“In Minor Keys“ – 61. Međunarodni Bijenale umjetnosti u Veneciji

Venezia, In Minor Keys, Biennale Arte 2026.

Iako Bijenale u Veneciji nikad nije bio lišen poli­tič­kih upli­va, ove godi­ne usred geopo­li­tič­kih suprot­stav­lja­nja, među­sob­nih optuž­bi na rela­ci­ji tali­jan­skog minis­tar­stva kul­tu­re i upra­ve Bijenala, raz­nih skan­da­la s izbo­ri­ma pred­stav­ni­ka naci­onal­nih pavi­ljo­na, ostav­ke žiri­ja, zatva­ra­nja pavi­ljo­na u znak soli­dar­nos­ti s Palestinom kao i ulič­nih demons­tra­ci­ja, poli­ti­za­ci­ja je istak­nu­ta više nego ikad. To je poseb­no u nes­kla­du s nazi­vom sre­diš­nje izlož­be „In Minor Keys“ ili „U mol­skim tona­li­te­ti­ma“ koji upu­ću­je da je ovo tre­ba­la biti mir­na, pola­ga­na i medi­ta­tiv­na izlož­ba kroz koju se pro­la­zi tiho i uspo­re­no. Kako bilo, svjet­ska kriz­na doga­đa­nja, navje­šte­na još 2019. bije­nal­nom izlož­bom pod nazi­vom apo­krif­ne kle­tve „Dabogda živje­li u zanim­lji­vim vre­me­ni­ma“ (npr. pan­de­mi­ja, rato­vi, poli­tič­ki uspo­ni i pado­vi te raz­no­raz­ne kri­ze), nisu dopus­ti­la iznim­no boga­tom i vri­jed­nom umjet­nič­kom sadr­ža­ju da bude u prvom planu.

Alice Maher, Les Filles d’Ouranos, Arsenal, Biennale 2026.

A nevo­lje su zapo­če­le već u svib­nju 2025., kad je objav­lje­no da je umjet­nič­ka direk­to­ri­ca ovo­go­diš­njeg Bijenala, kame­run­sko-švi­car­ska kus­to­si­ca Koyo Kouoh pre­mi­nu­la od raka u dobi od pede­set i sedam godi­na. Ona je bila sre­diš­nja figu­ra u glo­bal­nom dija­lo­gu o suvre­me­noj afrič­koj umjet­nos­ti i godi­na­ma se bavi­la tema­ma dijas­po­re, femi­niz­ma, kul­tur­nih arhi­va i umjet­nič­kim prak­sa­ma pove­za­nim sa soci­jal­nom prav­dom. Ipak, upra­va Bijenala je nakon dogo­vo­ra s nje­nim umjet­nič­kim timom kojeg je već rani­je oda­bra­la, odlu­či­la da se izlož­ba pod nazi­vom „In Minor Keys“ ipak odr­ži kako je naj­av­lje­no. Središnja bije­nal­na izlož­ba se dak­le, teme­lji na izlož­be­nom kon­cep­tu koji je Koyo Kouoh pre­zen­ti­ra­la bije­nal­noj fon­da­ci­ji u trav­nju 2025, a izve­li su je nje­ni bli­ski surad­ni­ci: Marie Hélène Pereira, Rasha Salti, Gabe Beckhurst Feijoo, Rory Tsapayi i Siddhartha Mitter. Oni isti­ču da je cije­li pro­jekt, odnos­no teorij­ski okvir, oda­bir umjet­ni­ka, pros­tor­na arhi­tek­tu­ra i vizu­al­ni iden­ti­tet ins­pi­ri­ran komo­re­bi­jem, japan­skom rije­čju za sun­če­vu svje­tlost koja se fil­tri­ra kroz liš­će: „Molski tona­li­te­ti kao pros­to­ri otpo­ra i unu­tar­njeg oslu­ški­va­nja. Periferni gla­so­vi kao obli­ci zna­nja. Redukcija kao metoda“.

Alexa Kumiko Hatanaka, Susceptibility to Gravity, Giardini, Biennale 2026.

