RAZGOVOR S KREŠIMIROM ZIMONIĆEM: “KAO KLINAC, ŽELIO SAM OBIĆI SVIJET”

Premda prvens­tve­no poz­nat kao vrs­ni stri­paš, Krešimir Zimonić-Zima je i autor nagra­đi­va­nih ani­mi­ra­nih fil­mo­va, dizaj­ner, ilus­tra­tor, likov­ni peda­gog, blo­ger i svjet­ski put­nik. Posljednjih godi­na objav­lje­no je više uko­ri­če­nih izda­nja nje­go­vih stri­po­va, dovr­šio je svoj 7. ani­mi­ra­ni film „Zlatkine žute minu­te“, čest je gost svjet­skih fes­ti­va­la ani­mi­ra­nog fil­ma, a diljem zem­lje nižu se i Zimine izlož­be. Ovaj je raz­go­vor obav­ljen netom po zatva­ra­nju nje­go­ve „Šumske“, prve ikad izlož­be stri­pa u zagre­bač­kom MSU, Muzeju suvre­me­ne umjetnosti.

„Prva, pa odmah kapi­ta­lac“ –komen­ti­rao je net­ko. Ti dois­ta i jesi kapi­ta­lac hrvat­skog stri­pa i ani­ma­ci­je, a „Šumska“ ima sve naj­bo­lje karak­te­ris­ti­ke pre­poz­nat­lji­vo tvog, raskoš­nog i njež­nog, sti­la crta­nja. Izložba je dobi­la nas­lov po tabla­ma koje su izla­zi­le u Modroj las­ti, a nado­ve­zu­ju se i na „Šumu Striborovu“, koju si crtao ranije…

- Ove godi­ne poče­la je dje­lo­va­ti Platforma Edit Comics u kojoj je dese­tak udru­ga iz više hrvat­skih gra­do­va. Uz raz­ne radi­oni­ce, na ini­ci­ja­ti­vu Tonija Šarića u sklo­pu toga pos­tav­lje­no je više izlož­bi po ško­la­ma diljem Slavonije (a i šire) koji­ma je dje­ci pred­stav­ljen izbor Matakovićevih  i mojih ilus­tra­ci­ja i stri­po­va. U Varaždinu je bila moja samos­tal­na izlož­ba pod nazi­vom “Refleksije”. Naime, bio sam tamo u žiri­ju inter­na­ci­onal­nog fes­ti­va­la ani­mi­ra­nih fil­mo­va dje­ce i mla­dih (skra­će­no – VAFI), a već je tra­di­ci­ja da doma­ći član žiri­ja ima izlož­bu. “Šumska” se neka­ko nado­ve­za­la na ove dvi­je ini­ci­ja­ti­ve – kako se u MSU otva­ra­la izlož­ba “Nepokorena šuma” posve­će­na Radovani Ivšiću, kus­to­si­ca Nada Beroš dosje­ti­la se da bi povo­dom toga mogli napra­vi­ti izlož­bu nami­je­nje­nu dje­ci s mojim ilus­tra­ci­ja­ma za pri­če Ivane Brlić Mažuranić. Kako sam te ilus­tra­ci­je sma­trao nedos­tat­nim za izlož­bu, pred­lo­žio sam da tu bude znat­no repre­zen­ta­tiv­ni­ji izbor iz stri­po­va pre­ma Mažuranićki, ilus­tra­ci­je koje sam radio za pro­jekt “Kneja-vilin­ska šuma” Lidije Bajuk, a onda, narav­no, i strip “Šumska” nas­tao u sklo­pu moje dugo­go­diš­nje surad­nje s Modrom las­tom. Tek kad smo pos­ta­vi­li izlož­bu pri­mi­je­će­no je da je to prvi put da se u Muzeju suvre­me­ne umjet­nos­ti izla­žu stri­po­vi. Iako je to prvens­tve­no nami­je­nje­no dje­ci kojoj se u MSU pri­re­đu­ju broj­ni sadr­ža­ji i radi­oni­ce, na otvo­re­nje su doš­li uglav­nom odras­li… Slijedi još izlož­ba u Karlovcu u sklo­pu fes­ti­va­la nepro­fe­sij­skog fil­ma gdje će biti pri­ka­zan i izbor mojih ani­mi­ra­nih fil­mo­va… tako­đer nami­je­nje­no dje­ci, mla­di­ma i oni­ma koji se osje­ća­ju mladi…

U tvom boga­tom cur­ri­cu­lu­mu vitae naku­pi­lo se i puno edu­ka­tiv­nog rada – voliš pre­no­si­ti zna­nje mla­đi­ma, a i dru­ži­ti se s nji­ma. Mnogi od njih danas možda nisu baš u stri­pu, ali jesu u nekim “umjet­nič­kim voda­ma” što ti je, vje­ro­jat­no, veli­ka satisfakcija?

