Izložba Danka Friščića 3. OTOK DR. MOREAUA u Gradskoj galeriji Labin

Samostalna izlož­ba „3. Otok dr. Moreaua“ auto­ra Danka Friščića otvo­re­na je u petak 2. lip­nja, u Gradskoj gale­ri­ji Labin.

Danko Friščić, sin veli­kog hrvat­skog sli­ka­ra Ive Friščića, autor je iz Zagreba koji tre­nut­no radi kao van­red­ni pro­fe­sor na Akademiji likov­nih umjet­nos­ti u Zagrebu, a poz­nat je labin­skoj publi­ci i pro­fe­si­onal­no i pri­vat­no obzi­rom godi­na­ma sa obi­te­lji lje­tu­je u tim kra­je­vi­ma. U Labinu je naime svo­ju prvu samos­tal­nu izlož­bu izla­gao u Narodnom muze­ju 1997. godi­ne, kada je i diplo­mi­rao na zagre­bač­koj likov­noj aka­de­mi­ji. Iza nje­ga je 40-ak samos­tal­nih i mno­go­broj­ne skup­ne izlož­be, kao i više nagra­da i priz­na­nja za nje­gov rad u zem­lji i inozemstvu.

U Gradskoj gale­ri­ji Labin izla­gao je u sklo­pu skup­ne izlož­be 2005. godi­ne, a sada pred­stav­lja svoj recent­ni cik­lus rado­va. Izložio je cen­tral­nu ins­ta­la­ci­ju i neko­li­ko video i sli­kar­skih rado­va refe­ri­ra­ju­ći se na cje­lo­kup­ni kaos sli­ka koji nas pra­ti u današ­nji­ci, poka­zu­ju­ći na taj način kom­plek­s­nost ljud­ske svi­jes­ti i labo­ra­to­rij­sko eks­pe­ri­men­ti­ra­nje koje se doga­đa iza zatvo­re­nih vra­ta ate­ljea. Za Danka je to od iznim­ne važ­nos­ti za slo­bo­du stva­ra­nja, što u konač­ni­ci želi pre­ni­je­ti kao poru­ku izlož­be, a to su slo­bo­da i ljubav.

Tea Bičić, koor­di­na­to­ri­ca pro­gra­ma Gradske gale­ri­je Labin i surad­nik za likov­nu dje­lat­nost Pučkog otvo­re­nog uči­li­šta Labin pred­sta­vi­la je auto­ra publi­ci, a o izlož­bi je govo­rio povjes­ni­čar umjet­nos­ti Feđa Gavrilović. Između osta­log istak­nuo je “Umjetnik stva­ra pros­tor­ni kolaž od pri­ka­za lič­nos­ti, situ­aci­ja i nara­tiv­nih lini­ja, bez želje da pre­ne­se neku pri­ču ili poru­ku, a tu može­mo vidje­ti i povez­ni­cu s Wellsovim anti­ju­na­kom Moreauom koji je od oto­ka nači­nio svoj ate­li­jer, kre­ativ­nu radi­oni­cu u kojoj daje na volju svo­me stva­ra­laš­tvu, kre­ira­ju­ći neo­bič­na bića. Hodajući kroz izlož­be­ni pros­tor uis­ti­nu nam se čini kao da smo u mul­ti­me­di­jal­no pred­stav­lje­nom umu paci­jen­ta umo­bol­ni­ce. Tu se ispre­pli­ću bizar­ne video pro­jek­ci­je, psi­ho­de­lič­ne sli­ke na plat­nu i čud­no­va­te foto­gra­fi­je. Umjetnikova meto­da grad­nje ovog ambi­jen­ta, kao i dru­gih koje je nedav­no pred­sta­vio (pri­mje­ri­ce godi­ne 2014., s Davorom Mezakom u MSU‑u), sas­to­ji se od pri­kup­lja­nja vizu­al­nih doj­mo­va koji priv­la­če nje­gov inte­res i koji se teme­lje na poeti­ci popu­lar­ne kul­tu­re, odnos­no znans­tve­no­fan­tas­tič­nih, horor i špi­jun­skih roma­na, fil­mo­va i stri­po­va. Takva lek­ti­ra je raz­lo­gom nje­go­vih meta­mor­fo­za u raz­li­či­te liko­ve iz čud­no­va­tih fik­tiv­nih svje­to­va: mis­tič­ne zli­kov­ce, super agen­te ili galak­tič­ke tirane.