Središnja izlož­ba odr­ža­va se kao i uvi­jek dije­lom u Giardinima, a dije­lom u Arsenalu i tra­je od 9. svib­nja do 22. stu­de­nog 2026. Posta se sas­to­ji od rado­va 111 umjet­ni­ca, umjet­ni­ka ili gru­pa, koji sva­ki na svoj način odra­ža­va­ju glaz­be­nu meta­fo­ru Koyo Kouoh, među­tim ove godi­ne izra­že­ni­je je sudje­lo­va­nje umjet­ni­ca i umjet­ni­ka iz Afrike i nje­ne dijas­po­re. Na taj način mol­ska kom­po­zi­ci­ja pre­tvo­re­na je u poli­fo­ni­ju gla­so­va koji su pode­še­ni na „frek­ven­ci­je duše… upor­ne sig­na­le zem­lje i živo­ta“, kako je napi­sa­la pokoj­na kus­to­si­ca, uz oče­ki­va­nja da bi izlož­ba mogla funk­ci­oni­ra­ti poput diso­nant­nog free-jazz ansam­bla. A kako kažu u uvod­nom tek­s­tu izlož­ba: „…nas pozi­va na pre­ba­ci­va­nje u spo­ri­ju brzi­nu i uga­đa­nje na frek­ven­ci­je mol­skih tona­li­te­ta. Jer, iako čes­to izgub­lje­na u tje­skob­noj kako­fo­ni­ji sadaš­njeg kaosa koji bjes­ni svi­je­tom, glaz­ba se nas­tav­lja. Pjesme onih koji stva­ra­ju lje­po­tu uspr­kos tra­ge­di­ji, melo­di­je bje­gu­na­ca koji se opo­rav­lja­ju iz ruše­vi­na, har­mo­ni­je onih koji vida­ju rane i svjetove“.

Wangechi Mutu, Installation of seve­ral wor­ks, 2025 – 2026. Giardini, Biennale 2026.

Koyo Kouoh je u svo­joj poet­skoj sro­če­noj kus­to­skoj izja­vi objas­ni­la da iako se u glaz­bi mol­ski tona­li­tet čes­to pove­zu­je s čud­no­va­tim, melan­ko­li­jom ili tugom,  ovdje se oči­tu­je i radost, utje­ha, nada i tran­s­cen­dent­nost: „U mol­skim tona­li­te­ti­ma, zvuk i osjet su uzem­lje­ni, oni drže kaden­ce, melo­di­je i tiši­ne rezo­nant­nih svje­to­va koji se okup­lja­ju i zajed­no stva­ra­ju poli­fo­ni skup umjet­nos­ti, sazi­va­ju­ći se i komu­ni­ci­ra­ju­ći u dru­že­lju­bi­vom kolek­ti­vu, zra­če­ći pre­ko praz­ni­ne otu­đe­nja i puc­ke­ta­nja suko­ba“. To impli­ci­ra da je izlož­ba ute­me­lje­na na dubo­koj vje­ri u umjet­ni­ke kao vital­ne tuma­če druš­tve­nog i psi­hič­kog sta­nja te kata­li­za­to­re novih odno­sa i moguć­nos­ti, s pre­mi­som da poeti­ka oslo­ba­đa, a lju­di zajed­no stva­ra­ju lje­po­tu. U tom duhu, izlož­ba pred­la­že radi­kal­no ponov­no pove­zi­va­nje s pri­rod­nim sta­ni­štem i ulo­gom umjet­nos­ti u druš­tvu na više razi­na: emo­ci­onal­no, vizu­al­no, osje­til­no, afek­tiv­no i subjektivno.

Otobong Nkanga, Soft Offerings to Silenced Voices, Giardini, Biennale 2026.

A pove­zi­va­nje s pri­ro­dom vid­lji­vo je i na samom ula­zu u Središnji pavi­ljon na Giardinima kojem je nige­rij­sko-bel­gij­ska umjet­ni­ca Otobong Nkanga dala novi izgled tako što je četi­ri monu­men­tal­na stu­pa por­ti­ka ove novo­ob­nov­lje­ne zgra­de obuk­la u lokal­no naprav­lje­nu ciglu tipič­nu za Veneciju i na njih pos­ta­vi­la stak­le­ne tera­ri­je naprav­lje­ne na Muranu, gli­ne­ne cvjet­ne posu­de i koš­ni­ce za pče­le nada­ju­ći se da će bilj­ke s vre­me­nom pokri­ti stu­po­ve. A još jed­na nje­na inter­ven­ci­ja s pri­rod­nim mate­ri­ja­li­ma pos­tav­lje­na je u vrtu Carla Scarpe do kojeg se dola­zi kroz pavi­ljon. Kako kažu u kata­lo­gu izlož­be: „Njena umjet­nost impli­ci­ra odnos izme­đu zem­lje i nas samih njež­no tran­s­cen­di­ra­ju­ći naci­onal­ne gra­ni­ce, kul­tur­ne raz­li­ke i jezič­ne bari­je­re kako bi nas pove­za­la jed­ne s drugima“.