- Pa da, tije­kom deve­de­se­tih bile su broj­ne te radi­oni­ce, Mali Lošinj, Crikvenica, Novigrad, Pula, Čakovec… a bio sam i niz godi­na u držav­nom povje­rens­tvu Lidrana. Malo mi je čud­no što su polaz­ni­ci tih radi­oni­ca danas odras­li lju­di koji ima­ju svo­ju dje­cu. Sad su to moji kole­ge, neki se i dalje bave stri­pom, neki ani­ma­ci­jom, a ima i uspješ­nih dizaj­ne­ra. Draško Ivizić me nedav­no pod­sje­tio da je on danas sta­ri­ji no što sam ja bio kad smo se prvi put sre­li na nekoj radi­oni­ci. Vrijeme leti…

Koji su ti poče­ci u likov­nos­ti? Jesi li se kao kli­nac zamiš­ljao kao stri­paš? Gdje su kori­je­ni tvo­je kre­ativ­ne karijere?

- Nisam se zamiš­ljao kao stri­pa­ša. Jako su me priv­la­či­le sli­ke, skup­ljao sam sve što je nacr­ta­no ili nas­li­ka­no ljud­skom rukom, pa tako i stri­po­ve. Danas imam ogrom­nu zbir­ku knji­ga, sve u sve­zi povi­jes­ti sli­kar­stva, ilus­tra­ci­je i stripa.

Koji su bili tvo­ji prvi uzo­ri među strip autorima?

- Ne bi se baš moglo reći da sam imao uzo­re, nisam ni htio a niti mogao opo­na­ša­ti niko­ga, uvi­jek sam radio nekak­ve svo­je, poma­lo otka­če­ne stri­po­ve, za koje neki tvr­de da i nisu “pra­vi” stri­po­vi. U dje­tinj­stvu sam volio Princa Valianta, Tarzana i Dan Darea, a jako cije­nim tali­jan­ske crta­če Battagliu i Toppia. Veliki sam fan sli­ka­ra Turnera i bri­tan­skih akva­re­lis­ta 19. sto­lje­ća, te nekih ame­rič­kih ilus­tra­to­ra iz 50-tih godi­na 20. sto­lje­ća. Ono što sam otkri­vao kao kli­nac i što me povuk­lo pre­ma likov­nos­ti uglav­nom i danas volim.

Na HTV‑u je nedav­no pri­ka­zan doku­men­tar­ni seri­jal od 30 epi­zo­da Strip u Hrvatskoj. Pokazuje li to, kao i izlož­ba u MSU‑u da je strip i u lije­poj našoj napo­kon dobio mjes­to koje mu pri­pa­da, uz bok dru­gih umjetnosti?

- Seriju je za tele­vi­zi­ju pro­izve­la Umjetnička udru­ga Anima, kole­ga Matija Pisačić i ja smo je pro­du­ci­ra­li. Bilo je to prvi put da radim nešto tako opsež­no u rela­tiv­ni krat­kom roku, bilo je uklju­če­no sto­ti­njak lju­di… Vrlo sam zado­vo­ljan rezul­ta­tom, napo­kon se i na tele­vi­zi­ji poja­vi­lo nešto struč­no i zanim­lji­vo o stri­pu. Što se tiče izlož­be u MSU‑u, izne­na­di­lo me da je upra­vo na mojoj izlož­bi po prvi put strip izlo­žen u toj ins­ti­tu­ci­ji. Nadam se da će to ubu­du­će biti uobičajeno.

Bio si jedan od pokre­ta­ča i dugo­go­diš­nji spi­ri­tus movens Salona stri­pa, a niz godi­na si ure­đi­vao i strip maga­zin Patak. Što je danas s tim zna­čaj­nim pro­jek­ti­ma? Čekaju li neko bolje vri­je­me ili su posve ugašeni?

