Žrtva velikih ambicija

TV: GOSPODIN NITKO, reda­telj Jaco Van Dormael

Problematika rođe­nja i smr­ti, odnos­no mla­dos­ti i sta­ros­ti, razum­lji­vo, pri­lič­no zani­ma i suvre­me­ne film­ske autore.

Prije neko­li­ko godi­na David Fincher reži­rao je „Neobičnu pri­ču o Benjaminu Buttonu“, u kojoj se glav­ni lik rađa kao sta­rac s moz­gom dje­te­ta, a umi­re kao beba sa život­nim i men­tal­nim sklo­pom star­ca, ali nje­gov ambi­ci­ozan pris­tup neo­bič­noj krat­koj pri­či Francisa Scotta Fitzgeralda nije uro­dio naro­či­to uspje­lom izved­bom. Sutra (28. lip­nja) se na tele­vi­zi­ji pri­ka­zu­je film „Gospodin Nitko“ (HTV 1, 23.45), koji je 2009. reži­rao bel­gij­ski reda­telj Jaco Van Dormael, a bavi se slič­nom pro­ble­ma­ti­kom u još ambi­ci­oz­ni­jem izdanju.

Junak fil­ma budi se u bol­ni­ci 2092. s navr­še­nih 117 godi­na živo­ta, iako ispo­čet­ka mis­li da ima samo 34, a futu­ris­tič­ki dis­to­pij­ski svi­jet koji ga okru­žu­je pot­pu­no je dru­ga­či­ji od svi­je­ta koji pam­ti iz mla­dos­ti. Zahvaljujući meto­di stal­nog obnav­lja­nja tje­les­nih sta­ni­ca lju­di su pos­ta­li bes­mrt­ni, sek­su­al­ni odno­si se više ne upraž­nja­va­ju jer nisu potreb­ni, a gos­po­din Nitko je jedan od pos­ljed­njih koji će umri­je­ti pri­rod­nom smr­ću. Radoznalom novi­na­ru, koji ga posje­ću­je u bol­ni­ci, pri­ča svo­ju život­nu pri­ču koja ne nudi nje­go­vu kon­kret­nu povi­jest, nego je zapra­vo slo­že­ni niz mogu­ćih pote­za i nji­ho­vih pos­lje­di­ca. Priča zapo­či­njem pita­njem što bi bilo da je imao neke dru­ge rodi­te­lje, nas­tav­lja se dvoj­bom kako bi se nje­gov život odvi­jao da je nakon ras­ta­ve rodi­te­lja nas­ta­vio živje­ti s ocem, a kako da je oda­brao maj­ku, što bi bilo da se ože­nio sva­kom od tri pri­ja­te­lji­ce iz dje­tinj­stva i tako dalje.

Redatelj poku­ša­va pri­ka­za­ti sve­obu­hvat­nost život­nih oda­bi­ra i nji­ho­vih pos­lje­di­ca, a tako slo­že­nu nara­tiv­nu kons­truk­ci­ju još dodat­no opte­re­ću­je raz­ma­tra­nji­ma o teori­ji kaosa, zako­nu entro­pi­je i dru­gim filo­zof­skim i fizi­kal­nim teori­ja­ma. Rezultat je dje­lo koje uzro­ku­je izra­zi­tu podvo­je­nost kod gle­da­te­lja. S jed­ne stra­ne, teško je osta­ti rav­no­du­šan pre­ma vizu­al­nom sti­lu ove dois­ta raskoš­ne kanad­sko-bel­gij­sko-fran­cu­sko-nje­mač­ke kopro­duk­ci­je, budu­ći da je reda­telj ulo­žio impo­zan­tan trud u kre­ira­nje sek­ven­ci koje se odvi­ja­ju u raz­li­či­tim vre­me­ni­ma i na raz­li­či­tim mjes­ti­ma rad­nje, a vizu­al­na rje­še­nja poje­di­nih pri­zo­ra dois­ta ostav­lja­ju bez daha.

Nasuprot tome, osnov­ni pro­blem fil­ma je u pre­ten­ci­oz­nos­ti i pre­ve­li­kim ambi­ci­ja­ma, odnos­no činje­ni­ci da nara­tiv­na izved­ba ne uspi­je­va oprav­da­ti iznim­no širok opseg tema o koji­ma je autor htio nešto reći. Film je defi­ni­tiv­no pre­dug, inzis­ti­ra se na ponav­lja­nju broj­nih pri­zo­ra iako za to nema poseb­nog raz­lo­ga, puno se toga izrav­no tuma­či i objaš­nja­va. Film o veli­kim tema­ma može uspje­ti ako se tak­ve teme prov­la­če kroz pri­ču koja će obu­ze­ti i snaž­no pri­vu­ći gle­da­te­lja, ali ovdje to nije slu­čaj, nego reda­telj namet­lji­vo poten­ci­ra nje­mu bit­ne teme bez obzi­ra što su se otrg­nu­le od kon­tek­s­ta pri­če. „Gospodin Nitko“ je u konač­ni­ci još jedan pri­mjer nes­kla­da izme­đu pre­ve­li­kih ambi­ci­ja i nedo­ras­le reali­za­ci­je, iako je dois­ta šte­ta da ulo­že­ni trud nije rezul­ti­rao nekim uspje­li­jim ostvarenjem.

Elvis Lenić