Razgovor s Laurom Rodriguez i Dariom Testo

Donosimo raz­go­vor s inter­dis­ci­pli­nar­nim umjet­ni­ca­ma, istra­ži­va­či­ca­ma i kus­to­si­ca­ma Laurom Rodriguez i Dariom Testo usu­sret radi­oni­ci Spekulativne kuhi­nje koju će počet­kom ožuj­ka vodi­ti u pul­skoj gale­ri­ji Novo. Njihova surad­nja, dubo­ko uko­ri­je­nje­na u nji­ho­vom mek­sič­kom i bur­jat­sko-mon­gol­skom podri­je­tlu, spa­ja autoh­to­na zna­nja s kri­tič­kom teori­jom i suvre­me­nom umjet­noš­ću. U orga­ni­za­ci­ji udru­ge Metamedij, istra­ži­vat će kako se kroz spe­ku­la­tiv­ni dizajn i kuli­nar­ske prak­se mogu zamiš­lja­ti alter­na­tiv­ne buduć­nos­ti, isto­vre­me­no dekons­tru­ira­ju­ći domi­nant­ne nara­ti­ve o teh­no­lo­gi­ji i prirodi.

Vaše su prak­se uko­ri­je­nje­ne u deko­lo­ni­jal­nim per­s­pek­ti­va­ma koje dovo­de u pita­nje zapad­no­cen­trič­no „stva­ra­nje buduć­nos­ti“. Kako je vaše osob­no nas­lje­đe obli­ko­va­lo vaš pris­tup umjet­nos­ti i istra­ži­va­nju te je li upra­vo taj zajed­nič­ki fokus na „dru­got­nim“ povi­jes­ti­ma i autoh­to­nim zna­nji­ma bio pri­mar­ni kata­li­za­tor vaše suradnje?

LR: Rođena sam u Michoacánu u Meksiku, regi­ji koju je obli­ko­va­la slo­je­vi­ta autoh­to­na povi­jest, poseb­no zajed­ni­ca Purépecha, uz traj­ne pos­lje­di­ce špa­njol­ske kolo­ni­za­ci­je i kas­ni­jih naci­onal­nih pro­je­ka­ta moder­ni­za­ci­je. Odrastajući 1990-ih, doži­vje­la sam pos­t­ko­lo­ni­jal­ni Meksiko koji pre­go­va­ra o svom iden­ti­te­tu usred neo­li­be­ral­nih refor­mi, migra­ci­ja i sve većeg bri­sa­nja lokal­nih i autoh­to­nih sus­ta­va zna­nja u korist zapad­njač­kih mode­la napret­ka i razvo­ja. Ovaj kon­tekst dubo­ko je obli­ko­vao način na koji shva­ćam zna­nje, povi­jest i buduć­nost. Imala sam pri­vi­le­gi­ju puto­va­ti i radi­ti diljem Europe, Sjedinjenih Država, Rusije i Kazahstana, a uče­nje i uspo­re­đi­va­nje iskus­ta­va pomo­glo mi je da uči­nim vid­lji­vim ono što se čes­to isklju­ču­je, odba­cu­je ili izdva­ja u kon­tek­s­ti­ma umjet­nos­ti i zna­nos­ti. Postajala sam sve svjes­ni­ja kako moje vlas­ti­to utje­lov­lje­no zna­nje, obi­telj­ske povi­jes­ti i kul­tur­ni mito­vi nisu bili pri­sut­ni u tim pros­to­ri­ma ili su bili dobro­doš­li samo kao estet­ske refe­ren­ce, a ne kao legi­tim­ni nači­ni spoz­na­je. Suradnja s Dariom Testo nije pro­izaš­la isklju­či­vo iz zajed­nič­kog inte­re­sa za „dru­got­ne“ povi­jes­ti, već iz dub­lje rezo­nan­ci­je oko utje­lov­lje­nog zna­nja, mita i život­nog iskus­tva kao epis­te­mo­lo­ških ala­ta. Suradnja je pos­ta­la pros­tor za tes­ti­ra­nje kako osob­na bašti­na može funk­ci­oni­ra­ti ne kao bren­di­ra­nje iden­ti­te­ta, nego kao kri­tič­ka meto­da, stal­no pre­go­va­ra­nje koje se pri­mje­nju­je na bilo koju poza­di­nu, kako bi se ospo­ri­le pre­dra­su­de ute­me­lje­njem spe­ku­la­ci­ja u sje­ća­nju, ritu­alu i brizi.

