„Izgubio sve sam bitke, al još vodim rat“

• Bojan Šumonja, pred­sta­vio je pul­skoj publi­ci auto­ra Marijana Crtalića, vizu­al­nog umjet­ni­ka iz Siska sa zagre­bač­kom adre­som u petak 6. ožuj­ka u gale­ri­ji Poola na otvo­re­nju nje­go­ve samos­tal­ne izlož­be. Crtalić od 2007. radi na pro­jek­tu Nevidljivi Sisak koji se zas­ni­va na umjet­nič­kom i akti­vis­tič­kom dje­lo­va­nju u cilju kul­tur­ne revi­ta­li­za­ci­je gra­da Siska, a od 2014. orga­ni­zi­ra Festival Željezara u Sisku.

„Svi koji pra­te vizu­al­nu sce­nu u Hrvatskoj sigur­no su već čuli tko je Marijan Crtalić i šta on radi. Naime on je zavr­šio sli­kar­stvo rat­ne 1992. i onda se je okre­nuo novim medi­ji­ma koji mu omo­gu­ća­va­ju da se izra­zi na način na koji se u kla­sič­nim medi­ji­ma ne bi mogao izra­zi­ti. Marijana naj­češ­će nazi­va­ju umjet­ni­kom akti­vis­tom tj. umjet­ni­kom koji se bavi kri­ti­kom druš­tve­ne stvar­nos­ti. U okvi­ru pro­jek­ta Nevidljivi Sisak i Festivala Željezara, s jed­ne stra­ne pro­go­va­ra o hrvat­skoj prak­si pri­va­ti­za­ci­je i pre­tvor­be radi čega je doži­vio raz­ne neugod­nos­ti i ušao u sukob s lokal­nim sisač­kim poli­tič­kim kru­go­vi­ma. Ova izlož­ba danas, ovaj cik­lus rado­va pro­go­va­ra o nje­go­vom intim­nom pro­živ­lja­va­nju te situ­aci­je i ustva­ri je nje­go­va reak­ci­ja na oma­lo­va­ža­va­nja i negi­ra­nja od stra­ne poli­tič­kog esta­bli­šmen­ta “, otvo­rio je izlož­bu Bojan Šumonja.

Sve je to rezul­ti­ra­lo auto­ro­vim recent­nim pomi­ca­njem foku­sa s istra­ži­va­nja odre­đe­nih umjet­nič­kih pro­ble­ma na istra­ži­va­nje vlas­ti­tih dušev­nih sta­nja i pona­ša­nja u situ­aci­ja­ma umjet­nič­kog djelovanja.

Naslov izlož­be „Izgubio sve sam bit­ke, al još vodim rat“ nas­tao je kao para­fra­za neka­daš­njeg veli­kog narod­njač­kog hita Šemse Suljaković – „Izdali me pri­ja­te­lji, izdao me brat (izgu­bi­la sve sam bit­ke al još vodim rat)“. Crtalić cje­lo­kup­no sta­nje u drža­vi odnos­no opću druš­tve­no-poli­tič­ku kli­mu i prak­su vođe­nja drža­ve nazi­va „novo­kom­po­no­va­nim“ hrvat­stvom u kojem se, kolok­vi­jal­no reče­no; ne zna „ko pije, a ko pla­ća“… To je bila i tema nje­go­vog per­for­man­sa kojeg je izveo na otvo­re­nju izložbe.

„Za uvod, ispri­čao sam pri­ču o pos­to­ja­nju tvor­ni­ce u kojoj su rad­ni­ci ima­li pri­li­ke sura­đi­va­ti s umjet­ni­ci­ma, ali dio rad­ni­ka nije bio zado­vo­ljan jer su ima­li dru­ga­či­ji san. Tad sam stao usprav­no, zažmi­rio i sta­vio ruku na srce kao i današ­nji poli­ti­ča­ri kad slu­ša­ju him­nu. Krenula je glaz­ba od Šemse Suljaković odnos­no njen, već nave­de­ni, veli­ki neka­daš­nji hit. Htio sam poka­za­ti da je dio rad­nič­ke kla­se sanjao novu drža­vu, ali je, kad se to ostva­ri­lo, na kra­ju prev­la­dao taj – „novo­kom­po­no­va­ni“ hrvat­ski, a zapra­vo bal­kan­ski duh koji je, nes­vjes­no, pos­tao sas­tav­ni dio služ­be­ne kul­tu­re“, rekao nam je Crtalić na otvorenju.