„Materijale koje koris­ti na jed­noj ins­ta­la­ci­ji Friščić ponov­no asi­mi­li­ra u neku dru­gu, pres­la­gu­ju­ći svo­je sli­ke, pla­ka­te i video zapi­se poput Lego koc­ki­ca uvi­jek u nove kons­truk­ci­je s ruba pame­ti te kom­bi­ni­ra­ju­ći doj­mo­ve i poj­mo­ve posve ira­ci­onal­nom logi­kom kojoj je ključ razu­mi­je­va­nja već spo­me­nu­to div­lje­nje oni­me što se nazi­va šund lite­ra­tu­ra ili kine­ma­to­gra­fi­ja. Junaci ove ins­ta­la­ci­je, koja i obli­kom pod­sje­ća na eks­plo­zi­ju suge­ri­ra­ju­ći ras­pr­še­nost i šire­nje zna­če­nja, su uz fik­tiv­ne super hero­je i anti­he­ro­je stvar­ni lju­di čija je pri­ča goto­vo film­ska: Donald Trump, eks­cen­trič­ni mili­jar­der koji je pos­tao ame­rič­ki pred­sjed­nik ili Josip Manolić, sta­ri šef oba­vje­štaj­ne služ­be koji zna naj­stro­že taj­ne špi­jun­skog pod­zem­lja. Fragmenti uzbud­lji­vo­ga fil­ma slo­že­ni su u sulu­di i kaotič­ni svi­jet, kao da je neki pija­ni kino­ope­ra­ter pobr­kao kolu­to­ve „Trećeg čovje­ka“, „Velikog počin­ka“, „Flasha Gordona“ i „Mehaničkog bale­ta“ pa je publi­ka pri­mo­ra­na gle­da­ti nepo­ve­za­ne seg­men­te tih slo­že­nih, čud­nih, a pone­ka­da i nelo­gič­nih ostvarenja.

„Ipak, mah­ni­tost i nasu­mič­nost kons­truk­ci­je samo su prvi doj­mo­vi jer, kako pod­sje­ća Shakespeare u Hamletu, u sva­kom ludi­lu pos­to­ji meto­da. Friščić izra­zi­to svjes­no pris­tu­pa svi­je­tu u koje­mu živi te ga pre­ba­cu­je u stri­pov­sku poeti­ku kaotič­nos­ti i pre­tje­ra­nos­ti, a inzis­ti­ra­njem na nji­ma, ostva­ru­je spe­ci­fič­no pop-kul­tur­no oču­đe­nje stvar­nos­ti. I zašto 3. Otok dr. Moreaua? Jer je 2. izgub­ljen“, kazao je Gavrilović.

Izložbu je u ime Grada Labina otvo­rio dogra­do­na­čel­nik Zoran Rajković naj­a­viv­ši i poče­tak boga­tog kul­tur­nog lje­ta u labin­skom sta­rom gra­du. Realizacija ove izlož­be omo­gu­će­na je podr­škom i surad­njom Grada Labina, Pučkog otvo­re­nog uči­li­šta Labin, Istarske župa­ni­je i Ministarstva kul­tu­re Republike Hrvatske, a u Gradskoj gale­ri­ji Labin može se pogle­da­ti sva­kod­nev­no do 24. lipnja.

Priredio B. V.

• Danko Friščić
• Gradska galerija Labin