DT: Nosim nas­li­je­đe autoh­to­nog bur­jat­sko-mon­gol­skog ple­me­na Kharghana. Dolazim iz zem­lje koja je doži­vje­la i kul­tur­no i dos­lov­no bri­sa­nje, što je rezul­ti­ra­lo frag­men­ti­ra­nim pri­je­no­som autoh­to­nog zna­nja. Velik dio dje­tinj­stva pro­ve­la sam skup­lja­ju­ći ras­pr­še­ne dije­lo­ve svog iden­ti­te­ta uz podr­šku svo­je obi­te­lji. Okružena umjet­ni­ci­ma, mis­li­oci­ma, pis­ci­ma i entu­zi­jas­ti­ma autoh­to­nih jezi­ka, pos­ta­la sam dubo­ko posve­će­na oču­va­nju i reak­ti­vi­ra­nju zna­nja pre­da­ka pred tra­di­ci­onal­nim eko­lo­škim shva­ća­nji­ma kao osob­noj i poli­tič­koj prak­si. Moja surad­nja s Laurom pro­izaš­la je iz našeg zajed­nič­kog sudje­lo­va­nja u kolek­ti­vu Earthlings Art Guild, posve­će­nom etič­koj surad­nji s više-nego-ljud­skim svi­je­tom, gdje se zna­nost, umjet­nost i autoh­to­ni sus­ta­vi zna­nja ne natje­ču, nego koeg­zis­ti­ra­ju. Zajednički fokus na mar­gi­na­li­zi­ra­ne povi­jes­ti i neza­pad­ne epis­te­mo­lo­gi­je bio je pri­rod­na osno­va za našu surad­nju. Laura me pozva­la da dopri­ne­sem svo­jim zna­njem radi­oni­ci i zajed­no smo odlu­či­le da uz znans­tve­no istra­ži­va­nje sta­vi­mo u prvi plan tra­di­ci­onal­no eko­lo­ško zna­nje. Ova je odlu­ka bila namjer­na; ospo­ri­ti domi­nant­ne hije­rar­hi­je pro­izvod­nje zna­nja i pot­vr­di­ti autoh­to­ne sus­ta­ve zna­nja kao rigo­roz­ne, žive i bit­ne, poseb­no u raz­go­vo­ri­ma o buduć­nos­ti, eko­lo­gi­ji i brizi.

U svom istra­ži­vač­kom, umjet­nič­kom i kus­to­skom radu dije­li­te inte­res za pre­is­pi­ti­va­njem antro­po­cen­trič­nih nači­na poima­nja ljud­skog subjek­ta. Često se osla­nja­te na ide­je Jane Bennett koja mate­ri­ju pro­ma­tra kao „živah­nu i živu“, kao i na „sim­po­iezu“ Donne Haraway, odnos­no umjet­nost „zajed­nič­kog stva­ra­nja“. Za raz­li­ku od antro­po­cen­trič­nog shva­ća­nja čovje­ka kao auto­nom­nog i izdvo­je­nog subjek­ta koji ovla­da­va oko­li­šem, kako se u prak­tič­nom smis­lu pov­la­či­te s ciljem da dopus­ti­te više-nego-ljud­skim čim­be­ni­ci­ma – poput biolo­škog ras­ta, kemij­skih reak­ci­ja ili ras­pa­da­nja tva­ri – da pre­uz­mu vod­stvo? Gdje u tom pro­ce­su zavr­ša­va vaša umjet­nič­ka kon­tro­la i u kojem se tre­nut­ku odno­si­te pre­ma mate­ri­ji kao surad­ni­ku, a ne samo kao pasiv­nom resursu?

