Otvorena izložba „Meanwhile in the Glossy Interface“ u galeriji Novo

Izložba „Meanwhile, in the Glossy Interface“ otvo­re­na je u čet­vr­tak, 25. srp­nja u pul­skoj gale­ri­ji Novo. Na izlož­bi sudje­lu­ju umjet­ni­ce Carmen Roca Igual, Dora Brkarić i Helena Roig Prats, a kus­to­si­ca je Elena Apostolovski. Brojne okup­lje­ne na otva­ra­nju poz­dra­vi­la je vodi­te­lji­ca gale­ri­je Marijeta Bradić iz udru­ge Metamedij.

- Ono što temat­ski pove­zu­je rado­ve ovih tri umjet­ni­ca je to da se bave istra­ži­va­njem pro­ce­sa komo­di­fi­ka­ci­je žen­skih tije­la u digi­tal­nom onli­ne okru­že­nju. To je tema koju smo već nače­li u subo­tu u obli­ku jed­nog pret­pro­gra­ma u Muzeju moder­ne i suvre­me­ne umjet­nos­ti u Rijeci kroz video scre­ening rado­va umjet­ni­ca i raz­go­vor s nji­ma. I pred­pro­gram i ovu izlož­bu kuri­ra­la je Elena Apostolovski, koja ina­če dje­lu­je kao neza­vis­na kus­to­si­ca i živi i radi u Hagu. Elena je uklju­če­na u rad ove gale­ri­je od samih nje­zi­nih poče­ta­ka, još i pri­je nego što smo ju otvo­ri­li. Ona nam je pru­ža­la savje­to­dav­nu podr­šku te je uklju­če­na u oda­bir pro­gra­ma koji se doga­đa­ju u gale­ri­ji. Osoba koja nas je spo­ji­la je upra­vo Dora Brkarić koja se pri­je godi­nu dana javi­la udru­zi Metamedij s pri­jed­lo­gom za surad­nju. Rezultat te surad­nje je pro­jekt koji je izve­la u Istarskom narod­nom kaza­li­štu počet­kom ove godi­ne, a rezul­tat te izved­be je i ova ins­ta­la­ci­ja koju vidi­te veče­ras, kaza­la je Bradić i zahva­li­la se kole­ga­ma iz udru­ge Metamedij koji su uz umjet­ni­ce mar­lji­vo radi­li na pos­ta­vu te je pre­da­la riječ kus­to­si­ci Apostolovski.

- Meanwhile, in the glo­ssy inter­fa­ce (U među­vre­me­nu, u sjaj­nom suče­lju) zavi­ru­je u para­lel­ne pri­če naše sva­kod­nev­ni­ce. Prikupljajući per­s­pek­ti­ve raz­li­či­tih onli­ne sta­nov­ni­ka, od onli­ne rad­ni­ca i rad­ni­ka do luta­li­ca i skro­le­ra; okup­lje­ne umjet­ni­ce istra­žu­ju tje­les­ne, emo­tiv­ne i psi­ho­lo­ške učin­ke pre­se­lje­nja u onli­ne pros­to­re. Promišljajući liko­ve pro­ši­re­ne u digi­tal­nom, kori­šte­njem fil­te­ra lica, sel­fie kame­ra, live stre­amo­va ili ins­ce­ni­ra­ne i viso­ko mani­pu­li­ra­ne foto­gra­fi­je, umjet­ni­ce Carmen Roca Igual, Dora Brkarić i Helena Roig Prats istra­žu­ju komo­di­fi­ka­ci­ju tije­la onli­ne. Ispitujući poli­ti­ke iza algo­ri­ta­ma koji bilje­že, dis­tri­bu­ira­ju i pre­zen­ti­ra­ju tije­lo onli­ne, izlož­ba skre­će kri­tič­ku pozor­nost na zas­lo­ne koje sva­kod­nev­no drži­mo u ruka­ma i istra­žu­je kako sli­ke koje dije­li­mo popri­ma­ju vlas­ti­ti život, kaza­la je kus­to­si­ca Apostolovski i pre­da­la riječ umjet­ni­ca­ma koje su ukrat­ko opi­sa­le svo­je radove.

