Bez margina: Razgovor s Igorom Fabrisom iz Udruge Art studio

Ime Igora Fabrisa poz­na­to je s TV Nove, gdje je od samih poče­ta­ka te kuće radio punih 25 godi­na. Prije par godi­na opros­tio se s tim dije­lom svog pro­fe­si­onal­nog puta kako bi se u pot­pu­nos­ti posve­tio neče­mu što je poče­lo kao hobi, a pre­ras­lo mu je u glav­ni poziv. Udrugu Art stu­dio pokre­nuo je pred  16 godi­na, te kroz nju i danas nas­tav­lja uspješ­no pro­vo­di­ti raz­no­li­ke i vri­jed­ne pro­jek­te. Ne uspi­je­va toč­no pro­ci­je­ni­ti, ali  do sada je u njih sva­ka­ko bilo uklju­če­no pre­ko tisu­ću koris­ni­ka svih život­nih dobi, od kojih naj­vi­še dje­ce s poseb­nim potre­ba­ma. A sve je kre­nu­lo s radi­oni­ca­ma keramike…

Kako si se i kada našao u svi­je­tu keramike? 

Uvijek sam bio sklon umjet­nos­ti, uvi­jek mi je bila bli­ska, crtao sam, sli­kao, ali to me nije dovolj­no ispu­nja­va­lo. Radio sam već nekih 10 godi­na na TV Novoj kad sam se prvi put susreo s kera­mi­kom. Za raz­li­ku od danas, Pula u to vri­je­me, pri­je nekih 18 godi­na, nije ima­la baš puno radi­oni­ca – bilo je nekih sli­kar­skih, ali ne i za kera­mi­ku. Imao sam sre­ću da sam 2006. upoz­nao umi­rov­lje­nu uči­te­lji­cu i kera­mi­čar­ku Danicu Kranjc. Podučila me osno­va­ma te vje­šti­ne i tada sam odlu­čio – želim se time ozbilj­no bavi­ti! Čak sam si odmah kupio i peć (koja mi je godi­nu i pol sta­ja­la u dnev­nom borav­ku) i tako je krenulo.

Kad sam se izvje­štio, naj­pri­je sam par puta 2008. vodio radi­oni­ce u udru­zi Merlin, nami­je­nje­ne prvens­tve­no rom­skoj popu­la­ci­ju, kao način nji­ho­ve bolje inte­gra­ci­je u druš­tvo. Tada sam odra­dio i prve radi­oni­ce u Domu umi­rov­lje­ni­ka Alfredo Štiglić – ta surad­nja i danas tra­je (s nji­ma nas­tav­lja­mo s tra­di­ci­onal­nim radi­oni­ca­ma nazva­nim „Kreativnost nema godi­ne“). Također 2008. sam osno­vao i Udrugu za pro­mi­ca­nje stva­ra­laš­tva Art stu­dio. Početkom 2009. smo dobi­li pros­to­ri­ju u pri­zem­lju sje­ver­nog, straž­njeg blo­ka u DC‑u Rojc i od tada tamo dje­lu­je­mo. Opremili smo je sred­stvi­ma Ministarstva zdrav­s­tva i soci­jal­ne skr­bi RH (i dru­gih spon­zo­ra) i danas je ona rad­nim dani­ma zauze­ta uju­tro i pos­li­je­pod­ne. Imamo velik inte­res gra­đans­tva, čak i lju­de sprem­ne vodi­ti i raz­ne dru­ge radi­oni­ce, ali u Rojcu može­mo radi­ti toli­ko koli­ko nam ta pros­to­ri­ja dopu­šta, dovolj­na je za 20-ak lju­di. U počet­ku, da li zbog gra­fi­ta ili dru­gih raz­lo­ga mno­gi baš nisu dobro per­ci­pi­ra­li Rojc, ali danas se raču­na da dnev­no kroz nje­ga pro­đe oko 1.000 koris­ni­ka, što je dois­ta res­pek­ta­bil­na brojka.

