Otvorena izložba Branimira Turkalja „Novigradske transformacije“ u Novigradu

Izložba Branimira Turkalja nazi­va „Novigradske tran­sfor­ma­ci­je“ otvo­re­na je 15. trav­nja u Gradskoj knjiž­ni­ci u Novigradu. Izloženo je tri­na­est foto tran­sfor­ma­ci­ja od kojih šest veli­či­ne 60 sa 40 cm, četi­ri veli­či­ne 80 sa 60 cm i tri veli­či­ne 100 sa 70 cm, a izlož­bu se može raz­gle­da­ti do 14. svib­nja. Ravnateljica knjiž­ni­ce Morena Moferdin pred­sta­vi­la je auto­ra rekav­ši da joj je osob­no dra­go što je Turkalj oda­brao Novigrad za motiv i izlož­bu svo­jih rado­va, a sve­ča­nost otva­ra­nja uljep­ša­li su zvu­ci akus­tič­ne gita­re Kristine Kulušić.

Autor je zamis­lio šet­nju ima­gi­nar­nim Novigradom kojeg je „Baltazarovski“ pre­okre­nuo, pri­ka­zav­ši nam svoj osob­ni doživ­ljaj ovog gra­da. Na pita­nje zašto baš Novigrad, Turkalj je s nos­tal­gi­jom odgo­vo­rio da ga pod­sje­ća na Volosko koji je bio nje­gov komad svi­je­ta. Svoj je rad uspo­re­dio s glaz­bom, toč­ni­je s maj­stor­stvom jazz impro­vi­za­ci­je, jer je u slo­bo­di izvo­đe­nja tran­sfor­ma­ci­ja pred­stav­lje­ne rado­ve stva­rao vari­ja­ci­ja­ma naj­poz­na­ti­jih novi­grad­skih tema. Njegova dje­la ostav­lja­ju post-apo­ka­lip­tič­ki dojam, dovo­de gle­da­te­lja pred leb­de­ći grad, pred ula­zak u labi­rint zrca­la. Međutim odra­zi nisu tek mul­ti­pli­ci­ra­ni, među­sob­no se raz­li­ku­ju, pa se pos­tav­lja pita­nje koja je stra­na pra­va, ako tak­va pos­to­ji u ovim para­lel­nim svje­to­vi­ma. Ostaje uti­sak da su reflek­si­je neka vrsta zago­net­ki koje se mogu duže vre­me­na istra­ži­va­ti i rje­ša­va­ti pom­no pro­ma­tra­ju­ći radove.

Slučajan pro­laz­nik u šet­nji gra­dom mis­te­ri­oz­no išče­za­va u zrcal­nom odra­zu dok pod dra­ma­tič­nim nebom koje je pri­sut­no na goto­vo svim sli­ka­ma nas­ta­je grad bez viško­va, bez osta­ta­ka. Simetrija kao oruž­je zove gle­da­te­lja da sudje­lu­je, da uspo­re­di iskus­tva i doj­mo­ve, da istra­ži (svoj) grad, da doda ili uklo­ni rav­no­te­žu, da uhva­ti tre­nu­tak koji uvi­jek izmi­če i poku­ša shva­ti­ti ponor pored kojeg sva­kod­nev­no hoda. Gradski moti­vi nižu se kao palin­dro­mi, nago­vje­šta­va­ju­ći da bi naj­ve­ći iza­zov mogao poče­ti, a da nismo ni svjes­ni, a poče­tak i kraj biti bli­zu ili dale­ko iza obzo­ra. Turkaljove su vizu­re u izo­la­ci­ji, pros­to­ri sku­če­ni, a ipak ne nazi­re se kraj pros­trans­tvi­ma. Ova je izlož­ba veli­ko otkri­će za poz­na­va­te­lje Novigrada i iza­zov sva­kod­nev­noj per­s­pek­ti­vi na koju smo do sada bili navikli.

Branimir Turkalj je rođen 1950. godi­ne u Šibeniku. Odrastao je u Rijeci, gdje se nakon zavr­še­ne sred­nje ško­le zapoš­lja­va kao foto­re­por­ter EDIT‑a, odnos­no nje­go­vih dnev­nih i mje­seč­nih izda­nja La Voce del popo­lo, Panorama i dru­gih. Surađuje s riječ­kim Novim lis­tom te izda­nji­ma kuće Vjesnik. Uz rad stu­di­ra u Zagrebu i Beogradu, da bi 1988. diplo­mi­rao na Fakultetu dram­skih umjet­nos­ti i ste­kao diplo­mu film­skog i tele­vi­zij­skog sni­ma­te­lja. Nakon  diplo­me odla­zi u Ljubljanu i do odla­ska u miro­vi­nu radi kao sni­ma­telj RTV Slovenije. Posljednjih deset godi­na živi na rela­ci­ji Buje-ljubljana-Zagreb.

Tekst Marko ŠORGO

Fotografije Lidija KUHAR

• Branimir Turkalj
• Gradska knjižnica Novigrad
• „Novigradske transformacije“