- Kako sada stva­ri sto­je, vri­je­me papir­na­tih strip maga­zi­na odla­zi u povi­jest – nisu komer­ci­jal­no ispla­ti­vi. Stripa je sve više na inter­ne­tu i u digi­tal­noj for­mi. Što se tiče Salona, odnos­no fes­ti­va­la stri­pa, oni su u modi, ima ih neko­li­ko u regi­ji. Vinkovački Salon bio je po tom pita­nju pionir­ski, veli­ka avan­tu­ra u koju sam se upus­tio mlad i pun entu­zi­jaz­ma i na što sa danas pri­lič­no pono­san. Njegova buduć­nost ovi­si o finan­cij­skim moguć­nos­ti­ma, no orga­ni­za­ci­ju bi tre­ba­li pre­uze­ti neki novi entuzijasti.

Vinkovci ima­ju dva veli­ka ime­na hrvat­skog stri­pa – tebe i Dubravka Matakovića – vas dvo­je zna­te se od dje­tinj­stva? Iako ste stil­ski sušte suprot­nos­ti, koli­ko ste utje­ca­li jedan na dru­gog, na vaš izbor da se bavi­te stri­pom, a i u kas­ni­jem radu?

- Išli smo u istu osnov­nu ško­lu, ali on je tri godi­ne mla­đi, upoz­na­li smo se kad sam ja već bio u Zagrebu u Primijenjenoj. Išao je u raz­red s mojim bra­tom, zajed­no su tada nešto crta­li u sti­lu Alana Forda, što tada nije puno obe­ća­va­lo. Ja sam prve stva­ri obja­vio još u sred­njoj ško­li, a Dubravko je stri­po­ve počeo objav­lji­va­ti pred kraj stu­di­ja na Akademiji… Nije bilo nekih među­sob­nih utje­ca­ja, ali smo pos­ta­li dobri pri­ja­te­lji, sva­ki put kad se nađe­mo pre­tre­sa­mo nogo­met­ne i glaz­be­ne teme. Iako su nje­go­vi stri­po­vi šaša­vo smi­ješ­ni, Dubravko je pra­vi pro­fe­si­ona­lac i pouz­dan suradnik.

Legendarna Zlatka, “mrša­vi­ca šare­ne kose koja odbi­ja odras­ti” tvo­ja je glav­na zvi­jez­da, zapra­vo su to baj­ko­vi­tim deta­lji­ma obil­no zači­nje­ne tvo­je kon­tem­pla­ci­je o dje­voj­či­ca­ma i mla­dim žena­ma, pri­la­go­đe­ne uzras­tu koji čita Modru las­tu, gdje si je objav­lji­vao nekih 20-ak godi­na. Poznata je pri­ča kako je prva tabla, „Zlatka i Petar Pan“ nas­ta­la nakon što si čuo kako se jed­na dje­voj­či­ca u ško­li ispri­ča­la za nena­pi­sa­nu zada­ću pri­čom kako ju je posje­tio Petar Pan. Pretpostavljam da su i mno­ge dru­ge epi­zo­de bile nadah­nu­te slič­nim anegdotama?

- Neke jesu. Recimo, moja pri­ja­te­lji­ca Zvjezdana ima­la je neko­li­ko mača­ka koje bi ubr­zo neka­mo nes­ta­le. U pri­či­ci “Zlatka i mač­ke” dodao sam još pet, šest nekih dru­gih slič­nih (i izmiš­lje­nih) bizar­nih slu­ča­je­va s odmet­nu­tim mač­ka­ma, te pri­ču zavr­šio sa Mačkom u čiz­ma­ma, sli­kov­ni­com koju sam vidio kod jed­ne dru­ge pri­ja­te­lji­ce… Taj mačak nije niku­da mogao zbri­sa­ti iako je imao čiz­me od sedam milja. Pada mi na pamet i epi­zo­da “Zlatka pro­tiv ško­le” – dje­voj­či­ca koju sam sreo na nekoj od radi­oni­ca pri­ča­la je kao je poje­la pok­va­re­nu pašte­tu ne bi li se raz­bo­lje­la i tako malo izos­ta­la iz ško­le. Dodao sam tu i tadaš­nji štrajk nas­tav­ni­ka (zbog kojeg je Zlatkina bolest ispa­la nepo­treb­na), a iz pok­va­re­ne pašte­te se izle­gao lik Piko koji je Zlatki odr­žao moral­nu pro­di­ku nakon što ga je povra­ti­la. Piko se pojav­lju­je i u nekim kas­ni­jim epi­zo­da­ma, uvje­ren da je Zlatka nje­go­va mama.

