Otvorenje samostalne izložbe Drage Orlića „Samo je vrime kič“

Izložba likov­nih rado­va poz­na­tog istar­skog filo­zo­fa i pis­ca, pjes­ni­ka, knji­žev­ni­ka i publi­cis­ta Drage Orlića nazva­na „Samo je vri­me kič“ otvo­re­na je 17. ožuj­ka u maloj gale­ri­ji u Poreču. Izložbu tvo­ri 13 sli­ka dimen­zi­ja 30×40 do 80×100 cm; na sva­koj su sli­ci, bije­lim sili­ko­nom, nali­jep­lje­ni dese­ci ruč­nih i džep­nih sato­va; digi­tal­nih i meha­nič­kih; uz koju čakav­sku dosko­či­cu i debe­le pru­ge pla­ve bije­le i crve­ne boje, poštan­sku mar­ku, bicikl. Slike su nas­ta­le 2013. i 2014. godine.

Izložbom domi­ni­ra car­ski čas­nik sa svo­jim odli­ko­va­nji­ma, tako­đer sato­vi­ma. Satovi su pra­vi, nisu auto­ro­vo dje­lo; polom­lje­ni su, išču­pa­ni, istr­ga­ni, pre­ma­za­ni debe­lim slo­jem boje, svi sto­je osim jed­nog kao da autor želi reći: samo ga vi tra­ži­te, vi buda­le koje se s vre­me­nom utr­ku­je­te. Autor koji se izru­gu­je, autor koji raz­bi­ja sato­ve, kao kakav Kapetan Kuka moder­nog doba, autor koji ih odba­cu­je, autor koji ih sla­že, autor koji ih izla­že, eto vam ih pa ih gle­daj­te to vam živo­ta zna­či, autor koji ih lakom pre­ma­že, autor koji ih godi­na­ma skup­lja. Vremenu je napu­ha­na vri­jed­nost kao miši­ći kak­vog „kul­tu­ris­te“ na ste­ro­idi­ma. Jednu hipo­tet­sku dru­gu izlož­bu moglo se isto tako posve­ti­ti pros­to­ru, ili nov­cu ili vje­ri ili, zašto ne i sport­skom klu­bu. Sam čovjek izmiš­lja zašto će net­ko ispred dru­gog trčati.

Autora su pred­sta­vi­li rav­na­telj Pučkog otvo­re­nog uči­li­šta Poreč Elio Štifanić, vodi­telj likov­ne dje­lat­nos­ti POUP‑a Sebastijan Vodopija i rav­na­te­lji­ca novi­grad­skog muze­ja Lapidarium i biv­ša kole­gi­ca auto­ra dr. sc. Jerica Ziherl.

Potonja je obje­siv­ši si izra­zi­to kičas­tu ogr­li­cu oko vra­ta poku­ša­la objas­ni­ti što to kič uis­ti­nu jes­te. „Prikupljanje sme­ća na uli­ci; sve što nema umjet­nič­ke vri­jed­nos­ti; podra­zu­mi­je­va este­ti­ku jef­ti­nih, glu­pih i vul­gar­nih ele­me­na­ta; teme­lji se na sla­du­nja­vim osje­ća­ji­ma.“ Završila je svoj govor citi­ra­ju­ći Mešu Selimović: čovjek nije star dok ima volje počinjati.

Autor je rekao da sat koji stoj je dva puta na dan točan, dok onaj koji kas­ni nikad to neće biti. O izlož­bi kaže: „Nevjerojatno je koli­ko vre­me­na i inte­lek­tu­al­nog tru­da čovjek tro­ši na poma­ga­la koja će ga infor­mi­ra­ti o vre­me­nu, a tek koli­ko mora­ju biti toč­na: danas smo već stvo­ri­li tak­ve mons­tru­oz­ne sofis­ti­ci­ra­ne stro­je­ve koje sto­ti­ne godi­na u buduć­nos­ti neće ni sekun­de kas­ni­ti ili žuri­ti… i tome se (bez­raz­lož­no) divi­mo. (…) pa su nam šan­tu­li kupo­va­li ruč­ne sato­ve i rad­ni­ci pri odla­sku u miro­vi­nu dobi­va­li su sato­ve sa posve­tom. Ova je izlož­ba ruga­li­ca tom ljud­skom duhov­nom nema­ru.“ Izložba se može raz­gle­da­ti sva­kim danom osim nedje­ljom i praz­ni­kom od 10 do 12 i od 17 do 21 sati, do 9. travnja.

Drago Orlić rođen je 1946. u malom mjes­tu Mandelići, po stru­ci uči­telj, po voka­ci­ji pjes­nik novi­nar i knji­žev­nik, tek­s­to­pi­sac i sati­ri­čar, pri­po­vje­dač, sakup­ljač narod­nog bla­ga. Objavio je zbir­ke pje­sa­ma, zbir­ke narod­nih i puč­kih praz­no­vjer­ja, zbir­ke blud­nih pje­sa­ma, ukup­no 40 knji­ga. Kao sli­kar, autor je samos­tal­nih izlož­bi: „Modro“, „Giocondin zla­to“, „Katedrale“, „Samo je vri­me kič“. Godine 1974. direk­tor je Porečkog likov­nog ana­la. Izlagao je u Italiji u gra­du Massa Lombarda. Bavi se foto­gra­fi­jom, gra­fič­kim ure­đi­va­njem knji­ga. U bli­zi­ni sela Trošti, juž­no od Pazina, pos­tav­lje­na mu je skul­p­tu­ra „Središtu Istre“, a u Zaboku skul­p­tu­ra „Kokot“. Pokrenuo je i vodio Međunarodnu kipar­sku ško­lu „Montraker“ u Vrsaru. Ova izlož­ba koja govo­ri o vre­me­nu i kiču dosa­da je gos­to­va­la u Šikutima (Svetvinčenat), Buzetu, Pazinu, Bujama i Labinu. Živi u Poreču, tu je dugo godi­na član likov­ne dru­ži­ne „Galerije 6“.

Tekst Marko ŠORGO

Fotografije Lidija KUHAR

• Drago Orlić
• Mala galerija Poreč