Linda Goode Bryant, Still Life, Giardini, Biennale 2026.

Još jed­nu ins­ta­la­ci­ju na otvo­re­nom pros­to­ru Giardina pos­ta­vi­la je ame­rič­ke umjet­ni­ca i akti­vis­ti­ca Linda Goode Bryant. Ona tre­nut­no vodi pro­jekt EATS, ini­ci­ja­ti­vu urba­nog vrtla­re­nja koja poti­če odr­ži­vu pro­izvod­nju hra­ne u siro­maš­nim crnač­kim i lati­no čet­vr­ti­ma.   Djelo pod nazi­vom „Still Life“ je zapra­vo veli­ki uzdig­nu­ti vrt na kojem se uzga­ja povr­će koje ina­če ras­te u Veneciji: sala­ta, para­daj­zi, bli­tva, okra i još puno toga, a o vrtu se bri­nu biv­še zatvo­re­ni­ce žen­skog zatvo­ra na Giudecci. Osim toga na izlož­bi se pri­ka­zu­je njen film sa vizu­ra­ma div­ljih bilja­ka koje pre­kri­va­ju fasa­de zgra­da i dru­gih struk­tu­ra u Veneciji kao i dru­gi film s arhiv­skim mate­ri­ja­li­ma iz zad­njih dva­de­set i pet godi­na nje­nog dje­lo­va­nja. Svojim pris­tu­pom ona cije­lo vri­je­me osta­je pove­za­na s onim što nazi­va: „naša unu­tar­nja moć da koris­ti­mo ono što ima­mo, kako bi stvo­ri­li ono što trebamo“.

Maria Magdalena Campos-Pons, Anatomy of the Magnolia Tree…, Giardini, Biennale 2026.

Mnogi kažu da se Kouohina pri­sut­nost osje­ća tije­kom cije­le izlož­be, ali dje­lo „Anatomy of the Magnolia Tree for Koyo Kouoh and Tony Morrison“, kuban­sko-ame­rič­ke umjet­ni­ce Marije Magdalene Campos-Pons oda­je joj izrav­nu počast. Vertikalni pane­li tvo­re svo­je­vr­s­ni papir­na­ti mural koji pri­ka­zu­je kus­to­si­cu u dugom tam­nom ogr­ta­ču uz knji­žev­ni­cu Toni Morrison. Stabljike mag­no­li­je ispre­pli­ću se izme­đu njih u njež­noj akva­rel­noj teh­ni­ci, tin­ti i gva­šu. Magnolija kao sim­bol ame­rič­kog Juga tako­đer je rekre­ira­na u cvjet­nim skul­p­tu­ra­ma od stak­la i smo­le ras­po­re­đe­nim na sedam pos­to­lja ispred mura­la. Morrison, prva crn­ki­nja koja je osvo­ji­la Nobelovu nagra­du za knji­žev­nost, bila je ključ­na ins­pi­ra­ci­ja za ovaj Bijenale, a citat iz nje­zi­na ese­ja “Mjesto sje­ća­nja” nala­zi se na jed­nom od tran­s­pa­re­na­ta u Arsenalu.

Mohammed Joha, No Shelter, Giardini, Biennale 2026.