Neovisno o pro­to­ku vre­me­na, Zlatka dois­ta ne sta­ri, vje­ru­jem da i danas jed­na­ko dobro komu­ni­ci­ra kako s teena­ge­ri­ma tako i s nji­ho­vim rodi­te­lji­ma. Negdje si spo­me­nuo da imaš još mno­go nere­ali­zi­ra­nih ski­ca i ide­ja – hoće li biti nas­ta­va­ka, ili adap­ta­ci­ja u nekim dru­gim medijima?

- Nadam se da hoće.

Tvoj rad na ani­mi­ra­nim fil­mo­vi­ma – koli­ko se to raz­li­ku­je od stri­po­va i ilus­tra­ci­ja, imaš li u pla­nu i neki slje­de­ći crtić?

- Animirani fil­mo­vi, iako krat­ki, veli­ki su pro­jek­ti koji se osmiš­lja­va­ju i reali­zi­ra­ju u neko­li­ko godi­na. Potrebno je i osi­gu­ra­ti dos­tat­na sredstva…

Često u inter­v­ju­ima nagla­ša­vaš da ne pos­to­ji samo jed­na Zlatka na teme­lju koje si izgra­dio taj lik. Općenito, i u stri­po­vi­ma „za odras­le“ i u ilus­tra­ci­ja­ma i u tvo­jim crte­ži­ma, žena u svim svo­jim „mije­na­ma“ ti je naj­iz­ra­že­ni­ja tema i uvi­jek vrlo sen­zi­bil­no obrađena…

- Prvo sam napra­vio dese­tak pri­či­ca s nas­lo­vom Zlatka, ona­ko za sebe, objav­lju­ju­ći ih u maga­zi­nu Patak. Bilo je to u raz­dob­lju od neko­li­ko godi­na, goto­vo usput. No kada je kre­nu­lo u Modroj las­ti pos­tao mi je naj­važ­ni­ji pro­jekt. Bilo mi je jako sta­lo do tog seri­ja­la. Igrom sud­bi­ne nemam dje­ce, pa iz ove per­s­pek­ti­ve izgle­da kao da sam to poku­šao nadok­na­di­ti kre­aci­jom Zlatke, ali i nekih dru­gih liko­va. Bilo je tu i nekih cita­ta, kako iz živo­ta tako i iz popu­lar­ne kul­tu­re, veći­nom su pot­pi­sa­ni ili pre­poz­nat­lji­vi. Rijetko se tome vra­ćam, no kad ponov­no pro­či­tam neku epi­zo­du izne­na­di me da sam to ja napi­sao. Najzabavnije mi je koli­ko uvjer­lji­vo zvu­če neke stva­ri koje sam pot­pu­no izmis­lio. Valjda se sve to ipak teme­lji na nekom općem iskus­tvu. Prije tri­de­se­te nisam mogao nešto tak­vo niti pisa­ti niti nacrtati.

Manje je poz­na­to da si puno puto­vao (i Zlatka u crti­ću obi­la­zi sva mjes­ta koja je pro­šao njen “tata”), što si, zajed­no sa svo­jim luta­nji­ma po fes­ti­va­li­ma, izlož­ba­ma i radi­oni­ca­ma, sa svi­je­tom podi­je­lio na svo­jim Vimeo i You Tube kana­li­ma, kao i na blo­gu Zimamedia. Egipat ti je, čini se, poseb­no pri­ras­tao srcu jer si mu se u više navra­ta vraćao?

- Kad sam prvi put bio u Egiptu znao sam da ću morat opet doći. Otišao sam tamo dosad pet puta i sva­ki put se bilo sve teže vra­ti­ti. Jako je lije­po uz moć­ni Nil, a i pus­tinj­ska kli­ma mi jako odgo­va­ra. U Iranu sam bio tri­put, upoz­nao div­ne lju­de i rado ću ponov­no oti­ći… Ali u fil­mu Zlatkine žute minu­te ima i podru­čja na koji­ma nisam bio (pri­mje­ri­ce, Amerika i Rusija su se u fil­mu mora­le poja­vi­ti), a koja mene uop­će ne priv­la­če. No rado gle­dam ruske i pogo­to­vo ame­rič­ke filmove…

Odradio si i neko­li­ko lije­pih foto-stri­po­va s foto­gra­fi­ja­ma sa svo­jih puto­va­nja. Posebno je dir­lji­va pri­ča Moon House o egi­pat­skoj dje­voj­či­ci čiju su kuću poru­ši­li, ona je jed­na od “živih Zlatki” koje ti daju poti­caj za nove i nove epizode?