U fil­mu „Novel (Roman)“ umjet­ni­ce Carmen Roca Igual liko­vi naglas pre­is­pi­tu­ju vlas­ti­tu sli­ku o sebi dok raz­go­va­ra­ju, pa čak i tra­ča­ju uz sel­fi­je i neži­ve pred­me­te. U druš­tvu tele­fo­na i table­ta, bore se s unu­tar­njim dra­ma­ma dok su pri­si­lje­ni osta­ti kod kuće tije­kom počet­ka karan­te­ne u Španjolskoj. Promišljajući o teh­no­lo­gi­ji, usam­lje­nos­ti i ulo­zi digi­tal­nog okru­že­nja u sva­kod­nev­nom živo­tu, film pre­tre­sa zna­če­nje upoz­na­va­nja samog sebe ispro­ba­va­njem raz­li­či­tih fil­te­ra lica. Promatrajući ges­te koje iza­zi­va­ju novi medi­ji: pri­mje­ri­ce kako tre­pe­re­nje fil­tra za lice poti­če na laga­no nagi­nja­nje gla­ve u poku­ša­ju ponov­nog obla­če­nja vir­tu­al­ne maske, ili efek­te noše­nja sel­fie-mount ure­đa­ja (štap za sel­fie) koji kao pro­du­že­tak tije­la isto­vre­me­no reflek­ti­ra i sni­ma oso­bu koja ga nosi – suvr­me­na teh­no­lo­gi­ja pro­ši­ru­je i mani­pu­li­ra stvar­nost, zamag­lju­ju­ći gra­ni­cu izme­đu fik­ci­je i tjelesnosti.

Carmen upot­pu­nju­je video ins­ta­la­ci­ju pri­la­god­bom selek­ci­je ilus­tra­ci­ja sa osli­ka­nog para­va­na „Gossip Quarters (Tračerske čet­vr­ti)“ kojim želi upu­ti­ti na pozi­tiv­ne aspek­te tra­ča­nja, kao slo­bod­nog raz­go­va­ra­nja. Tračanje je način raz­go­vo­ra neo­p­te­re­ćen tuđim pro­sud­ba­ma, kada se oso­ba koja govo­ri osje­ća ugod­no pri­ča­ti o ono­me što stvar­no mis­li i osje­ća, te se pos­tav­lja pita­nje – zašto se i u kojim situ­aci­ja­ma ne osje­ća­mo slo­bod­no izra­zi­ti se autentično?

Umjetničko istra­ži­va­nje Helene Roig Prats „Existing onli­ne is sel­ling our bodi­es (Bivanje onli­ne pro­da­ja je naših tije­la)“ usre­do­to­če­no je na otkri­va­nje struk­tu­ra gen­tri­fi­ka­ci­je na inter­ne­tu. Autoportreti u opho­du gale­rij­skog pros­to­ra, viso­ko­edi­ti­ra­ni u kola­bo­ra­ci­ji sa ured­ni­com Pépinot, jed­na su od puta­nja istra­ži­va­nja koja se bavi kons­truk­ci­jom vlas­ti- te sli­ke na inter­ne­tu i pri­sut­nim tren­do­vi­ma. Suvremene sli­ke mani­pu­li­ra­ne su vizu­al­nim, teh­no­lo­škim i kul­tu­ro­lo­škim fil­te­ri­ma. Tijela na ekra­ni­ma su dema­te­ri­ja­li­zi­ra­na, mis­ti­fi­ci­ra­na i glo­ri­fi­ci­ra­na; teme­lje­na na fik­ci­ji i pro­izvolj­nim nara­ti­vi­ma. Prisutnost tije­la na inter­ne­tu regu­li­ra­na je sku­pom nema­te­ri­jal­nih pra­vi­la i cen­zu­ra, ins­tru­men­ta­li­zi­ra­nih algo­rit­mi­ma koji odre­đu­ju vid­lji­vost, dos­tup­nost i dis­tri­bu­ci­ju sli­ka na mre­ži. „Existing onli­ne is sel­ling our bodi­es (Bivanje onli­ne pro­da­ja je naših tije­la)“ bavi se struk­tu­ra­ma moći koje su defi­ni­ra­le onli­ne pos­to­ja­nje u 21. sto­lje­ću, pro­ma­tra­ju­ći komo­di­fi­ka­ci­ju tije­la i utje­caj na evo­lu­ci­ju medi­ja i onli­ne plat­for­mi. Istraživanje se osla­nja na teori­ju koju je osmis­li­la Jessa Lingel u knji­zi ‘The gen­tri­fi­ca­ti­on of the Internet’, koja tvr­di da onli­ne pros­to­re i odno­se sve više dik­ti­ra­ju kor­po­ra­ci­je, koji­ma domi­ni­ra­ju inte­re­si pos­lo­va­nja i kapi­ta­la, umjes­to da ih pokre­ću zajed­ni­ce i zas­tu­pa­nje inte­re­sa lju­di koji ga koris­te, kako se to zamiš­lja­lo 90-ih.