Još jedan pri­mjer mol­skog tona­li­te­ta ove izlož­be pru­ža pales­tin­sko-fran­cu­ski umjet­nik Mohammed Joha koji u svo­jim njež­nim kola­ži­ma prek­la­pa odba­če­ne mate­ri­ja­le poput papi­ra, kar­to­na i tka­ni­ne stva­ra­ju­ći živo­pis­ne kom­po­zi­ci­je, ins­pi­ri­ran sva­kod­nev­nim prak­sa­ma sta­nov­ni­ka Gaze uhva­će­nim u nepre­kid­nim cik­lu­si­ma uni­šte­nja i obno­ve. Seriju rado­va “No Shelter” napra­vio je dok je kroz medi­je svje­do­čio goto­vo pot­pu­nom uni­šte­nju Gaze, a iako for­mal­no aps­trak­t­ni ovi kola­ži nose inten­zi­van naboj. Čin pre­na­mje­ne pos­ta­je svje­do­čans­tvo kre­ativ­ne otpor­nos­ti sta­nov­niš­tva koje je ostav­lje­no da umre dok moć­ni­ci rav­no­duš­no pro­ma­tra­ju. “No Shelter” tako­đer uklju­ču­je niz akva­re­la koji pri­ka­zu­ju kra­jo­li­ke Gaze njež­nim pote­zi­ma, s mini­mal­nim deta­lji­ma, ali jed­na­ko evo­ka­tiv­nom sna­gom. Često su pro­ša­ra­ni svje­tli­jom bojom, poput pul­sa živo­ta koji se neće uga­si­ti. “No Shelter” nije samo tuž­na kro­ni­ka poni­že­nja, pri­sil­nog rase­lja­va­nja i gubit­ka. To je tako­đer ele­gi­ja za pos­to­ja­nost, bri­gu i odbi­ja­nje nestanka.

Refaat Alareer, If I must Die, Arsenale, Biennale 2026.

Iako Palestina nema svoj služ­be­ni pavi­ljon na Bijenalu je pri­su­tan veći broj dje­la pales­tin­skih auto­ra ili refe­ren­ci, a prvo na što naiđe­te kad dođe­te do Arsenala i stu­pi­te u dru­gi dio sre­diš­nje izlož­be, jest dir­lji­va pje­sma „If I must die“ pales­tin­skog pis­ca Refaata Alareera, koji je pogi­nuo u izra­el­skom zrač­nom napa­du u Gazi 2023., što odmah upu­ću­je na jed­no od istak­nu­tih žari­šta glo­bal­ne pozor­nos­ti pos­ljed­njih godina.

Khaled Sabsabi, Khalil, Arsenale, Biennale 2026.

Iza toga odmah sli­je­di ins­ta­la­ci­ja liba­non­sko-aus­tral­skog umjet­ni­ka Khaleda Sabsabija pod nazi­vom „Khalil“, što na arap­skom zna­či „pri­ja­telj“. Ovaj kruž­no pos­tav­lje­ni rad koris­ti film, miris i zvuk kako bi istra­žio sufij­sko vje­ro­va­nje o unu­tar­njem i vanj­skom ja te božan­skom. Zamišljen kao mjes­to susre­ta za poti­ca­nje raz­go­vo­ra u iscje­lju­ju­ćem pros­to­ru, dok valo­vi­ti obli­ci pre­la­ze iz aps­trak­t­nog u figu­ra­tiv­no. Ovo dje­lo odmah pos­tav­lja kon­tem­pla­ti­van ton i pred­la­že spo­ri­ji tem­po za raz­gle­da­va­nje izložbe.

Kaloki Nyamai, Ithyonze nitwa­vi­ka vaa I, Arsenale, Biennale 2026.

Tu su i dje­la kenij­skog umjet­ni­ka Kalokija Nyamaija pod nazi­vom „Kwata kau, Ithyonze nitwa­vi­ka vaa i Ithyonze nitwa­vi­ka vaa II“. Ove gole­me sli­ke pos­tav­lje­ne su poput zavje­sa i ne može­te ih mimo­ići dok se pro­la­zi­te Arsenalom. Radovi su izra­đe­ni u gru­bim slo­je­vi­ma popr­ska­ne, jar­ke boje, a nji­ho­ve povr­ši­ne ukra­še­ne su por­tre­ti­ma i figu­ra­ma pro­ši­va­nim dla­ka­vim čuper­ci­ma pre­đe, što je sim­bol dubo­ke druš­tve­ne pove­za­nos­ti u Nyamaijevoj rod­noj regi­ji Kitui u Keniji. Na sli­ka­ma Nyamai pri­ka­zu­je lju­de nas­pram gus­te, slo­je­vi­te povr­ši­ne. Postavljene tako da gle­da­telj može hoda­ti sa svih stra­na, ove sli­ke otkri­va­ju rubo­ve i deta­lje koji ih drže zajed­no. „Kwata kau“ je osli­kan s obje stra­ne, a izbli­za gle­da­no lica figu­ra goto­vo nes­ta­ju. Tekstilni mate­ri­jal za Nyamaija nosi gene­ra­cij­ski naboj jer je nje­go­va maj­ka tek­s­til­na umjet­ni­ca, a on kao ins­pi­ra­ci­ju navo­di pri­po­vi­je­da­nje svo­je bake, čime ova dje­la podjed­na­ko nose širi­nu lokal­ne zajed­ni­ce i bli­skost obitelji.