- Osim sli­ko­vi­te Moon House, u neko­li­ko godi­na cije­lo selo Gurna je nes­ta­lo. Nalazilo se na arhe­olo­škom nala­zi­štu pa su kuće sru­še­ne, a sta­nov­niš­tvo, koje je tu živje­lo sto­lje­ći­ma, pre­mje­šte­no na dru­ge loka­ci­je. Djevojčicu Soher i nje­zi­nu poro­di­cu pro­na­šao sam dvi­je godi­ne kas­ni­je, bili su jako vese­li kad su svo­ju biv­šu kuću vidje­li u Modroj lasti.

Imaš i para­lel­nu uspješ­nu kari­je­ru u ilus­tra­ci­ja­ma, što detalj­no doku­men­ti­raš na svom dru­gom blo­gu “Memoari povre­me­nog ilus­tra­to­ra”. Oba blo­ga, narav­no, pre­po­ru­ča­mo čita­te­lji­ma. U nji­ma vid­lji­vo da si ne samo izvr­stan likov­njak nego i bri­tak i duho­vit pisac. Postoji li možda neg­dje i neki tvoj od jav­nos­ti skri­ven roman ili zbir­ka pri­ča, poezije?

- Blogove sam u zad­nje vri­je­me zapus­tio, ali “Memoare povre­me­nog ilus­tra­to­ra” bih volio pre­tvo­ri­ti u papir­na­tu knji­gu. Naslov dovolj­no govo­ri, nikad se nisam osje­tio pra­vim ilus­tra­to­rom. S izu­zet­kom Modre las­te, surad­nje s raz­li­či­tim izda­va­či­ma su bile ili krat­ke ili povre­me­ne, uos­ta­lom, veći­na tih izda­va­ča ili tisko­vi­na više ne pos­to­ji. Baš nešto pro­uča­vam ame­rič­ku ilus­tra­ci­ju dva­de­se­tog sto­lje­ća – Leyendecker i Rockwell su više od 40 godi­na radi­li nas­lov­ni­ce za isti list, a uz osta­lo, Rockwell je pola sto­lje­ća sva­ke godi­ne radio sli­ku za kalen­dar ame­rič­kih ska­uta. Tako nešto je na ovim pros­to­ri­ma i u ovo vri­je­me nezamislivo.

Dugo si bio i umjet­nič­ki direk­tor Animafesta, sma­traš li da si svo­jim radom uči­nio kva­li­tet­ni pomak u nje­go­voj kon­cep­ci­ji? Pratio si i ovo­go­diš­nji fes­ti­val, kako ga ocje­nju­ješ, sada s neutral­ne gle­da­telj­ske pozicije?

- Moja surad­nja s Animafestom je zais­ta dugo­traj­na, još 1984. radio sam likov­no-gra­fič­ku opre­mu bil­te­na (koji je boga­to ilus­tri­ran tada izla­zio sva­kog dana na 20-ak stra­ni­ca), 1988. napra­vio sam svo­ju prvu špi­cu za fes­ti­val, a onda sam bio i 20-ak godi­na u Vijeću fes­ti­va­la te umjet­nič­ki direk­tor. U mojem direk­tor­skom man­da­tu fes­ti­val je s bienal­nog pre­šao na godiš­nji ritam, a i pre­uzeo sam odgo­vor­nost za kre­ira­nje pro­gra­ma dugo­me­traž­nih fil­mo­va. Producirao sam više od 20 fes­ti­val­skih špi­ca na što sam poseb­no ponosan.

Često te pozi­va­ju na fes­ti­va­le ani­ma­ci­je, možeš li uspo­re­di­ti Hrvatsku sa svjet­skom pro­duk­ci­jom? Održavaju li danas mla­đi ani­ma­to­ri razi­nu nekad slav­ne Zagrebačke ško­le crta­nog fil­ma, ili se doga­đa pad kva­li­te­te i entu­zi­jaz­ma (a i inte­re­sa ins­ti­tu­ci­ja koje bi tre­ba­le finan­ci­ra­ti tu vrstu umjetnosti)?

