­ni ugo­đaj i glu­mač­ku među­igru. Iako je nas­tao izvan kla­sič­nog sus­ta­va finan­ci­ra­nja (HAVC), Marasovićev film mogao bi se izro­di­ti u naj­u­god­ni­je izne­na­đe­nje ovo­go­diš­njeg Nacionalnog programa.

Elvis Lenić