Nick Cave, Two Points in Time at Once, Arsenale, Biennale 2026.

U mnoš­tvu pri­sut­nih rado­va teško je izdvo­ji­ti bilo koga, ali svo­je­vr­s­na suita ame­rič­kog kipa­ra Nicka Cavea “Two Points in Time at Once” ozna­ča­va neo­bi­čan pro­ce­sij­ski put u unu­tar­njim i vanj­skim pros­to­ri­ma Arsenala. Ova dje­la sas­to­je se od monu­men­tal­nih bron­ča­nih skul­p­tu­ra i ins­ta­la­ci­ja koje minu­ci­oz­no spa­ja­ju ljud­sko tije­lo, flo­ru, faunu i dru­ge pred­me­te. Sedam faza suite alu­di­ra na sedam faza žalo­va­nja. Kako se seri­ja rado­va odvi­ja, bron­ča­ni kipo­vi u Arsenalu pri­ka­zu­ju figu­re u polo­ža­ji­ma čeka­nja, pro­pa­da­nja ili spa­ša­va­nja, što vodi do kon­tem­pla­tiv­ne kode u zad­njoj figu­ri na otvo­re­nom. U konač­ni­ci, ova dje­la pri­zi­va­ju tiši­nu i spo­koj, a vječ­no cvi­je­će koje izvi­re iz ovih figu­ra kana­li­zi­ra sje­ća­nje i radost.

Zhanna Kadyrova, Origami Deer, Giardini, Biennale 2026.

Što se pak tiče naci­onal­nih pavi­ljo­na, njih je ove godi­ne okru­glo 100 i to 29 u Giardinima, 25 u Arsenalu dok su osta­li smje­šte­ni u manjim ili većim povi­jes­nim pros­to­ri­ma Venecije. Na samom ula­zu u Giardine naila­zi se na kami­on diza­li­cu s veli­kim beton­skim jele­nom koji je pre­šao cije­li put iz gra­da Pokrovska u Donjeckoj regi­ji u Ukrajini pre­ko istoč­ne i sre­diš­nje Europe do Venecije. Skulptura Zhanne Kadyrove „Origami jelen“  izvor­no je nas­ta­la 2018. kao jav­no dje­lo za park u Pokrovsku, ali je uz mno­go muke pre­mje­šte­na 2024. kad su se ruske sna­ge poče­le pri­bli­ža­va­ti gra­du. Podrobnije se o tom putu može saz­na­ti u ukra­jin­skom pavi­ljo­nu u Arsenalu gdje se na izlož­bi pod nazi­vom „Security Guarantees“ može vidje­ti i više­ka­nal­na video ins­ta­la­ci­ja koja doku­men­ti­ra kako je skul­p­tu­ra puto­va­la iz Ukrajine do Veneciju. U dir­lji­vim snim­ka­ma jele­no­vog puta po europ­skim zem­lja­ma vidi se kako ga doče­ku­ju izbje­gli­ce iz Pokrovska, koji je sada pod ruskom voj­nom kontrolom.

Miet Warlop, It never Ssst, Paviljon Belgije, Giardini, Biennale 2026.