- Moram priz­na­ti da sam kao “neutral­ni gle­da­telj” poma­lo zasi­ćen fes­ti­va­li­ma… Ima ih pre­vi­še, a i pro­duk­ci­ja je ogrom­na, ne vje­ru­jem da itko to sve pogle­da. U zad­njih dva­de­se­tak godi­na mno­go toga se pro­mi­je­ni­lo, pogo­to­vo na teh­no­lo­škom pla­nu. Filmska tra­ka se više ne koris­ti, kao i one ogrom­ne sku­pe kame­re i trik-sto­lo­vi. Nema neke bit­ne raz­li­ke izme­đu ono­ga što se radi kod nas i ono­ga što se radi bilo gdje u svi­je­tu. Globalizacija je uči­ni­la svo­je. Klinci rade ani­ma­ci­ju već u osnov­noj ško­li, a kom­pju­te­ri su omo­gu­ći­li da se sve može radi­ti i doma. Rezultat je mno­go raz­no­li­kih fil­mo­va, svih mogu­ćih i nemo­gu­ćih teh­ni­ka, za sva­ki uzrast i sva­či­ji ukus. Naravno, sve je to izu­zet­no zanim­lji­vo, ali pri­mje­ću­jem da više nema “veli­kih” fil­mo­va, onih koji bi nas sve odu­še­vi­li i koje bi godi­na­ma pam­ti­li te uvi­jek izno­va htje­li pogle­da­ti. Za dese­tak godi­na malo tko će sje­ti­ti fil­mo­va koji danas osva­ja­ju nagra­de na festivalima.

Najnovije što ti je objav­lje­no jest “Album i dru­gi stri­po­vi”. U nje­mu se mogu išči­ta­ti osno­ve svog tvog kas­ni­jeg rada, kao da si se već u ranim dva­de­se­ti­ma pot­pu­no pre­ciz­no umjet­nič­ki profilirao?

- Da, u zbir­ci “Album i dru­gi stri­po­vi” sabra­ni su moji krat­ki stri­po­vi iz prvih dese­tak godi­na pro­fe­si­onal­nog bav­lje­nja tim medi­jem. Vrlo rano sam počeo objav­lji­va­ti, bio sam jako posve­ćen tom pos­lu, a valj­da je to onda i dru­gi­ma bilo dobro. Međutim, upra­vo u ovoj knji­zi se vidi kako sam istra­ži­vao raz­li­či­te moguć­nos­ti stri­pa, medi­ja koji je kom­bi­na­ci­ja likov­nog i lite­rar­nog, te kako sam se pos­te­pe­no mije­njao. Pripremajući tu zbir­ku pri­mi­je­tio sam da danas ne mogu “popra­vi­ti” ni jedan od tih ura­da­ka, jer danas više ne crtam tako, ne pišem tako, ne raz­miš­ljam na taj način. Danas ne bih nacr­tao niti jedan od tih stri­po­va, sve su to ondaš­nje ide­je, ondaš­nja iskus­tva, kad sam nešto jed­nom napra­vio bila je to zavr­še­na pri­ča, išao sam dalje jer ne volim ponav­lja­nja. Naravno, to nije bilo oso­bi­to komer­ci­jal­no, u stri­pu publi­ka voli ponav­lja­nja, serijalnost.

Što si želio kao dje­čak i što si od toga ostva­rio, a što je osta­lo samo u mašti?

- Pa kao kli­nac sam želio obi­ći svi­jet. Iako je to teh­nič­ki mogu­će (i za manje od 80 dana) danas sam svjes­tan da je svi­jet veli­ko i izu­zet­no zanim­lji­vo mjes­to te da ga nika­da neću “obi­ći”. Isto tako, mis­lio sam da ću pri­je pede­se­te oti­ći na Mjesec i puto­va­ti sve­mi­rom. Od toga ništa, ali tamo sam pos­lao Zlatku i neke dru­ge liko­ve u nacr­ta­nim stri­po­vi­ma i filmovima.

Kada bi inter­v­ju­irao samog sebe, koje bi si pita­nje volio pos­ta­vi­ti i što bi si odgovorio?

- Neka si pita­nja volim pos­tav­lja­ti godi­na­ma, na neka pro­na­la­zim raz­li­či­te odgo­vo­re, a na neka nikak­ve. Uglavnom, to ne bi bio inter­v­ju koji bi bio zanim­ljiv široj publi­ci, osim ako ga ne bih ukra­sio zanim­lji­vim crte­ži­ma odnos­no napra­vio u obli­ku stri­pa ili ani­mi­ra­nog fil­ma… A to možda i nije loša ideja…

Razgovarala Daniela KNAPIĆ

• Krešimir Zimonić
• Zlatka