No, vra­ti­mo se Art stu­di­ju. Prije 10 godi­na od Grada smo na kori­šte­nje dobi­li i malu gale­ri­ju u Kandlerovoj uli­ci koju smo ure­di­li kao mul­ti­funk­ci­onal­ni pros­tor. Tako zad­njih godi­na i tamo po potre­bi raz­mjes­ti­mo sto­lo­ve i radi­mo pro­ljet­ne i jesen­ske cik­lu­se manjih radi­oni­ca za 5 – 7 polaz­ni­ka, orga­ni­zi­ra­mo izlož­be kako čla­no­va udru­ge tako i polaz­ni­ka radi­oni­ca, a ujed­no je to i pro­daj­ni pros­tor u koji lju­di rado svra­ća­ju. Općenito, razvi­ja­li smo se kroz sve ove godi­ne i danas mi je izne­na­đu­ju­će koli­ko su naše radi­oni­ce tra­že­ne, jer smo ih vrlo rijet­ko ogla­ša­va­li. Ljudi jed­nos­tav­no dola­ze jer su od neko­ga čuli za nas, Pula je mala, poz­na­je­mo se, jedan pre­po­ru­či dru­go­me, a sad nakon toli­ko godi­na svi zna­ju čime se bavi­mo i rek­la­ma nam nije potreb­na, sve gru­pe popu­ni­mo brzi­nom munje… Za neke pro­gra­me čak mora­mo radi­ti i lis­te čeka­nja, a bilo je i upi­ta poput: mogu li neko­me upla­ti­ti radi­oni­cu kao rođen­dan­ski pok­lon? Mogu se pohva­li­ti da smo i u vri­je­me Covida uspje­li odra­di­ti sve pla­ni­ra­ne radi­oni­ce. Upravo bav­lje­nje gli­nom sma­trao sam važ­ni­ma za naše sugra­đa­ne u vri­je­me svih ogra­ni­če­nja. Naravno, i mi smo sve odra­đi­va­li poštu­ju­ći ogra­ni­če­nja, maski­ce… i stva­ra­lo se uspr­kos svemu.

Dobro mi je tada bilo i to da sam višak vre­me­na isko­ris­tio i za uzlet svo­je kre­ativ­nos­ti, što je rezul­ti­ra­lo izlož­bom „Ona“ 2021. godi­ne. Sljedeća dola­zi idu­će godi­ne. Želim sva­ke četi­ri godi­ne odr­ža­ti jed­nu samos­tal­nu autor­sku izlož­bu kao svo­je­vr­s­ni hom­ma­ge vlas­ti­tom guštu i osje­ća­ju bla­gos­ta­nja zbog samog čina stvaranja.

Od samog počet­ka si radio i nas­tav­ljaš radi­ti s tzv. „ranji­vim sku­pi­na­ma“ – umi­rov­lje­ni­ci­ma, Romima, dje­com  i odras­li­ma s raz­nim poteškoćama…

Da, još pri­je osni­va­nja udru­ge zapo­čeo sam i surad­nju sa Školom za odgoj i obra­zo­va­nje na Monte Zaru. Tada sam odra­dio neko­li­ko radi­oni­ca za nji­ho­ve defek­to­lo­ge i uči­te­lje u koji­ma su i dje­ca bila uklju­če­na. Ubrzo je kre­nuo i pro­jekt „Zajedno“ koji se i danas pro­vo­di. Kroz zajed­nič­ku kre­ativ­nu kera­mič­ku radi­oni­cu „Zajedno“ pove­zu­je se dje­cu iz te ško­le s vrš­nja­ci­ma iz dru­gih pul­skih osnov­nih ško­la. Cilj je da se među­sob­no upoz­na­ju, jer dje­ca s pote­ško­ća­ma rijet­ko ima­ju pri­li­ku dru­ži­ti se s vrš­nja­ci­ma iz dru­gih ško­la, osim ako su neko­me susjed, rođak i sl. Ponavljam, u ono vri­je­me nije bilo puno radi­oni­ca, pogo­to­vo ne za tu popu­la­ci­ju, rijet­ko tko ih je pri­mao u redov­ne radi­oni­ce za dje­cu. U svom likov­nom izra­ža­va­nju oni su sjaj­ni, nes­pu­ta­no stva­ra­ju i rezul­ta­ti se vide. Jako je lije­po s nji­ma raditi.

