Katastrofa prijeti

TV: U ZAKLON, reda­te­lja Jeffa Nicholsa

Filmovi katas­tro­fe po defi­ni­ci­ji su spek­tak­li, nji­ho­vi pri­zo­ri pro­duk­cij­ski su raskoš­ni i teh­no­lo­ški iznim­no zah­tjev­ni, glav­ne ulo­ge uglav­nom dobi­va­ju glu­mač­ke zvi­jez­de, ali pos­to­je i dru­ga­či­ji pri­mje­ri. Američki reda­telj Jeff Nichols u fil­mu „U zak­lon“ (Take Shelter, 2011.), koji se veče­ras (06. ruj­na) pri­ka­zu­je na HTV‑u, tema­ti­ci pri­je­te­će katas­tro­fe pris­tu­pa iz pot­pu­no dru­ga­či­jih pola­zi­šta, tako da zane­ma­ru­je akcij­sku pri­zor­nu raskoš, a nagla­ša­va unu­tar­nju tje­sko­bu i nesi­gur­nost. Glavni lik je obi­telj­ski čovjek iz Ohia (Michael Shannon), koji živi mir­nim živo­tom s kćer­kom i supru­gom, sve dok ga ne poči­nju pro­ga­nja­ti jezi­ve vizi­je. Uglavnom sanja pri­zor dnev­nog neba pre­kri­ve­nog nepri­rod­no gus­tim crnim obla­ci­ma, iz kojih poči­nju pada­ti prlja­ve kapi kiše gus­te poput motor­nog ulja, što doživ­lja­va kao pri­je­te­ću naj­a­vu sko­raš­nje pri­rod­ne katas­tro­fe. Preplašeni junak poči­nje gra­di­ti ogrom­no sklo­ni­šte u bli­zi­ni kuće, što dovo­di u nevje­ri­cu nje­go­vu oda­nu supru­gu (izvan­red­na Jessica Chastain), kao i bli­ske pri­ja­te­lje i susje­de. Istodobno, i sam junak povre­me­no sum­nja u oprav­da­nost vlas­ti­tih pos­tu­pa­ka, ali ne može si pomo­ći jer je strah jači od razu­ma, a naro­či­to ga bri­ne maj­či­na povi­jest boles­ti (shi­zo­fre­ni­ja) i moguć­nost da se nje­mu dogo­di isto. Redatelj Nichols iznim­no dojm­lji­vo i nara­tiv­no vje­što pro­pi­tu­je odnos izme­đu ludi­la i zdra­vog razu­ma u današ­njem svi­je­tu. Može li itko više reći da ima real­nu sli­ku svi­je­ta ili smo svi žrtve ilu­zi­ja i medij­skih opsje­na? Vijesti koje nepre­kid­no kon­zu­mi­ra­mo u novi­na­ma, na tele­vi­zi­ji ili inter­ne­tu više nas une­sre­ću­ju nego što poma­žu, a to je možda i cilj eko­nom­sko-poli­tič­kih sus­ta­va. Držati poje­din­ca u stal­nom stra­hu da bi se nji­me moglo lak­še uprav­lja­ti. U tom kon­tes­tu Nicholsovu pri­ču može­mo pro­tu­ma­či­ti i kao iznim­no moć­nu meta­fo­ru glo­bal­nog sta­nja išče­ki­va­nja, nape­tos­ti i nemo­ći, ali to nije sve. Narativna struk­tu­ra nje­go­vog fil­ma teme­lji se na činje­ni­ci da zavr­š­ni kadar daje pot­pu­no novi zna­čaj cije­loj dota­daš­njoj pri­či. Kao što u zad­njem kadru „Planeta maj­mu­na“ otkri­va­mo da se rad­nja odvi­ja na pos­ta­po­ka­lip­tič­noj Zemlji, a u zavr­š­ni­ci „Apocalypta“ da je suro­vi život juž­no­ame­rič­kih domo­ro­da­ca mačji kašalj pre­ma ono­me što im sli­je­di, tako i Nicholsov film ima svoj šokant­ni fina­le. Naravno, neće­mo otkri­ti o čemu je riječ, ali nemoj­te pro­pus­ti­ti ovo izvr­s­no djelo.

Elvis Lenić