Gluma je konstantno dokazivanje i pomicanje vlastitih granica

• Ivana Roščić na 67. Pulskom fes­ti­va­lu pred­sta­vi­la se s dvi­je ulo­ge, a za jed­nu, onu spo­red­nu, dobi­la je Zlatnu Arenu. Diplomirala je na Akademiji dram­skih umjet­nos­ti nakon čega je igra­la na nagra­đi­va­nom fil­mu „Ta div­na split­ska noć“ te se tije­kom godi­na oku­ša­la u broj­nim kaza­liš­nim ulo­ga­ma te na tele­vi­zij­skim seri­ja­ma. Od 2007. je zapos­le­na u kaza­li­štu Gavella zbog čega nije zapos­ta­vi­la rad na filmovima.

Iza nas je Pula na kojoj ste dobi­li Arenu za spo­red­nu ulo­gu na fil­mu Tereza 37. Kakvi su dojmovi?

- Uvijek je lije­po biti nagra­đen, i iskre­no me razve­se­li­la nagra­da. Zahvalna sam Lani sto mi je dala ulo­gu Renate, i naj­ljep­še sto sam mogla dati njoj kao pok­lon jest da sam dobi­la nagra­du za film koji je ona napi­sa­la. Lana je pri­je sve­ga glu­mi­ca i zna sve frus­tra­ci­je ovog pos­la, zna koli­ko čeka­mo da igra­mo nešto toli­ko raz­li­či­to od nas.

Ove godi­ne na Puli ste bili s dva fil­ma u koji­ma igra­te jake žen­ske liko­ve. Uz „Terezu 37“, igra­li ste i u fil­mu „Mare“. Možete nam reći ukrat­ko o tim liko­vi­ma i ima­ju li možda kak­ve poveznice?

- Jedina slič­nost jest da su veza­ne uz glav­ni lik. Renata iz „Tereze 37“ je ostva­re­na mla­da žena u svo­jim okvi­ri­ma dok Šima iz fil­ma „Mare“ se još uvi­jek tra­ži i sanja o nekom dru­gom živo­tu. Renata kroz život ide laga­no i opu­šte­no, dok za Šimu mis­lim da ima neo­d­lu­čan i brz korak.

Tijekom godi­na rada nani­za­li ste nagra­de. Koliko vam one zna­če. Jesu li vam poti­caj ili svo­je­vr­s­ni teret?

- Uvijek su poti­caj, uvi­jek iza­zo­vu osje­ćaj sre­će, ali sutra­dan već ne plo­vim na tim osje­ća­nji­ma. Gluma je neg­dje kons­tant­no doka­zi­va­nje i pomi­ca­nje vlas­ti­tih gra­ni­ca a doka­zu­je­mo se i dru­gi­ma. Naime, mi živi­mo od publi­ke, od osje­ća­ja da daje­mo i da smo nešto u toj publi­ci pro­bu­di­li, to je naša naj­ljep­ša nagrada.

Osim na fil­mu, radi­te i u kaza­li­štu a sni­ma­li ste i za tele­vi­zi­ju. Kako se ti pos­lo­vi raz­li­ku­ju? Što vam je draže?

- Nemam dra­žeg, sve ima svo­je čari, ali da me net­ko sta­vi pred zid da moram bira­ti, bio bi to film. Zbog gle­da­nja fil­mo­va javi­la se lju­bav pre­ma glu­mi, kaza­li­šte sam zavo­lje­la nak­nad­no. Kao dje­voj­či­ca nisam išla u dram­sku ili tako nešto, nego sam gle­da­la filmove.

Koja vas je ulo­ga naj­vi­še pro­mi­je­ni­la kao glu­mi­cu ili pak kao oso­bu? Ima li neka koju bis­te istak­nu­li kao poseb­no dra­gu ili zahtjevnu?

- Ne mogu reci da je bilo nekih ulo­ga koje su me pro­mi­je­ni­le, ali mogu reći da sam zbog nekih ulo­ga pro­pi­ti­va­la neke stva­ri vise, da sam vise raz­miš­lja­la… Kad sam radi­la „Aleksandru Zec“ (Oliver Frljic) jako sam se uvuk­la u taj nesret­ni slu­čaj, pa kad sam to sta­vi­la u širi, svjet­ski kon­tekst bilo mi je zais­ta mučno.

Bilo je i ozlje­da. Naime, tije­kom gene­ral­ne pro­be za „Hotel Zagorje“ teško ste ozli­je­di­li kolje­no, a glum­ci­ma kao spor­ta­ši­ma ozlje­de ite­ka­ko mogu pomr­si­ti pla­no­ve. Kako se pri­pre­ma­te za težak rad na ulo­ga­ma, napor­ne pro­be… Je li teško osta­ti u formi?

- Nažalost, bio je to splet nesret­nih okol­nos­ti. Jako me to povri­je­di­lo u sva­kom pogle­du, ne samo mene, sve nas je na svoj način taj doga­đaj obi­lje­žio. Radiš nešto, daješ svoj mak­si­mum i onda se dogo­di toč­ka pre­okre­ta. Sav tvoj trud i znoj ode nepo­vrat­no. Bolno mi je to iskus­tvo iz vise aspe­ka­ta. Danas s pro­to­kom vre­me­na od sedam mje­se­ci, više nemam emo­tiv­ni zanos. Okrenula sam stra­ni­cu i ide­mo dalje, što je bilo, bilo je. Inače se uvi­jek aktiv­no bavim nečim, pila­te­som, ple­som, jogom… To je kod mene odr­ža­va­nje forme.

Majka ste dvo­je male dje­ce. Je li teško bri­nu­ti za njih uz posao koji nije „od 9 do 17“? Kako uskla­đu­je­te obi­telj­ske i pos­lov­ne obaveze?

- Kad sam rodi­la Margitu, poče­la sam radi­ti kad je ona ima­la mje­sec i pol dana, sni­ma­la sam dvi­je pilot epi­zo­de „Pogrešnog čovje­ka“ – izda­ja­li­ca, dvo­je male dje­ce, potre­bi­te… Srećom sni­ma­nje je sve sku­pa tra­ja­lo 11 dana, ali kao sto sam jed­nom rek­la, čini mi se da je nekad lak­še oti­ći na Mars nego ići na posao i ima­ti dje­cu. Kad danas raz­miš­ljam o tome, čini mi se nes­tvar­no, kao i to da sam se upus­ti­la u sni­ma­nje od osam mje­se­ci te pre­se­li­la u Beograd na godi­nu dana s dvo­je pelenaša.

Na čemu sada radi­te? Je li jako iza­zov­no jed­noj glu­mi­ci ops­ta­ti u doba pandemije?

- Radim na sebi. Od ope­ra­ci­je zbog ozlje­de kolje­na koja je bila u ožuj­ku ove godi­ne  zais­ta radim na opo­rav­ku i na sebi. Čovjek uči dok je živ. Pandemiju shva­ćam tako da nemam nikak­ve pla­no­ve, nego idem iz dana u dan sret­na da smo svi živi i zdra­vi. Na pro­lje­će me čeka sni­ma­nje jed­nog fil­ma i tome se jako radujem.

Razgovarala Paola ALBERTINI

Fotografije iz arhi­va 67. Pulskog film­skog festivala

Fotografija iz fil­ma „Tereza 37“ Nikola PREDOVIĆ