Jedno vri­je­me ima­li smo i ink­lu­ziv­no volon­ti­ra­nje. Nekolicinu odras­lih, iznad 21 godi­ne, uklju­či­va­li smo u naše kla­sič­ne radi­oni­ce za gra­đans­tvo. Dolazili su kao volon­te­ri, poma­ga­li i uči­li, to je lije­po išlo nekih četi­ri, pet godi­na. Trenutno nema­mo ink­lu­ziv­nih volon­te­ra, ali i dalje smo dos­ta uklju­če­ni s tom popu­la­ci­jom, dje­com i odras­li­ma s pote­ško­ća­ma. U povo­du 5. pro­sin­ca, Međunarodnog dana volon­te­ra, Volonterski cen­tar Istre će prvi put dodi­je­li­ti Nagradu Danijela Ustić (usta­nov­lje­nu u spo­men na nji­ho­vu nedav­no pre­mi­nu­lu dugo­go­diš­nju vodi­te­lji­cu). Mi ćemo s dje­com iz Škole za odgoj i obra­zo­va­nje radi­ti gli­ne­ne pri­vje­ske i ukra­se koje će tom pri­go­dom dije­li­ti i tako biti uklju­če­ni u ovu lije­pu priču.

Nastavljamo radi­ti i s umi­rov­lje­ni­ci­ma, kako u Štigliću tako i u Gerontološkom cen­tru Vila Trapp, gdje već tri godi­ne ima­mo gru­pu od 12 umi­rov­lje­ni­ka koji usa­vr­ša­va­ju svo­ja likov­na i kera­mič­ka umi­je­ća. Nedavno smo se uklju­či­li i u Mali fes­ti­val bašti­ne ‑novi pro­gram Gradske knjiž­ni­ce i čita­oni­ce Pula. Za čla­no­ve nji­ho­vog Kluba umi­rov­lje­ni­ka sve je bilo bes­plat­no, a ja sam im vodio četi­ri radi­oni­ce gra­fi­ke na temu »Istarska pjes­nič­ka bašti­na: Črnja i Gervais u gra­fi­ci«. Radili smo na papi­ru, tka­ni­ni i u kera­mi­ci, a rezul­ta­ti su do 7. stu­de­nog izlo­že­ni u veli­koj dvo­ra­ni Gradske knjižnice.

Na našim radi­oni­ca­ma ne stre­mi­mo nekim vrhun­skim likov­nim ostva­re­nji­ma, nego se pri­je sve­ga tru­di­mo zado­vo­lji­ti osnov­ne potre­be koris­ni­ka za kre­ativ­noš­ću i dru­že­njem, jer ako neko­ga usre­ći­mo time što mu neko­li­ko sati tjed­no omo­gu­ći­mo da se kroz neku aktiv­nost kre­ativ­no zaba­vi i usput zado­vo­lji svo­ju potre­bu za dru­že­njem već smo puno napravili.

A gli­na je i tera­pe­ut­ski vrlo vrijedna…

Glina je stvar­no pose­ban medij, sva­ko­me je vrlo koris­na. Imam npr. gru­pe lju­di koji na radi­oni­ce dola­ze pos­li­je pod­ne, nakon pos­la. Sami mi pri­ča­ju kako kroz taj rad dos­lov­no u gli­nu izba­ce sve svo­je dnev­ne stre­so­ve. Dakle – opu­štaš se i izba­cu­ješ nega­tiv­nos­ti, dru­žiš se i još stvo­riš nešto lije­po –gdje ćeš bolje? Glina je super. Općenito, jako volim sve čime se bavim, sura­đi­va­ti s toli­ko puno lju­di mi je temelj­no bogat­stvo – svi me oni gra­de, ras­tem uz njih.

Art stu­dio je pre­poz­nat­ljiv po kera­mi­ci, ali danas pro­vo­di­te i raz­ne dru­ge aktiv­nos­ti, npr. Ministarstvo kul­tu­re finan­ci­ra vam pro­jekt Kulturing?