Njegov cik­lus rado­va obu­hva­ća tri video urat­ka koji pro­ble­ma­ti­zi­ra­ju nje­gov odnos pre­ma sta­nju u druš­tvu danas, govo­ri nam o sta­tu­su umjet­ni­ka i o pro­pas­ti Željezare u Sisku koja za nje­ga pred­stav­lja „znans­tve­no – fan­tas­tič­ni trip“, jer poka­zu­je kako je civi­li­za­ci­ja koja je tu bila pri­je 30 – 40 godi­na puno napred­ni­ja nego ova koju danas ima­mo u Hrvatskoj.

„Uprava Željezare je bila odlu­či­la ani­mi­ra­ti svo­je rad­ni­ke, zapra­vo je u cije­loj Jugoslaviji bio taj samo­uprav­no-soci­ja­lis­tič­ki stav pre­ma rad­ni­ci­ma kao subjek­ti­ma a ne objek­ti­ma pro­izvod­nje. U Željezaru su se dovo­di­li umjet­ni­ci, kipa­ri, sli­ka­ri, foto­gra­fi, pis­ci, glum­ci koji su u surad­nji s rad­ni­ci­ma stva­ra­li rado­ve. Ono što su umjet­ni­ci zamis­li­li, rad­ni­ci bi izra­di­li zajed­no s njima“.

Njegov video pri­ka­zu­je željez­ne skul­p­tu­re koje se vrte, a koje su nas­ta­le u Željezari Sisak.

„Ovo su skul­p­tu­re koje su nas­ta­le surad­njom rad­ni­ka i umjet­ni­ka. U Željezari su se odr­ža­va­le likov­ne kolo­ni­je od 71. do 90-te u koji­ma je sudje­lo­va­lo pre­ko  600 umjet­ni­ka koji su tu stva­ra­li, bez ikak­vih poli­tič­kih upli­ta­nja, bave­ći se moder­niz­mom i tadaš­njim suvre­me­nim nači­ni­ma umjet­nič­kog izra­ža­va­nja. Na taj su način omo­gu­ći­li rad­ni­ci­ma da pro­izvod­ni pro­ces shva­te kao kre­ativ­ni čin jer im je surad­nja s umjet­ni­ci­ma pro­du­ho­vi­la sva­kod­nev­ni rad. Snimio sam mali broj skul­p­tu­ra koji je i danas oko Željezare Sisak jer osta­le su uni­šte­ne ili pokra­de­ne“, kaže autor.

On poka­zu­je skul­p­tu­re kao ani­ma­ci­ju, to su pred­me­ti koji su liše­ni svo­je funk­ci­je neče­ga što pri­ka­zu­je i zna­či odre­đe­nu lje­po­tu zato jer lju­di niti ne zna­ju da su to skul­p­tu­re, mis­le da su dije­lo­vi pro­izvod­nih strojeva.

„Skulpture se vrte jer na taj način one dobi­va­ju ener­gi­ju stro­ja, u vrt­nji dobi­va­ju svo­ju stroj­nu dina­mi­ku, pos­ta­ju nešto što je živo i nas­ta­lo je u tom pro­ce­su pro­izvod­nje. One su u kore­la­ci­ji s mojom gla­vom koja se vrti na video pro­jek­ci­ji nasu­prot ove“.

