Značajan film o naizgled beznačajnim stvarima

KINO: SAVRŠENI DANI, reda­te­lja Wima Wendersa

Poput svo­jeg zem­lja­ka i vrš­nja­ka Wernera Herzoga, nje­mač­ki vete­ran Wim Wenders već deset­lje­ći­ma ne uspi­je­va reži­ra­ti film koji bi bio na razi­ni nje­go­vih naj­bo­ljih ostva­re­nja iz proš­log sto­lje­ća. Obojica su pos­ljed­njih deset­lje­ća čak uspješ­ni­ji u doku­men­tar­nom nego u igra­nom film­skom rodu, ali čini se da je Wenders nedav­no ipak napra­vio zna­tan korak napri­jed, barem ako ćemo sudi­ti pre­ma nje­go­vom novom fil­mu koji se upra­vo pri­ka­zu­je u hrvat­skim kinima.

Riječ je o “Savršenim dani­ma” (Perfect Days, 2023), dvo­sat­nom fil­mu o sva­kod­nev­nom živo­tu čis­ta­ća jav­nih zaho­da u Tokiju (Koji Yakusho). Sudeći pre­ma pri­či o eks­cen­trič­nom čis­ta­ću koji uži­va u svo­jem pos­lu, a u slo­bod­no vri­je­me čita knji­žev­ne kla­si­ke poput Williama Faulknera i slu­ša rock veli­ka­ne (Lou Reed, Van Morrison itd.), iskus­ni­ji gle­da­telj lako bi mogao pomis­li­ti da je riječ o još jed­nom fil­mu na tra­gu Jima Jarmuscha, ali Wenders ovdje ne kopi­ra niko­ga i vrlo je samo­svo­jan u reda­telj­skom pristupu.

Iako nje­gov film svje­to­na­zor­no nagi­nje život­nom mini­ma­liz­mu i zen filo­zo­fi­ji, Wenders ne poten­ci­ra duge sta­tič­ne kadro­ve poput rani­je spo­me­nu­tog Jarmuscha ili japan­skog veli­ka­na Yasujira Ozua. Wendersova kame­ra je decent­no flu­id­na, taman toli­ko da se film vizu­al­no ne uli­je­ni, a da isto­dob­no nje­zi­ni pokre­ti ne budu pre­agre­siv­ni. Svaki detalj u fil­mu je sup­ti­lan i bri­ž­lji­vo odmje­ren s ciljem da se pre­ne­se isti­na o zna­ča­ju naoko bez­na­čaj­nih stva­ri u sva­kod­nev­nom ljud­skom živo­tu, kao i teškim tre­nu­ci­ma s koji­ma se pone­kad neizos­tav­no mora­mo suoči­ti. Lakoća kojom odi­še film vje­ro­jat­no ima upo­ri­šte u gla­si­na­ma da je Wenders utro­šio samo neko­li­ko tje­da­na na pisa­nje sce­na­ri­ja i otpri­li­ke isto toli­ko vre­me­na na sni­ma­nje filma.

Iako je život glav­nog juna­ka pri­lič­no repe­ti­ti­van (sva­kod­nev­no usta­ja­nje, rutin­ske ope­ra­ci­je na pos­lu, slič­ne aktiv­nos­ti u slo­bod­no vri­je­me), Wenders ga reži­ra tako glat­ko da nam uop­će ne dosa­đu­je, a tije­kom fil­ma uvo­di i laga­ne gra­da­ci­je rad­nje poput dola­ska malo­ljet­ne neća­ki­nje, otka­za podre­đe­nog rad­ni­ka, obi­telj­ske tra­ge­di­je vlas­ni­ce lokal­nog bara i slič­no. Riječ je o iznim­no zanim­lji­vom povrat­ku nekad zna­čaj­nog reda­te­lja, koji se nakon deset­lje­ća autor­skog luta­nja dosje­tio kako napra­vi­ti vrlo dojm­lji­vu i toplu pri­ču o naiz­gled malim i bez­na­čaj­nim stvarima.

Elvis Lenić