Da, pri­je četi­ri godi­ne apli­ci­ra­li smo ga na natje­čaj Ministarstva kul­tu­re za veću uklju­če­nost dje­ce s poseb­nim potre­ba­ma u kul­tur­ne sadr­ža­je. Ideja je jed­nos­tav­na: kroz Kulturing  pro­gra­me prvo upoz­na­je­mo dje­cu s raz­nim usta­no­va­ma u kul­tu­ri, kul­tur­nim par­ko­vi­ma i sl., a zatim oni doživ­lje­no izra­ze u kre­ativ­nim radi­oni­ca­ma. Moram reći da mi je kad smo kre­nu­li bilo izne­na­đu­ju­će što velik broj dje­ce nije nikad bio npr. ni u Povijesnom muze­ju Istre. Projekt Kulturing radi­mo u surad­nji sa Školom za odgoj i obra­zo­va­nje, s Udrugom cere­bral­ne para­li­ze IŽ, rani­jih godi­na su s nama bili i Udruga dje­ce i mla­dih ošte­će­na slu­ha Istre. Kad ide­mo u Pazin tamo nam se pri­klju­ču­je i dje­ca iz Udruge Hoću – Mogu, a i gdje god je to mogu­će nas­to­ji­mo uklju­či­ti i neku srod­nu udru­gu u gra­du koje posje­ti­mo – što veća eki­pa to bolje! Aktivnosti pro­vo­di­mo uglav­nom subo­tom, kad dje­ca nisu u ško­li. Njima je to cije­li doživ­ljaj – kre­ne­mo oko 10 uju­tro i vodi­mo ih po pul­skim zna­me­ni­tos­ti­ma ili pak iznaj­mi­mo mini-bus i ide­mo na jed­nod­nev­ne izle­te po Istri – posje­ti­li smo npr. Etnografski muzej u Pazinu, Lapidarij Novigrad, Park skul­p­tu­ra Dušan Džamonja, Park Dubrova, zatim jako lijep novi Muzej nema­te­ri­jal­ne bašti­ne u Pićnu itd. Na des­ti­na­ci­ji im je uvi­jek orga­ni­zi­ran vođe­ni obi­la­zak, net­ko im objas­ni što je izlo­že­no, a odmah nakon toga kad god je mogu­će ima­ju i in situ radi­oni­cu pove­za­nu s time što su vidje­li – npr. kad smo išli posje­ti­ti pul­ski moza­ik „Kažnjavanje Dirke“ (iza HZZ‑a) odmah smo u Srpskom kul­tur­nom cen­tru ima­li radi­oni­cu moza­ika, tako da su mogli i sami pro­ba­ti izra­di­ti nešto slič­no ono­me što su vidje­li, u knjiž­ni­ci im je pro­či­ta­na jed­na knji­ga s poru­kom koju su oni potom poku­ša­li nacr­ta­ti, a u Roču smo s Harijem Vidovićem pro­uča­va­li fre­ske u Kući fre­sa­ka i pro­še­ta­li Alejom glagoljaša.

U Pićnu im je Ivona Orlić (rav­na­te­lji­ca pazin­skog Etnografskog muze­ja, pod čijom inge­ren­ci­jom je i pićan­ski cen­tar) na nji­ma pri­mje­ren način pred­sta­vi­la nema­te­ri­jal­nu kul­tur­nu bašti­nu, a zatim su oni „mate­ri­ja­li­zi­ra­li“ svoj doživ­ljaj u gli­ni. Da ne nabra­jam sve, proš­li smo još jako puno loka­ci­ja po Istri, ukup­no kroz godi­nu obi­đe­mo dese­tak. Uz kera­mi­ku ima­li su i radi­oni­ce stak­la, lino­re­za, moza­ika, fresaka…i rado­vi su jako dobri. Ove godi­ne (odnos­no, ovo­go­diš­nji pro­jekt tra­je do lje­ta) ponov­no ćemo ići u pul­ski Povijesni muzej i novi­grad­ski Lapidarij, a čeka nas i Narodni muzej Istre u Labinu. Planiramo ih odves­ti i u Beram da vide Ples mrtva­ca i na dru­ga atrak­tiv­na mjes­ta… Trudimo se ponu­di­ti im širok dija­pa­zon nji­ma pri­la­go­đe­nih zanim­lji­vih sadr­ža­ja, tako da im bude zabav­no i opu­šte­no, a već sam rekao-nji­ho­va kre­ativ­nost nema gra­ni­ca. Već 4.godinu nam taj pro­jekt finan­ci­ra Ministarstvo kul­tu­re i dois­ta  smo zahval­ni što su pre­poz­na­li dobro­bi­ti Kulturinga.