Korisnicima više nije ponu­đen Internet kao mjes­to stva­ra­nja i alat za eks­pre­si­ju, već se tamo danas pos­tav­lja zada­tak iden­ti­fi­ka­ci­je s pos­to­je­ćim tren­do­vi­ma, este­ti­ka­ma i sti­lo­vi­ma života.

Ušuškano u sre­di­šte pros­to­ra, više­go­diš­nje per­for­ma­tiv­no istra­ži­va­nje Dore Brkarić pred­stav­lje­no je ins­ta­la­ci­jom koja pozi­va na radi­kal­nu iskre­nost i pru­ža uto­či­šte naj­dub­ljim emo­ci­ja­ma. Koristeći se blje­ska­li­com i kame­rom mobi­te­la kao ala­tom za suprot­stav­lja­ja­nje intim­nog i jav­nog, rad inter­pre­ti­ra teh­no­lo­ški i druš­tve­ni voaeri­zam. S T R I P T E A S E nas­ta­je potak­nut željom za siro­vim eks­po­ni­ra­njem inti­me u suprot­nos­ti s otu­đe­njem koje name­ću uvje­ti živo­ta i rada u nesi­gur­nom svi­je­tu umjet­nos­ti i neo-libe­ral­nog kapi­ta­liz­ma, gdje su intim­ni i rad­ni odno­si opte­re­će­ni samo­pro­mo­ci­jom, ambi­ci­jom i vali­da­ci­jom. Parafrazirajući armen­skog reda­te­lja Sergeia Parajanov, dvi­je izvo­đa­či­ce ‘tra­ga­ju za sobom jed­na u drugoj’.

Dora je zapo­če­la s istra­ži­va­njem čina izla­ga­nja u doba izo­li­ra­nos­ti fizič­kih kon­tak­ta 2020. godi­ne, kada u želji za pene­tri­ra­njem u nutri­nu vlas­ti­ta tije­la doku­men­ti­ra vide­om solo izved­bu na Marsovom polju u Puli. Film je pri­ka­zan u MMSU Rijeka 20.7. u sklo­pu uvod­nog pro­gra­ma izlož­be Click, Post, Play (Klik, obja­va, repro­duk­ci­ja). Od samih poče­ta­ka, Dorino istra­ži­va­nje bavi se odno­som sa rod­nim gra­dom a pola­zi od impul­sa za otkri­va­njem slo­je­va vlas­ti­tog iden­ti­te­ta i želje za nje­go­vim ogo­lje­njem. Koreografija je razvi­je­na u surad­nji sa izvo­đa­či­com Ivom Katarinčić, a kos­ti­me dizaj­ni­ra pul­ska kos­ti­mo­graf­ki­nja Mia Miletić, ins­pi­ri­ra­na tra­di­ci­onal­nom istar­skom noš­njom, čovje­čjom ribi­com i rad­nič­kom klasom.

Carmen de la Roca (Španjolska, 1998) diplo­mi­ra­la je na Kraljevskoj umjet­nič­koj aka­de­mi­ji u Haagu 2020. godi­ne. U umjet­nič­kom radu, istra­žu­je ljud­sko pona­ša­nje i druš­tve­nu struk­tu­ru koju pri­mje­nju­je­mo u odno­su na nove medi­je. Njezin rad kom­bi­ni­ra iden­ti­tet, teh­no­lo­gi­ju, osna­ži­va­nje i ulo­gu novih medi­ja, ali i suštin­sku tež­nju za komu­ni­ka­ci­jom, duhov­noš­ću i vezom za kojom veći­na tra­ga. Radovima istra­žu­je iskus­tva kroz izmiš­lje­ne liko­ve kao zamje­nu za vlas­ti­te dile­me. Likovi žive kroz suvre­me­ne pri­če dok otkri­va­ju kako isko­ris­ti­ti sadr­žaj koji stva­ra­ju u ovoj eko­no­mi­ji paž­nje. Njezin je rad služ­be­no oda­bran za #AmLatino Film Festival i nomi­ni­ran za nagra­du za mla­de talen­te tije­kom Dutch Design Weeka. Pomagala je umjet­ni­ca­ma i reda­te­lji­ma Amaliji Ulman i Pauline Curnier Jardin, a nje­zin je rad pri­je toga pri­ka­zan u Amsterdamu, Kopenhagenu, Budimpešti i Haagu. Carmen podr­ža­va Artist Start Mondriaan Funds.