S izlož­bom pod nazi­vom „IT NEVER SSST“, fla­man­ska umjet­ni­ca Miet Warlop tran­sfor­mi­ra bel­gij­ski pavi­ljon u Giardinima gip­sa­nim rije­či­ma koje okru­žu­ju pros­tor dok se gru­pa glaz­be­ni­ka i ple­sa­ča kre­će kroz atmo­sfe­ru obi­lje­že­nu ras­tu­ćim osje­ća­jem pro­pas­ti. Kroz niz apsurd­nih i fizič­kih ritu­ala, oni nas­tav­lja­ju dalje, opi­ru­ći se rezig­na­ci­ji i mir­no­ći. Ova vizi­ja svi­je­ta odra­ža­va našu vlas­ti­tu, kole­ba­ju­ći se izme­đu oča­ja i pori­va da ga tran­s­cen­di­ra­mo u nešto smis­le­no i ljep­še. Gipsani odlje­vi funk­ci­oni­ra­ju kao snaž­na meta­fo­ra koja evo­ci­ra para­le­le ponav­lja­nja i pro­pa­da­nja jer gips koji je u počet­ku flu­idan, na kra­ju osta­je zarob­ljen u stvrd­nu­tom obli­ku, a iako se može izno­va lije­va­ti i poprav­lja­ti, on uvi­jek osta­je krhak. Govoreći o svom radu auto­ri­ca je istak­la: „Želim stvo­ri­ti pros­tor koji može oku­pi­ti lju­de u intros­pek­ci­ji. Želim stvo­ri­ti priv­lač­no okru­že­nje kojem se lju­di žele pri­dru­ži­ti i uklju­či­ti se u nje­ga, nešto izme­đu rad­nog pros­to­ra, izlož­be i per­for­man­sa. Moj je cilj stvo­ri­ti nači­ne na koje se lju­di mogu među­sob­no pronaći“.

Matías Duvill, Monitor Yin Yang, Paviljon Argentine, Arsenale, Biennale 2026.

Argentinski pavi­ljon u Arsenalu pri­ka­zu­je atrak­tiv­nu monu­men­tal­nu ins­ta­la­ci­ju izra­đe­nu od soli i uglje­na pod nazi­vom „Monitor Yin Yang“. U opi­su dje­la u kata­lo­gu navo­di se da je umjet­nik Matías Duvill obli­ko­vao pavi­ljon kao alu­zi­ju na krh­kost pri­rod­nog svi­je­ta i ulo­gu čovje­čans­tva u nje­go­voj mije­ni. Zamišljen kao inter­dis­ci­pli­nar­ni rad koji spa­ja video, ins­ta­la­ci­ju, zvuk i crtež ovaj rad istra­žu­je para­doks našeg vre­me­na, naime buduć­nost koje smo se dugo boja­li već je sti­gla, dok ljud­ska spo­sob­nost per­ci­pi­ra­nja živo­ta i lje­po­te usred tra­ge­di­je i dalje pos­to­ji. Kao pri­vre­me­na mapa, ovo dje­lo pos­ta­je ins­tru­ment za navi­ga­ci­ju nes­ta­bil­nim tere­nom i ne slu­ži za pri­ka­zi­va­nje nekak­vog fik­s­nog kra­jo­li­ka. Sol i ugljen dje­lu­ju i kao sim­bo­li i kao medi­ji budu­ći da kao osta­ci mora i šuma kom­bi­ni­ra­ju geolo­ško i ljud­sko vri­je­me. Ovo dje­lo uspos­tav­lja pros­tor nape­tos­ti i suži­vo­ta kao intim­no, ali kolek­tiv­no iskus­tvo koje osci­li­ra izme­đu ruše­vi­na i poten­ci­ja­la, ener­gi­je i krho­ti­na, isti­ču­ći ključ­nu ulo­gu posre­do­va­nja u ljud­skom opstanku.

Ranjani Shettar, Under the same sky, Paviljon Indije, Arsenale, Biennale 2026.

Nacionalni pavi­ljon Indije smje­šten je u Arsenalu s upe­čat­lji­vim dje­li­ma koja pro­miš­lja­ju ide­ju i kon­cept doma na izlož­bi pod nazi­vom „Geographies of Distance – Remembering home“. U kus­to­skoj izja­vi dom se opi­su­je ne samo kao neka sadaš­nja, fik­s­na ili mate­ri­jal­na loka­ci­ja, već kao rekons­truk­ci­ja obli­ko­va­na sje­ća­njem i emo­ci­ja­ma, kao “pri­je­nos­no sta­nje” sas­tav­lje­no od mate­ri­ja­la, ritu­ala i osob­ne mito­lo­gi­je koje se nepres­ta­no pre­obli­ku­je. S rado­vi­ma pet indij­skih umjet­ni­ka, izlož­ba se bavi tra­di­ci­onal­nim ele­men­ti­ma koji ops­ta­ju unu­tar brzo pro­mje­nji­ve sadaš­njos­ti Zemlje. Umjetnici koris­te pri­rod­ne i recik­li­ra­ne mate­ri­ja­le, uklju­ču­ju­ći gli­nu, bam­bus, konac, lak, kar­ton, kaši­ra­ni papir i zem­lju, kroz pro­ce­se i ruč­no izra­đe­ne struk­tu­re koje evo­ci­ra­ju regi­onal­ne sus­ta­ve zna­nja i tra­di­ci­onal­ne obr­te. Ova izlož­ba odgo­va­ra na ubr­za­no urba­no šire­nje Indije, tvr­de­ći da kon­ti­nu­ira­na tež­nja za razvo­jem pri­je­ti tra­di­ci­onal­noj arhi­tek­tu­ri i obrt­nič­kim praksama.