Imate i radi­oni­ce u koji­ma zajed­no sudje­lu­ju dje­ca i rodi­te­lji, ali tu ne radi­te samo keramiku?

Da, tru­di­mo se svo­jim pro­jek­ti­ma uklju­či­ti raz­li­či­te sudi­oni­ke. Konkretno, taj se pro­jekt zove Junior+,  finan­ci­ra­ju ga Županija i Grad Pula i pro­vo­di­mo ga već 14. godi­nu. Njime smo pru­ži­li jedan novi sadr­žaj, jer rani­je su pos­to­ja­le poseb­ne radi­oni­ce za dje­cu i poseb­ne za odras­le, ali nije bilo zajed­nič­kih aktiv­nos­ti za rodi­te­lje i dje­cu. Pokušavamo ih vodi­ti tako da ne bude ono kla­sič­no „rodi­telj je u pra­vu“, nego da i dije­te i rodi­telj budu rav­no­prav­ni i to zajed­nič­ko pro­ve­de­no vri­je­me isko­ris­te za bolju među­sob­nu komu­ni­ka­ci­ju. Učimo ih, pored kera­mi­ke, raz­nim dru­gim likov­nim teh­ni­ka­ma, a orga­ni­zi­ra­mo i susre­te s raz­nim umjet­ni­ci­ma. Zanimljivo je da se zad­njih godi­na uklju­ču­je i sve više tata, a rani­je su dola­zi­le uglav­nom mame. Ponekad dođe i cije­la obi­telj – npr. mama i tata s dvo­je dje­ce. Sjećam se, u poče­ci­ma je dola­zi­lo neko­li­ko obi­te­lji koje se nisu poz­na­va­le i oni se i dan danas dru­že, nakon toli­ko godi­na, dje­ca su im već na fakul­te­tu… Po meni je to ono najvrjednije.

Tu nisu uklju­če­na dje­ca s poseb­nim potrebama?

Ukoliko se pri­ja­ve rodi­te­lji dje­ce s teško­ća­ma kod nas su uvi­jek dobro­doš­li. Uglavnom pri­ma­mo dje­cu pred­škol­ske dobi pa do uzras­ta osnov­ne ško­le, do 12, 13 godi­na. Taj nam pro­jekt ima naj­du­lju lis­tu čeka­nja, a raču­na­li smo da je do danas samo u nje­mu sudje­lo­va­lo oko 600 dje­ce, tako da ukup­na broj­ka koris­ni­ka svih naših aktiv­nos­ti u ovih sad već sko­ro 17 godi­na sigur­no pre­la­zi 1.000.

Općenito, ima­mo jako dobru mre­žu surad­ni­ka – npr. Gordana Brborović vodi raz­li­či­te radi­oni­ce obli­ko­va­nja kera­mi­ke, Nataša Krajnović radi­oni­ce lon­ča­re­nja, Sara Pancun radi­oni­ce deko­ra­ci­je kera­mi­ke, Monika Petrović vodi radi­oni­ce stak­la… Vesna Jaklin Pantić ima u Rojcu i svo­ju gru­pu batik teh­ni­ke, Sonja Milotić Šesto je kod nas vodi­la radi­oni­ce moza­ika, a sada ju je nas­li­je­di­la Nika Vitković, Hari Vidović iz Roča podu­ča­va fre­sko sli­kar­stvo, Vater Černeka iz Banjola lino­rez… Pokušavamo uklju­či­ti što više struč­nja­ka koje zna­ju i žele pre­ni­je­ti svo­ja zna­nja i vještine.