LR: Trudim se da moj rad ne pro­iza­đe iz autor­stva, već iz suži­vo­ta i surad­nje. Svaki rezul­tat koji pro­izve­dem je u začet­ku inter­pre­ta­ci­ja, nika­da izra­van pris­tup više-nego-ljud­skom Umweltu (svi­je­tu kako ga doživ­lja­va odre­đe­ni orga­ni­zam). Ovo ogra­ni­če­nje ne tre­ti­ram kao neus­pjeh, već kao uvjet za stvar­ni poče­tak pro­jek­ta. Priznanje da ne mogu nas­ta­nji­va­ti svi­jet dru­gog orga­niz­ma pri­si­lja­va me da radim sa sig­na­li­ma, pra­go­vi­ma i pri­je­vo­di­ma, a ne s namje­ra­ma. Spekulativnost doživ­lja­vam kao dizaj­ner­ski pris­tup za ula­zak u dru­ge per­s­pek­ti­ve. Na pri­mjer, na pro­jek­tu koji radi s dece­lu­la­ri­za­ci­jom bilja­ka, teh­ni­kom razvi­je­nom za stva­ra­nje tran­s­plan­ta­cij­skih ske­la, pre­is­pi­tu­jem što bi zna­či­lo pos­ta­ti dio bilj­nog živo­ta: dru­ga­či­je se odno­si­ti pre­ma sun­če­voj svje­tlos­ti, tlu, zra­ku i kuk­ci­ma. Obraćanje paž­nje na ove ovis­nos­ti, zajed­no s mikro­bi­omom naših cri­je­va i kože, otkri­va koli­ko smo već ispre­ple­te­ni s više-nego-ljud­skim sus­ta­vi­ma. Upravo u tim odno­si­ma, ide­ja auto­nom­nog „čovje­ka“ pos­ta­je manje jasna.

DT: Kao poje­di­nac i stva­ra­lac, auto­no­mi­ja više-nego-ljud­skog u mom radu pro­iz­la­zi iz mog odgo­ja i poja­ča­va se kroz istra­ži­va­nje i rad. Idejna osno­va mog odgo­ja je da enti­te­ti više-nego-ljud­skog nisu samo poza­din­ski feno­me­ni, nego aktiv­ni sudi­oni­ci. Ovo načel­no shva­ća­nje pos­tav­lja okvir mog uobi­ča­je­nog dje­lo­va­nja. Pokušavam ne name­ta­ti fik­s­ni ishod; poku­ša­vam pos­ta­vi­ti uvje­te, čak i uprav­lja­ti nji­ma, bili oni vre­men­ski, mate­ri­jal­ni ili eko­lo­ški. Moja ulo­ga je ulo­ga slu­ša­te­lja: ono­ga koji odgo­va­ra, a ne ono­ga koji usmje­ra­va. U prak­si to zna­či da poku­ša­vam pre­pus­ti­ti kon­tro­lu kada mate­ri­jal ili oko­li­na poč­nu dje­lo­va­ti neo­vis­no o mojoj namje­ri, i kao kus­to­si­ce i kao stva­ra­te­lji­ce. Jasno je da nije uvi­jek mogu­će odr­ža­va­ti inti­man ili kon­ti­nu­ira­ni dija­log s oko­li­nom. Stoga je neiz­bjež­na inter­ven­ci­ja vre­men­skih, pros­tor­nih i kon­tek­s­tu­al­nih ogra­ni­če­nja. Ipak, namje­ra pre­poz­na­va­nja dje­lo­va­nja osta­je pri­sut­na tije­kom cije­log pro­ce­sa. Moja je naj­češ­ća ulo­ga pri­po­vi­je­da­ti, uok­vi­ri­ti ili pre­pu­šta­ti pros­tor ono­me što se već doga­đa. Ljudi nisu izvan pri­ro­de jer su naše inter­ven­ci­je tako­đer pri­rod­ne. Važno je koli­ko svjes­no, etič­ki i odgo­vor­no sudje­lu­je­mo u tim zajed­nič­kim pro­ce­si­ma stva­ra­nja srodstva.

Laura Rodriguez: Tidal Simbiorgans (2024).

 

Čini se da se vaš pris­tup uda­lja­va od ele­gant­nog, teh­no­lo­ški vođe­nog sti­la spe­ku­la­tiv­nog dizaj­na, tipič­nog za Silicijsku doli­nu, pre­ma neče­mu ute­me­lje­ni­jem i kri­tič­ni­jem. Kako bis­te opi­sa­le svoj spe­ci­fič­ni „stil“ spe­ku­la­tiv­nog dizaj­na i zašto je važ­no bavi­ti se „spe­ku­la­ci­ja­ma“ iz gra­s­sro­ots ili umjet­nič­ke perspektive?