Drugi video pri­ka­zu­je nje­go­vu gla­vu koja se vrti, tije­lo mu je nepo­mič­no a gla­va se vrti na nepri­ro­dan način, kao u fil­mu Egzorcist. „Ovdje sam htio poka­za­ti sebe kao dis­po­zi­ci­oni­ra­nog iz lokal­ne stvar­nos­ti, vrtim se kao i te skul­p­tu­re, ali umjes­to da neg­dje kre­nem, sto­jim na mjes­tu. U Hrvatskoj možeš uspje­ti na razi­ni da te pre­poz­na­ju, ali ne i da oče­ku­ješ komer­ci­jal­ni uspjeh, od suvre­me­nih avan­gard­nih umjet­ni­ka nije se nit­ko obo­ga­tio u Hrvatskoj“, nado­ve­zu­je se Crtalić.

Njegov tre­ći video zapra­vo pred­stav­lja zvuč­nu sli­ku i zaokru­žu­je sva tri video urat­ka u jed­nu cje­li­nu. Autor tu pri­ka­zu­je neka­daš­nju pro­izvod­nju bešav­nih cije­vi u želje­za­ri, a zvu­ko­vi stro­je­va u kom­bi­na­ci­ji s vrt­njom na dru­ga dva videa pre­do­ču­ju nam tu neku tvor­nič­ku mono­to­nost i stres.

„Ova snim­ka nas­ta­la je pri­je 11 godi­na kada je želje­za­ra bila u ruka­ma ino­zem­nih vlas­ni­ka koji su par godi­na nakon što sam ja to sni­mio sve ove stro­je­ve izvez­li u ino­zem­s­tvo jer im je uis­ti­nu bilo jef­ti­ni­je pro­izvod­nju pre­ba­ci­ti, kon­kret­no, u Ameriku, nego osta­ti u Hrvatskoj. Željezara je nekad bila mjes­to pro­izvod­nje i kre­ativ­nos­ti, tamo su bili prvi kom­pju­te­ri počet­kom 70-tih, dola­zi­li su struč­nja­ci iz cije­log svi­je­ta, tadaš­nji želje­zar­ski infor­ma­ti­ča­ri ima­li su ide­ju napra­vi­ti veli­ki infor­ma­tič­ki cen­tar, još počet­kom 80-tih. Od kad je doš­la Hrvatska drža­va sve je to pro­pa­lo, i sad nema, prak­tič­ki, više ničega“.

Festival Željezara, koji Crtalić orga­ni­zi­ra od 2014. godi­ne jest nje­gov poku­šaj da oži­vi kre­ativ­no-umjet­nič­ki pogon koji je Željezara, izme­đu osta­log, nekad pred­stav­lja­la za grad Sisak i kul­tu­ru opće­ni­to. Htio je pri­bli­ži­ti sisač­kom sta­nov­niš­tvu tu ide­ju siner­gi­je rad­ni­ka i umjet­ni­ka kako je to želje­za­ra radila.

„Festival je nas­tao iz potre­be da se spo­ji sta­nov­niš­tvo Siska sa suvre­me­nom umjet­noš­ću i kul­tu­rom. Na fes­ti­val sam pozi­vao vrhun­ske umjet­ni­ke, akti­vis­te i znans­tve­ni­ke koji se bave druš­tve­nim tema­ma i akti­viz­mom, umjet­ni­ke koji obra­đu­ju soci­jal­ne i rad­nič­ke pri­če. Željezara je za njih pos­ta­la novi poli­gon jer je ide­al­na za sve vrste umjet­nos­ti, veći­na se je opre­di­je­li­la za lokal­nu temu, doš­li su, istra­ži­li i napra­vi­li svo­ja nova umjet­nič­ka dje­la. Do sad sam uspješ­no odo­li­je­vao svim poku­ša­ji­ma svo­đe­nja sadr­ža­ja fes­ti­va­la na tržiš­nu mains­tre­am pri­ču. Ove godi­ne izos­ta­la su sred­stva od Ministarstva kul­tu­re za fes­ti­val pa raz­miš­ljam kako ću, i hoću li uop­će, reali­zi­ra­ti novi fes­ti­val“, zaklju­ču­je Crtalić.

Tekst, foto­gra­fi­je i video Ana FORNAŽAR

• Galerija Poola
• marijan crtalić