Nonument Group, Soundtrack for an Invisible House, Paviljon Slovenije, Arsenale, Biennale 2026.

U slo­ven­skom pavi­ljo­nu koji se tako­đer nala­zi u Arsenalu, Nonument Group pred­stav­lja ins­ta­la­ci­ju „Soundtrack for an Invisible House“. Projekt ispi­tu­je ruše­vi­ne dža­mi­je Log pod Mangartom kao nonu­ment, odnos­no mjes­to čije se zna­če­nje tran­sfor­mi­ra­lo zbog poli­tič­kih i druš­tve­nih pro­mje­na. U opi­su izlož­be navo­di se da na pra­ti ispre­ple­te­ne nara­ti­ve o vri­jed­nos­ti, duhov­nos­ti i pri­pad­nos­ti, ali i vječ­nom ratu. Propituje ins­tru­men­ta­li­za­ci­ju reli­gi­je za poli­tič­ke i teri­to­ri­jal­ne cilje­ve te pra­ti povi­jest dža­mi­je u odno­su na europ­ske mus­li­man­ske iden­ti­te­te 20. i 21. sto­lje­ća. „Zvuk za nevid­lji­vu kuću“ funk­ci­oni­ra i kao sklo­ni­šte i kao poja­ča­lo. Paviljon se razvi­ja kao zvuč­na skul­p­tu­ra nad naiz­gled praz­nom plat­for­mom koja nali­ku­je ruše­vi­ni. Zvukovi kao mrmor, frag­men­ti pje­sa­ma, pas­tir­ski pozi­vi i gla­so­vi oživ­lja­va­ju pros­tor, dok ogle­da­la stva­ra­ju besko­nač­ni kra­jo­lik ruše­vi­na. Ovaj pavi­ljon pozi­va na odmor, kon­tem­pla­ci­ju i slu­ša­nje stva­ra­ju­ći dija­log s kus­to­skom temom Bijenala, koja skre­će pozor­nost na tiše, manje slav­lje­ne povijesti.

Paviljon Kine, Dream Stream, Arsenale, Biennale 2026.

Iako je na ovo­go­diš­njem Bijenalu umjet­na inte­li­gen­ci­ja upad­lji­vo izos­tav­lje­na, ako dođe­te do kra­ja Arsenala, otkrit ćete je u kine­skom pavi­ljo­nu s izlož­bom „Dream Stream“. U ogrom­nim, zamra­če­nim pros­to­ri­ma sa stu­pom svje­tla u sre­di­štu, deset kine­skih umjet­ni­ka pred­sta­vi­lo je neo­bič­ne pri­jed­lo­ge o tome kako bi umjet­nost mogla spo­ji­ti ljud­sku i umjet­nu inte­li­gen­ci­ju. Tu su skul­p­tu­re i mode­li pej­za­ža, robot koji se bavi tra­di­ci­onal­nom kali­gra­fi­jom ili kine­ski mit pre­tvo­ren u vide­oigru. Prema rije­či­ma kus­to­sa u današ­njem dobu teh­no­lo­gi­ja pre­obli­ku­je svi­jet nevi­đe­nom sna­gom. Ova pro­mje­na ne pre­okre­će tra­di­ci­ju već napro­tiv, ona ras­te iz kul­tur­nih kori­je­na, pro­ši­ru­je ih i otva­ra puto­ve pre­ma duhov­nom uni­ver­zu­mu. Kako obno­vi­ti tra­di­ci­ju kroz ino­va­ci­je i kako inte­gri­ra­ti umjet­nost sa zna­noš­ću i teh­no­lo­gi­jom, glav­ni je cilj ove izložbe.