LR: Upravo tako, mis­lim da je to stil koji se pos­ljed­njih godi­na pola­ko razvi­ja. Dok su Dunne i Raby (2001) spe­ku­la­tiv­ni dizajn uok­vi­ri­li kao kri­ti­ku dizaj­na, on je pos­tao popu­la­ran od 2013. godi­ne, a nje­go­vo sred­njes­tru­ja­ško usva­ja­nje čes­to se usre­do­to­ču­je na zapad­ne agen­de gos­po­dar­stva, odr­ži­vos­ti i teh­no­lo­ških novo­ta­ri­ja. Prošle godi­ne, Dunne i Raby obja­vi­li su tekst Not Here, Not Now, koji dije­li kri­tič­ki stav pre­ma sred­njes­tru­ja­škom pris­tu­pu i foku­si­ra se na dru­ge meto­de pris­tu­pa zna­nju. Umjesto toga, ja radim s proš­loš­ću koja otva­ra alter­na­tiv­ne buduć­nos­ti – radi se o neo­dr­ži­vim, besmis­le­nim ili mar­gi­nal­nim pro­jek­ti­ma čija sna­ga leži u poti­ca­nju raz­miš­lja­nja, a ne u pru­ža­nju rje­še­nja. U tom kon­tek­s­tu, u sre­di­šte se pos­tav­lja­ju mar­gi­na­li­zi­ra­ni i više-nego-ljud­ski nači­ni spoz­na­je. To je bav­lje­nje spe­ku­la­ci­jom iz per­s­pek­ti­ve tra­di­ci­onal­nog eko­lo­škog zna­nja, ritu­ala i empi­rij­skog zna­nja. U tom slu­ča­ju autoh­to­ne prak­se, tra­di­ci­je i dru­gi čes­to igno­ri­ra­ni sus­ta­vi nisu alter­na­ti­ve, već rigo­roz­ne, žive meto­de istra­ži­va­nja. Spekulacija pos­ta­je odgo­vor­nost za stva­ra­nje na dru­ga­či­ji način, a ne rezul­tat kapi­ta­lis­tič­kih imperativa.

DT: Temelj mog rada je na jača­nju empa­tič­nih nači­na spoz­na­je utje­lov­lje­nih u oko­li­šu, poput zna­nos­ti autoh­to­nih naro­da (engl. Native Sciences) i lokal­nih ili tra­di­ci­onal­nih eko­lo­ških zna­nja. Radi se o neče­mu što je autoh­to­ni pisac i filo­zof Ailton Krenak u knji­zi Ancestral Future nazvao „svje­to­va­njem“ koje je pred­sta­vio živo­pis­nim pri­mje­rom: „susret s pla­ni­nom ne kao aps­trak­ci­jom, već kao afek­tiv­nom dina­mi­kom u kojoj pla­ni­na nije samo subjekt, već može i pre­uze­ti ini­ci­ja­ti­vu za inte­rak­ci­ju s bilo kim“ (2024). Postoji upor­na tež­nja da se zna­nos­ti aut­ho­to­nih naro­da i domo­ro­dač­ko zna­nje shva­te kao obič­ne spe­ku­la­ci­je, aneg­do­tal­ne i nedo­ka­zi­ve, una­toč sto­ljet­nim empi­rij­skim stu­di­ja­ma, uprav­lja­nju (engl. stewar­d­ship) i eks­pe­ri­men­ti­ra­nju koji su utje­lov­lje­ni u sva­koj legen­di i eko­lo­škim prak­sa­ma. Za mene, bav­lje­nje spe­ku­la­ci­ja­ma iz gra­s­sro­ots i umjet­nič­ke per­s­pek­ti­ve omo­gu­ću­je povra­tak ovim vrsta­ma zna­nja, i to ne kao alter­na­tiv­nim znans­tve­nim istra­ži­va­nji­ma, nego kao važ­nim i rigo­roz­nim znans­tve­nim sus­ta­vi­ma. Na neki način, spe­ku­la­ci­ja pres­ta­je biti foku­si­ra­na na stal­noj nuž­nos­ti ino­va­ci­je i pro­izvod­nje u kapi­ta­lis­tič­kom svi­je­tu te pos­ta­je odgo­vor­no stvaranje.

Corinna J. Dusch: Moðir, izlož­ba KINDRED. Kustosica: Daria Testo. Fotografija: Anna Rombach

 

Kuhinja je mjes­to kućan­skog rada, pre­živ­lja­va­nja i kemij­skih tran­sfor­ma­ci­ja, ali i pros­tor zajed­nič­kih pri­ča. Zašto ste oda­bra­le meta­fo­ru kuhi­nje za nado­la­ze­ću radi­oni­cu u Puli? Kako nam „kuha­nje“ poma­že pro­ba­vi­ti slo­že­ne kon­cep­te poput kli­mat­skih pro­mje­na ili pos­t­hu­ma­nih budućnosti?