Dora Brkarić nakon diplo­me suvre­me­nog ple­sa na Akademiji dram­ske umjet­nos­ti u Zagrebu nas­tav­lja stu­dij kore­ogra­fi­je u TEAK‑u (Helsinki) i SNDO‑u (Amsterdam). Radi kao izvo­đa­či­ca za Mateja Kejžara, Simone Aughterloney, Flaviu Pinheiro, Mehdija Farajpoura i dru­ge. Njezina prak­sa nas­ta­je na sje­ci­štu digi­tal­nog i fizič­kog pros­to­ra, obu­hva­ća­ju­ći per­for­mans, video rado­ve, ins­ta­la­ci­je u gale­rij­skim pros­to­ri­ma i kazalištu.

Helena Roig Prats vizu­al­na je umjet­ni­ca koja se bavi doku­men­tar­nom foto­gra­fi­jom, a živi izme­đu Nizozemske i domi­cil­ne Španjolske. Njezin rad vođen je surad­njom i pro­ce­si­ma izgrad­nje zajed­ni­ce te čes­to uka­zu­je na per­verz­ni odnos izme­đu medi­ja i moći. Od počet­ka pan­de­mi­je COVID-19 2020, dok je prok­li­nja­la svoj stu­dij foto­gra­fi­je na Kraljevskoj aka­de­mi­ji umjet­nos­ti u Haagu, nje­zi­na je umjet­nič­ka prak­sa bila usmje­re­na na seci­ra­nje ide­je digi­tal­ne intim­nos­ti i nači­na na koji nje­zi­ni nara­ti­vi kru­že među mile­ni­jal­ci­ma. Njezino pri­po­vi­je­da­nje teme­lji se na humo­ru, nasu­mič­nos­ti i radi­kal­noj iskre­nos­ti. Svoj je rad pred­sta­vi­la na izlož­ba­ma, pro­jek­ci­ja­ma i per­for­man­si­ma na The Gray Space in the Middle (The Haag), Espai nyam­nyam (Mieres), Art fes­ti­val La Bianyal (Olot), Contemporary art Centre Bòlit (Girona), Impakt Festival (Utrecht), DE BOUWPUT (Amsterdam), Berlin Film Porn Festival, Weimar Queer Film Festival, STIFF Galerija SKC (Rijeka), International Women’s* Theatre Festival (Frankfurt, DE) i drugdje.

Elena Apostolovski neza­vis­na je kus­to­si­ca, spi­sa­te­lji­ca i edu­ka­to­ri­ca. Nastoji pro­pi­ta­ti odnos druš­tve­ne stvar­nos­ti, umjet­nič­kog dje­la i publi­ke, afir­mi­ra­ju­ći doživ­ljaj umjet­nos­ti kao fizič­ko iskus­tvo tije­la u pros­to­ru koje dije­li s dru­gim lju­di­ma. Njezina prak­sa usmje­re­na je na istra­ži­va­nje među­ljud­skih odno­sa u fizič­koj i digi­tal­noj stvar­nos­ti obli­ko­va­noj domi­nant­nim ide­olo­gi­ja­ma, s ciljem pro­na­la­že­nja stra­te­gi­ja koje pri­do­no­se jača­nju pove­za­nos­ti unu­tar zajed­ni­ce i naru­ša­va­nju konven­ci­ja. Znatiželja je navo­di na čes­te surad­nje s poje­din­ci­ma i udru­ga­ma iz druš­tve­nih i teh­nič­kih zna­nos­ti, ple­sa i per­for­man­sa. Radi kao pro­gram­ska koor­di­na­to­ri­ca i agen­ti­ca u umjet­nič­kom pros­to­ru i plat­for­mi zajed­ni­ce Initiative Inventors Inventors u Haagu.

Izložba „Meanwhile, in the glo­ssy inter­fa­ce (U među­vre­me­nu, u sjaj­nom suče­lju)“ u gale­ri­ji Novo može se raz­gle­da­ti do 21. kolovoza.

• Carmen de la Roca
• Dora Brkarić
• Elena Apostolovski
• Galerija Novo
• Helena Roig Prats
• Udruga Metamedij