Dubravka Lošić, Potaknuta stra­hom i lje­po­tom, Paviljon Hrvatske, Palazzo Zorzi, Biennale 2026.

Hrvatski pavi­ljon još uvi­jek je u potra­zi za svo­jim stal­nim mjes­tom u Veneciju, a ove godi­ne se smjes­tio u Palazzo Zorzi, vene­ci­jan­skom sje­di­štu UNESCO‑a. Izložba Dubravke Lošić pod nazi­vom „Potaknuta stra­hom i lje­po­tom“ je zapra­vo retros­pek­ti­va na kojoj ova umjet­ni­ca pred­stav­lja svo­je cik­lu­se razvi­ja­ne tije­kom četi­ri deset­lje­ća umjet­nič­kog dje­lo­va­nja, ali kon­cep­tu­al­no i pros­tor­no arti­ku­li­ra­ne pre­ma spe­ci­fič­nim oso­bi­na­ma pros­to­ra ove vene­ci­jan­ske pala­če. Prema rije­či­ma same umjet­ni­ce na počet­ku pros­tor joj je bio veoma iza­zo­van, a o pove­za­nos­ti nje­ne izlož­be s temom Bijenala rek­la je da svi nje­ni rado­vi na neki način pro­pi­tu­ju pojam slo­bo­de, tiši­ne, har­mo­ni­je, lje­po­te i stra­ha i time se ukla­pa­ju u mol­ske tona­li­te­te sre­diš­nje izložbe.

Laurie Anderson, Notebook, Arsenale, Biennale 2026.

Nakon pri­ka­za ovih neko­li­ko auto­ra i pavi­ljo­na izlož­be Koyo Kouoh „In Minor Keys“, reci­mo još da iako se Pietrangelo Buttafuoco, aktu­al­ni pred­sjed­nik Fondazione La Biennale di Venezia, svr­sta­va u des­ni­čar­ske inte­lek­tu­al­ce, kus­to­ski pro­jekt kojeg je pri­hva­tio i odluč­no bra­nio, pre­ma veći­ni reak­ci­ja sto­ji na suprot­nom polu bilo kak­ve popu­lis­tič­ke, naci­ona­lis­tič­ke ili iden­ti­tet­ske hipo­te­ze jer govo­ri o mar­gi­na­li­zi­ra­nim gla­so­vi­ma, krh­kos­ti sadaš­njos­ti, kolek­tiv­nom sje­ća­nju i jed­na­kom dos­to­jans­tvu kul­tu­ra i povi­jes­ti. Bilo da reflek­ti­ra­ju proš­lost ili odgo­va­ra­ju na sadaš­njost, suvre­me­ni umjet­ni­ci stva­ra­ju dje­la koja nas poten­ci­jal­no poti­ču da raz­miš­lja­mo, osje­ća­mo i govo­ri­mo o svi­je­tu na nov način. Široko je pri­hva­će­no da suvre­me­na umjet­nost nije samo pro­duk­ci­ja odre­đe­nih pred­me­ta ili sli­ka već se tako­đer teme­lji na kons­truk­ci­ji inter­pre­ta­ci­je i isti­ca­nju sta­va te kroz strast stva­ra nape­tos­ti i ras­pra­ve, koris­te­ći kon­tro­verz­nost kako bi osta­la rele­vant­na u vezi aktu­al­nih druš­tve­nih, poli­tič­kih i kul­tur­nih pita­nja. U tom kon­tek­s­tu, umjet­nost osta­je ključ­na sna­ga druš­tve­nog komen­ta­ra i vital­na za uklju­či­va­nje publi­ke u kri­tič­ki dija­log o kom­plek­s­nos­ti­ma današ­njeg svi­je­ta. Kako bilo, u slu­ča­ju ovo­go­diš­njeg Bijenala, nesum­nji­vo je poli­tič­ki diskurs pre­uzeo mjes­to kri­tič­kog pro­miš­lja­nja, estet­skog doživ­lja­ja i poet­ske lje­po­te pri­ka­za­nih dje­la. Iz tog raz­lo­ga mogu­će je razu­mi­je­ti Buttafuoca kad kaže da je jedi­ni veto u umjet­nos­ti sama zabrana.

 

 

• 61. Međunarodni Bijenale umjetnosti u Veneciji