LR: Za mene je kuhi­nja pros­tor više-nego-ljud­ske surad­nje i sva­kod­nev­nog dje­lo­va­nja, gdje mogu izi­ći iz svog ljud­skog nara­ti­va i raz­mis­li­ti o svoj vodi, ener­gi­ji i sun­če­voj svje­tlos­ti potreb­noj za uzgoj liš­ća kojeg kuham; to pos­ta­je svo­je­vr­s­na kre­ativ­na medi­ta­ci­ja. Odrastajući u Michoacánu, obi­telj­ske kuhi­nje bile su ispu­nje­ne pri­ča­ma, zna­njem pre­da­ka i eko­lo­škim rit­mo­vi­ma: suše­njem čili­ja, fer­men­ta­ci­jom, među­igrom vatre, zra­ka i začin­skog bilja. Ta su me iskus­tva nauči­la o bri­zi, paž­nji i strp­lje­nju te tome da su lju­di uvi­jek ispre­ple­te­ni s mikro­bi­ma, bilj­ka­ma, kuk­ci­ma i dru­gim živim pro­ce­si­ma. Te vri­jed­nos­ti nas­to­ji­mo inte­gri­ra­ti u spe­ku­la­tiv­nu dizaj­ner­sku prak­su. Kuhinja pos­ta­je meta­fo­ra, živi labo­ra­to­rij i ritu­al­ni pros­tor gdje se spa­ja­ju zna­nje pre­da­ka, utje­lov­lje­no zna­nje i zna­nost. To je klju­ča­ju­ći pros­tor za spa­ja­nje naših iskus­ta­va, kon­ce­pa­ta ili bri­ga, svih vrsta sas­to­ja­ka, za raz­go­vor o eko­lo­škoj, geopo­li­tič­koj kri­zi i mogu­ćoj buduć­nos­ti te nji­ho­vo krč­ka­nje u raz­li­či­tim per­s­pek­ti­va­ma, sve dok u konač­ni­ci ne pri­lo­ži­mo jed­no od mno­gih mogu­ćih kon­cep­tu­al­nih jela.

DT: Kuhinja je mjes­to gdje se sva­kod­nev­no doga­đa više-nego-ljud­ska surad­nja. To je pros­tor u kojem lju­di sva­kod­nev­no rade uz mikro­be, bak­te­ri­je, bilj­ke, topli­nu, fer­men­ta­ci­ju, ras­pa­da­nje i tran­sfor­ma­ci­ju. Ovi – neki­ma nevid­lji­vi – pro­ce­si odr­ža­va­ju život. U tom smis­lu, kuhi­nja pos­ta­je živi labo­ra­to­rij i isto­vre­me­no mjes­to ritu­ala, uko­ri­je­nje­no u bri­zi, ponav­lja­nju i utje­lov­lje­nom zna­nju. Odabrali smo kuhi­nju kao meta­fo­ru jer ona isto­vre­me­no sadr­ži kućan­ski rad, pre­živ­lja­va­nje, povi­jest i pri­po­vi­je­da­nje. Recepti u svim našim kuhi­nja­ma raz­li­ku­ju se, ali nose sje­ća­nje pre­da­ka, eko­lo­ško zna­nje i pri­la­god­be spe­ci­fič­nim kli­ma­ma i uvje­ti­ma. Kuhanje zah­ti­je­va paž­lji­vost, strp­lje­nje i suosje­ća­nje s neljud­skim čim­be­ni­ci­ma. Ove su oso­bi­ne bit­ne kada se raz­miš­lja o kli­mat­skim pro­mje­na­ma i pos­t­hu­ma­noj buduć­nos­ti. Osim toga, kuhi­nja nam omo­gu­ću­je da te ide­je pro­bav­lja­mo pola­ko, kolek­tiv­no i sen­zor­no, kroz okus, miris, dodir i zajed­nič­ki raz­go­vor – pros­tor za uče­nje koje je rela­cij­sko, a ne isključujuće.

Laura Rodriguez: Becoming Plant (2021).

 

Jedan od važ­nih cilje­va nado­la­ze­će radi­oni­ce „Spekulativne kuhi­nje“ (od 2. do 6. ožuj­ka u gale­ri­ji Novo) jest uklju­či­ti lokal­no zna­nje iz istar­skog kon­tek­s­ta. Koje „sas­toj­ke“ – druš­tve­ne, povi­jes­ne ili eko­lo­ške – oče­ku­je­te pro­na­ći u Puli? I, što mogu oče­ki­va­ti budu­ći polaz­ni­ci radionice?

