Dojmljiva distopija

KINO: GRAĐANSKI RAT, reda­te­lja Alexa Garlanda

Sudeći pre­ma sinop­si­su (Amerika se nala­zi u novom gra­đan­skom ratu) i mar­ke­tin­gu novog fil­ma “Građanski rat” (Civil War), bri­tan­skog reda­te­lja Alexa Garlanda, čovjek bi pomis­lio da je riječ o još jed­nom viso­ko­bu­džet­nom holi­vud­skom fil­mu na tra­gu Rolanda Emmericha, ali isti­na je pot­pu­no drugačija.

U Garlandovom fil­mu pra­ti­mo sku­pi­nu novi­na­ra i foto­re­por­te­ra koji kre­ću pre­ma Washingtonu dok je gra­đan­ski rat na vrhun­cu, a pobu­nje­nom pred­sjed­ni­ku i nje­go­voj voj­s­ci bli­ži se konač­ni slom. U toj sku­pi­ni nala­zi se iskus­na foto­re­por­ter­ka (Kirsten Dunst), nje­zin kole­ga ovi­san o adre­na­li­nu (Wagner Moura), mla­da kole­gi­ca koja žudi za sla­vom (Cailee Spaeny) i novi­nar­ski vete­ran (Stephen McKinley Henderson), dak­le riječ je o meta­fo­ri obi­te­lji koja se pro­bi­ja kroz dra­ma­tič­ne situ­aci­je tije­kom kojih naro­či­to dola­ze do izra­ža­ja opre­ke: mla­dost-vre­meš­nost, brzo­ple­tost-iskus­tvo, otpi­mi­zam-rezig­ni­ra­nost i slično.

Za raz­li­ku od nekih dru­gih dis­to­pij­skih fil­mo­va ces­te koji se odvi­ja­ju u turob­nom pos­ta­po­ka­lip­tič­nom ambi­jen­tu, poput reci­mo fil­ma “Cesta” (The Road, 2009), Garlandov film uglav­nom se odvi­ja u kas­no­pro­ljet­nom ili ljet­nom ozra­čju ame­rič­ke pro­vin­ci­je sa zele­nom pri­ro­dom, pre­div­nim šuma­ma i cvr­ku­tom pti­ca. Ali tak­ve pri­zo­re izne­na­da i bez upo­zo­re­nja čes­to pre­ki­da­ju sek­ven­ce iznim­ne bru­tal­nos­ti (stri­je­lja­nja, muče­nja, masov­ne grob­ni­ce) pa je psi­ho­lo­ški uči­nak na gle­da­te­lja još izra­že­ni­ji nego da se tak­vi zlo­či­ni odvi­ja­ju u vizu­al­no nagla­še­nom ambi­jen­tu postapokalipse.

Redatelj Garland kao da na ovaj način želi poru­či­ti koli­ko je tan­ka gra­ni­ca izme­đu civi­li­za­ci­je i pot­pu­nog kaosa, odnos­no koli­ko nam malo tre­ba da iz sigur­nog svi­je­ta koji zna­mo poto­ne­mo u naj­mrač­ni­je mani­fes­ta­ci­je ljud­ske pri­ro­de. Njegov film pri­tom se doti­če i pita­nja novi­nar­ske eti­ke, kao i vje­ro­jat­nos­ti da se tako nešto dois­ta dogo­di u današ­njoj iznim­no poli­tič­ki pola­ri­zi­ra­noj Americi. Ako mis­li­te da je sve to pre­tje­ra­no sje­ti­te se Ukrajine. Tko bi pri­je samo neko­li­ko godi­na rekao da će se tak­va zvjer­stva doga­đa­ti u Europi 21. stoljeća.

Elvis Lenić