Radili ste i zanim­lji­ve pros­tor­ne ins­ta­la­ci­je, npr. one na pul­skom Kaštelu ili na medu­lin­skom polu­oto­ku Vižula…

Na Kaštelu smo 2017. ina­ugu­ri­ra­li kera­mič­ki mural, rad polaz­ni­ka radi­oni­ce. Na Vižuli je, pak, pos­tav­lje­na pros­tor­na ins­ta­la­ci­ja nazva­na Deset pro­zo­ra, koja pri­ča deta­lje iz povi­jes­ti tog loka­li­te­ta – npr. o rim­skoj vili ili manje poz­nat detalj da je u rim­sko doba Vižula u nekom momen­tu ima­la ženu upra­vi­te­lji­cu, pos­lov­nu ženu koja tu nije stal­no bora­vi­la jer je puno puto­va­la. Imala je i svoj pečat, koji je tako­đer uklop­ljen u pos­tav „Deset pro­zo­ra“. Spomenuo bih i tra­di­ci­onal­nu mani­fes­ta­ci­ju Art stu­di­ja Dani stva­ra­laš­tva koja se, zahva­lju­ju­ći dugo­go­diš­njoj odlič­noj surad­nji s gra­do­vi­ma Pulom i Vodnjanom te Općinom Medulin, već 16 godi­na tije­kom srp­nja i kolo­vo­za odr­ža­va u Puli, Vodnjanu, Medulinu, Pomeru i Banjolama. Na radi­oni­ca­ma i izlož­ba­ma okup­lja umjet­ni­ke pro­fe­si­onal­ce i ama­te­re, oso­be s inva­li­di­te­tom, umi­rov­lje­ni­ke i djecu.

Redovito na skup­nim izlož­ba­ma pred­stav­lja­te rado­ve polaz­ni­ka svih radionica?

Uvijek se tru­di­mo pos­ti­ći i onu vanj­sku vid­lji­vost, izlož­ba­ma, pre­zen­ta­ci­ja­ma i sl. Naši polaz­ni­ci nisu pro­fe­si­onal­ni umjet­ni­ci, ali im puno zna­či pred­sta­vi­ti svoj rad, biti pro­zvan i pohva­ljen, čes­to i od stru­ke, sve im to daje poti­caj i pot­vr­du da rade nešto vri­jed­no. Sa sku­pi­na­ma odras­lih radi­mo temat­ske izlož­be, nji­ma otva­ra­mo i Dane stva­ra­nja – tema­ti­zi­ra­li smo osje­ća­je, pros­to­re, ovo­go­diš­nja izlož­ba zva­la se „Oblici zvuka“-svatko je oda­brao jed­nu pje­smu na teme­lju koje je izra­dio svoj kera­mič­ki rad i uz sva­ki je na izlož­bi sta­jao QR kod pre­ko kojeg su posje­ti­te­lji mogli slu­ša­ti pje­smu koju poje­di­ni rad pred­stav­lja. U svib­nju smo s izlož­bom „Osjećaji“ bili u Beogradu, ugos­ti­la nas je reno­mi­ra­na Galerija 73, a u ruj­nu u Novom Sadu i oba su otvo­re­nja bila odlič­no posje­će­na. To je jako lijep osje­ćaj, kad dođeš u pre­pu­nu ogrom­nu gale­ri­ju, bio sam šoki­ran koli­ko se lju­di oku­pi­lo. Jako je to lijep osje­ćaj. Imali smo puno pozi­tiv­nih reak­ci­ja i odlič­ne kri­ti­ke struč­nja­ka. Međunarodna surad­nja je nešto novo za nas. Smatramo da njo­me nado­gra­đu­je­mo naš dosa­daš­nji rad jer se tako potak­nu lije­pe nove surad­nje kroz koje svi zajed­no ras­te­mo i razvi­ja­mo se.

• Igor Fabris
• udruga art studio