LR: Naša radi­oni­ca pozi­va umjet­ni­ke, znans­tve­ni­ke, dizaj­ne­re i kre­ativ­ne entu­zi­jas­te da istra­že živi i sen­zor­ni svi­jet Istre kroz prak­tič­ne i eks­pe­ri­men­tal­ne prak­se. Sudionici će eks­pe­ri­mi­ra­ti i fil­tri­ra­ti ete­rič­na ulja iz lokal­nih lje­ko­vi­tih bilja­ka i „zabo­rav­lje­nog“ voća, pro­ma­tra­ti fer­men­ta­ci­ju u hra­ni i tlu te vjež­ba­ti dubo­ko slu­ša­nje i mapi­ra­nje, gdje se mito­vi, osob­ne pri­če i eko­lo­ško zna­nje ispre­pli­ću. Istraživat ćemo istar­ski fol­k­lor i sig­na­le iz oko­li­ša kroz šet­nje, raz­go­vo­re i znans­tve­ne eks­pe­ri­men­te, uklju­ču­ju­ći eks­trak­ci­ju pig­me­na­ta, mikro­sko­pi­ju i teh­ni­ke mole­ku­lar­ne kuhi­nje s algi­na­tom. Sudionici će stva­ra­ti male pro­to­ti­po­ve koris­te­ći spe­ku­la­tiv­ni dizajn kako bi stu­pi­li u odnos s više-nego-ljud­skim subjek­ti­ma. Ovo je pri­li­ka za ponov­no pove­zi­va­nje s oko­li­šem, otkri­va­nje skri­ve­nog zna­nja u sva­kod­nev­nom živo­tu i eks­pe­ri­men­ti­ra­nje s novim nači­ni­ma stva­ra­nja, raz­miš­lja­nja i surad­nje. Ako se želi­te igra­ti s mate­ri­ja­li­ma, zamis­li­ti alter­na­tiv­ne buduć­nos­ti i anga­ži­ra­ti se sa živim pri­ča­ma Istre, ova radi­oni­ca je za vas.

DT: Spekulativne kuhi­nje radi­oni­ca je ute­me­lje­na u istar­skom okru­že­nju i lokal­nom istra­ži­va­nju. Nadamo se da ćemo radi­ti na uklju­či­va­nju lokal­nih pre­hram­be­nih navi­ka, nefor­mal­nog zna­nja ute­me­lje­nog na povi­jes­ti i oko­li­šu, ver­na­ku­lar­nih prak­si bri­ge i čes­to zane­ma­re­nih odno­sa izme­đu lju­di, zem­lje i više-nego-ljud­skih istar­skih enti­te­ta. Uz pomoć svih part­ne­ra, Spekulativne kuhi­nje pred­stav­lja­ju raz­li­či­te nači­ne etič­ke surad­nje s okol­nim subjek­ti­ma, kroz eks­pe­ri­men­ti­ra­nje u kuhi­nji, znans­tve­ni rad, pri­po­vi­je­da­nje i kolek­tiv­nu reflek­si­ju. Također je važ­no istak­nu­ti da smo isto­vre­me­no posve­će­ni i pro­ble­ma­ti­za­ci­ji ovih pris­tu­pa. Empatija i među­vr­s­na surad­nja ne nose inhe­rent­no pozi­ti­van stav. Bez kri­tič­kog okvi­ra, ovaj pris­tup riski­ra da pos­ta­ne roman­ti­čan i eks­trak­ti­van. Cilj ove radi­oni­ce je podi­je­li­ti meto­do­lo­gi­je, istra­ži­vač­ke ala­te i pro­du­bi­ti razu­mi­je­va­nje lokal­nog kon­tek­s­ta – nešto što se može pri­mi­je­ni­ti u budu­ćim prak­sa­ma. Za umjet­ni­ke i dizaj­ne­re ovo je pri­li­ka da pro­ma­tra­ju oko­liš kroz novu leću, smjes­te svoj svi­jet u širi dija­log o eko­lo­gi­ji, bri­zi i spe­ku­la­tiv­noj prak­si. Spekulativne kuhi­nje bit će savr­še­no mjes­to za fer­men­ta­ci­ju ide­ja, pro­bav­lja­nje lokal­nog zna­nja i kolek­tiv­no istra­ži­va­nje etič­kih nači­na stva­ra­nja s više-nego-ljud­skim entitetima.

Dizajn: Oleg ŠURAN

• Daria Testo
• Galerija Novo
• Laura Rodriguez
• Spekulativne kuhinje
• Udruga Metamedij